AFI – Sing The Sorrow

56

Ovaj bend je prošao dug put u poslednjih jedanaest godina svog postojanja. U početku karijere bili su tipičan hardcore punk bend i niko nije mogao ni da zamisli kako će danas da zvuče. Sing The Sorrow je apsolutno remek-delo modernog američkog punk rocka. Verujem da će većina njihovih fanova, uglavnom zbog predrasuda, preskočiti ovaj album, jer se bend prodao prelaskom na major etiketu, ali će na taj način lišiti sebe jednog fascinantnog iskustva. Punk uticaji na albumu su i dalje prisutni, samo u daleko manjoj meri nego na nekim prethodnim albuma, ali je zato uticaj gotik roka i posebno emo-a izuzetno velik. Davey Havok peva izvanredno, dočarava mračnu atmosferu pesme i pokazuje da čovek može da peva o tugi, a da ne zvuči nimalo patetično. Etiketirajući ovaj album kao možda rokenrol album bi bilo krajnje neozbiljno. Isto tako, odrednice da ovaj album pripada emo, punk, pa čak i metal sceni stoje na izuzetno klimavim nogama. Umesto toga bolje je reći da je AFI retki primer benda koji koji se ne uklapa u izvesne katogorije, već da originalnošću i inventivnošću uspeva da spoji razne žanrove u neki svoj poseban podžanr. Album počinje himničnim gotik uvodom, sa orkestracijom, da bi se sve to pretočilo u sjajnu The Leaving Song Pt. 2, koja je ultra melodična i lako ulazi u uši. U Bleed Black smo svedoci nezaboravnih melodija, fantastičnog akustičnog dela u sredini pesme i gotovo genijalnog teksta. Mrak i melanholija u tekstovima su očigledni na svakom koraku. Gotovo možete da osetite očaj u njima. Muzika je sjajno uklopljena, melodije su izuzetno prikladne, a česti akustični delovi doprinose boljoj atmosferi. Neke od recenzija na internetu koje sam pročitao uglavnom su kritikovale ovakav pristup benda, jer su navodno izgubili svoju oštrinu po kojoj su bili poznati. Na osnovu ovakvih kritika je potpuno jasno da ljudi koji su se bavili recenzijom ovog albuma ustvari nisu ni slušali ili možda nisu ni ukapirali album kako treba. Sing The Sorrow ne podilazi širokim narodnim masama. Nije napravljen s ciljem da se bolje proda, da se svidi velikom broju ljudi. Ovaj album je napravljen spontano, direktno iz srca, i s pravom mogu da kažem da je najiskreniji AFI-jev album do sada. Možda nije najbolji (da ne ulazim u dalje rasprave), ali odiše neverovatnom količinom emocija, koje je nemoguće povezati sa prodajom mainstream sceni. Ovaj album nije za jedno veče, ovaj album je za čitavu jesen, za celu sezonu. Nemoguće je ga preslušati samo jednom. Vama preporučujem da odvojite vreme svog života i prepustite se jednom zaista impresivnom albumu.

DreamWorks

* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #10, aprila 2004.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime