Agnostic Front – My Life My Way

55

Agnostic Front je bend koji je prisutan još od prve polovine osamdesetih i bez ikakvog problema nose sa sobom etiketu legendi. Jebiga, ljudi su praktično osnovali njujoršku hardcore scenu. Ipak, bendovi koji postoje toliko dugo su odavno prošli svoj zlatni period, slavne dane kada su bili izuzetno poštovani, a trenutno su potcenjeni poput neke relikvije iz prošlosti koja dolazi i odlazi. Zbog toga je jako značajno što se bend vratio dvanaestim studijskim izdanjem. Nažalost, My Life My Way je album sa trinaest pesama koji na najbolji način opisuje krizu srednjih godina kroz koji ovaj bend prolazi. Otkud sad to? Svi ga hvale, kažu ovo je novi Victim In Pain, bend se vratio korenima, itd… Te tvrdnje su teško održive i možda predstavljaju očajničku želju da ovaj bend postane ono što je nekad bio. Počnimo od omota, iako on nikad ne predstavlja kamen spoticanja, ali već se tu može videti šta je bend želeo, ali nije uspeo. Mene lično podseća na neke pop-punk bendove sa Fearlessa. Redizajn logoa je najočigledniji, ali ponavljanje čizama, bez militarizovanog logotipa je sad besmisleno. Rodžer Miret je verovatno jedan od najunikatnijih pevača u hardkor žanru. Već od prve pesme City Street će vas ili odbiti, ili naterati da slušate dalje. Za divno čudo, ovog puta mi je sve bilo kako treba, iako stvarno retko kad uspem da svarim njegovo sere-mi-se-ali-ne-da-mi-se pevanje. Njujorški naglasak je malo izraženiji nego inače, što jako pozdravljam, jer daje još jaču karakternu crtu čitavom bendu. Od tog momenta do kraja albuma ovo je hardcore urađen po šablonu i to je nešto što mi se nimalo ne dopada. Već u More Than A Memory Rodžer peva o gubitku voljenih osoba, a sve to u pozadini prati energična gitara verovatno najharizmatičnijeg gitariste na sceni Vinija Stigme, takođe originalnog člana benda. Miret je pevao za prc melodičnije, u značajnoj meri odustajući od metal uticaja sa poslednjeg albuma Warriors i dobrodošlom povratku ka svojim pank korenima. Daleko bilo da album nema šta da ponudi. That’s Life je gotovo old skul hardcore, sa haotičnim bubnjevima i veoma agresivnom Stigminom gitarom, zaboravljenom na par zadnjih albuma. A Mi Manera je super zarazna pesma koja nam pokazuje da Miret nije zaboravio svoje latino korene, pošto je čitavu pesmu otpevao na španskom. Pozitivna stvar kod čitavog albuma je što su Stigma i Miret spremni na eksperimentisanje sa zvukom, što je prilično neobično za bend koji postoji tridesetak godina. Treba naglasiti da je My Life My Way pored svih mana ipak najbolji album od povratka benda devedesetih. Nisu ništa bolje izdali od tada i to je itekako primetno. Sva sreća što je njihova kriza srednjih godina vezana samo za spoljni omotač. U srcu, Agnostic Front je i dalje izuzetan hardcore bend. Preslušajte. Ja se nadam da je ovo konačno novi početak i da će sledeći album biti još kvalitetniji.

Nuclear Blast Records
www.nuclearblast.de
www.agnosticfront.com

1 komentar

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime