Atlas Losing Grip – Currents

50

Skandinavska zemlja Švedska je oduvek bila hladna po vremenskim uslovima, ali kada je muzička scena u pitanju, okupana kalifornijskim suncem. Fascinantno je da već dvadeset i kusur godina iz ovog prelepog dela našeg kontinenta stiže impozantna količina vrlo kvalitetne muzike. Nekad smo imali tinejdžerske favorite u vidu No Fun At All, Millencolin i Satanic Surfers, a danas je jedna od najuzbudljivijih pojava meni gotovo savršeni bend Atlas Losing Grip. Izbacujem samo hvalospeve, ali to ne treba da vas čudi, jer ovakva muzika je meni u krvi, duši i srcu i teško mogu da budem previše objektivan.

Atlas Losing Grip nisam odmah zapazio. Pojavili su se u momentu kada je melodična scena već odavno doživela svoj zenit, kada su veliki bendovi zapali u krizu i reciklirali svoje ideje. Pažnju su privukli već svojim debi albumom Shut The World Out, koji iako je sniman u jesen 2007. godine, pojavljuje se skoro godinu dana kasnije. Rekli bi ste, klasična muka novih bendova, koji teško dolaze do izdavača. Ipak, njihova priča dobija zaokret kada u bend ulazi Rodrigo Alfaro, jedan od najvećih stvaralaca švedske melodične scene. Pošto je njegov matični bend Satanic Surfers bio već uveliko neaktivan, bilo je logično pretpostaviti da će njegov vokal negde nastaviti da nas oduševljava. 2011. godine su izbacili drugi album State Of Unrest, koji je u potpunosti ispunio očekivanja i oduševio publiku i kritičare.

Pomislićete da im karijera ide taman u pravom smeru. Tako je i bilo. Prošle godine su najavili da ulaze u studio i tu je priča iznenada stala. Tek po neka štura informacija o novim pesmama i zatišje. Nekako su svi, pa i ja, zaboravili na njih, ali stvari su ove jeseni iznenada dobile kategoriju mini-drame. Prvo je bend objavio da su završili snimanje albuma, a tek par dana kasnije da Rodrigo napušta bend i da na njegovo mesto dolazi, meni potpuno nepoznati Niklas Olson. Rodrigo se vratio u Satanic Surfers, što je svakog ljubitelja melodičnog pank roka obradovalo, a njegov poslednji studijski rad u Atlas Losing Grip-u je konačno pred nama.

Currents je album koji već na prvo slušanje jasno otkriva koliko se studiozno radilo na njemu. Pesme itekako izlaze iz šablona melodičnog panka, a neretko prelaze i šest minuta. Aranžmani su značajno kompleksniji, pogotovo što se tiče solaža koje u savršenim harmonijama a la Iron Maiden čitavu zvučnu sliku dodatno učvršćuju. Ono što bi vam preporučio jeste da ovaj album nikako ne preslušavate u pozadini dok nešto radite. Propustićete mnogo toga, a prvi utisak može da vam bude da je ovo još samo jedan od dosadnih melodičara koji ne mogu da izvuku dupe iz devedesetih. O, kako bi ste se prevarili!

Atlas Losing Grip nam se predstavlja sa albumom koji na savršen način opisuje decembarsku užurbanost, ali i melanholiju koja nas često obuzme pred praznike. Putovanje počinje sa prelepom uvodnom Sinking Ship, koja ima snažan, ultra melodičan deo, gde dominiraju metalizirane gitare, koje su me podsetile na neke od harmonija sa Master Of Puppets. Masivni uvod se pretapa u brži deo koji čini zanimljiv spoj Bad Religion i Rise Against, s tom velikom razlikom što Rodrigo zaistra briljira i peva značajno drugačije nego ranije. Višlji tonovi mu ne predstavljaju problem, a boja glasa se odlično uklopila sa harmonijama ostatka benda. Možda ponavljam tu reč, ali harmonije na ovom izdanju u potpunosti dominiraju. Bilo da je reč o vokalu i bekovima, ili gitarama, bend ništa ne prepušta slučaju.

Pesme su prilično nepredvidljive. Kada pomislite da će da uspore, oni ubrzaju, kada pomislite da će da ubace u petu brzinu, oni urade akustični deo, ubace diskretno klavijaturu u pozadini i smire situaciju. Akustični delovi su prilično česti, a najimpresivniji su u epskoj poslednjoj Ithaka, koja traje neverovatnih jedanaest minuta. Još jedan fenomenalni deo, koji predstavlja verovatno kraj A strane na ploči je i prelepa Closure. Pesma koja mi je naterala suze na oči i od koje sam se naježio je čistokrvni dokaz neverovatnog talenta koji bend ima. Zamišljam surovu skandinavsku klimu, depresivno more i talase koji na zimu unose teskobu i osećaj očaja. Ako ću album po nečemu pamtiti onda je to sigurno ovaj biser.

Generalno jedini problem sa ovim albumom je što nema onog super izrazitog hita koji bi i povremeni konzument mogao da pokupi na prvo slušanje. Ali, suštinski, većina bendova koje slušamo imaju taj problem. Neko će reći da je samim tim album bolji, jer su pesme izjednačenog kvaliteta. I to je tačno, ne mogu da kažem. Možda se izdvaja još jedna vrlo lepa pesma: Kings And Fools. U preko šest minuta imamo indie rock, melodični pank, Rise Against bas deonice, No Fun At All vokale, praktično sve… Kako sam je sve više slušao, tako mi se sve više i više sviđala.

Slično mogu i za album da kažem. Svakim sledećim slušanjem ćete se sve više i više zaljubljivati i oduševljavati. Da li ste nekad čuli pank rock album koji traje 66 minuta? Čisto sumnjam. Mogu sad svaku pesmu individualno da cepkam i komentarišem i opisujem vam sopstveno oduševljenje, ali će krajnji rezultat biti isti. Ovo je jedan od najboljih albuma koji sam čuo u poslednjih nekoliko godina. Album koji me je naterao da muziku slušam onako kako sam slušao pre dvadeset godina, kada nije bilo društvenih medija, mobilnih telefona i svega onoga što nas danas bombarduje i ometa. Probajte i vi tako, ako ništa drugo, barem ovom albumu dajte prvu šansu. Isljučite sve. Prigušite svetlo, uzmite omiljeno piće, utoplite se i prepustite potpunom zadovoljstvu. Currents je esencija dobre muzike. Currents je album koji vraća veru u ljudskost i dobrotu.

Cargo Records – www.cargo-records.de
Creator-Destructor Records – creator-destructor.com
Revelation Records – www.revelationrecords.com

https://www.facebook.com/atlaslosinggrip

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime