Evo još jedne super stvari za sve kolekcionare i ljubitelje panka iz prvog talasa, jer je ovo reizdanje albuma iz 1977. godine izdatog za EMI Records. 999 su jedni od popularnijih praistorijskih pank bendova, iako ih ja nikada nisam voleo. Međutim pošto ima ljudi koji ih obožavaju, a isto tako pošto ima klinčadije koja pojma nema ništa o njima daću neke osnovne podatke o ovom bendu i o ovom albumu. Krajem 1976. godine gitarista i pevač Nick Cash je odlučio da napusti legendarni pab rok bend Kilburn & The High Roads i da sa ritam gitaristom Guy Daysom, basistom Jon Watsonom i bubnjarem Pablo Libritainom (ex-The Clash) osnuje novi pank bend The Dials then The Fanatics, da bi ime promenili u 48 Hours, i pod tim imenom odsvirali dobar deo svojih prvih svirki. Međutim, pošto su The Clash na svom debiju snimili pesmu 48 Hours bend je odlučio da promeni ime u 999, a sve posle toga je upisano zlatnim slovima u istoriju panka. Pre nego što su izbacili svoje prvo izdanje momci su svirali na dosta značajnih mesta kao što su The Roxy, Red Cow, The Nashville, usput su bili predgrupa takvim veličinama kao što su The Runaways i The Adverts. 20. avgusta 1977. godine izbacuju prvi singl I’m Alive / Quite Disappointing, koje se obe pojavljuju na ovom disku. Privlače pažnju velikog broja mejdžora, a konačno potpisuju za United Artist, zajedno sa The Stranglers i The Buzzcocks. Prvo izdanje za ovu etiketu je bio singl Nasty, Nasty / No Pity na zelenom vinilu. Posle svirki u gotovo svim većim engleskim gradovima usledilo je izdavanje singla Emergency / My Street Stinks u januaru 1978. godine, koji se kasnije pojavio na njihovom debi albumu nazvanog po imenu benda. Sve u svemu, meni se ovo ne sviđa, pošto nema melodičnosti i sve mi je nekako mutavo i sporo, ali ako vas interesuje kako se nastavila karijera ovog ipak nesumnjivo velikog pank benda pređite onda na sledeću recenziju.
Captain Oi!: P.O. Box 501, High Wycombe, Bucks, HP10 8QA, England.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #6, januara 2001.
