Atreyu – Covers Of The Damned

69

Evo nečeg skroz svežeg, izašlog pre možda par sati, a tako lošeg, da je reč sranje slaba. Atreyu je strahovito popularan bend, otkad su prešli na Victory napravili su pravu pometnju na američkom metalcore tržištu. Priznajem da je Right Side Of The Bed jedan od većih hitova decenije. Kad sam čuo da rade EP sa obradama, nisam previše obraćao pažnju, ali kada sam skinuo ovo i pogledao spisak pesama samo sa zavrteo glavom. Aerosmith, Tin Lizzy, Deftones?! Predigra za katastrofu, rekao bih. Okej, naslušali smo se ovih godina raznih obrada i poznato je da i od govneta od pesme ponekad može da se napravi sasvim dobra obrada, ali Atreyu su uspeli od uglavnom govana (čast izuzecima) naprave još veće govno. Poduhvat vredan divljenja. Počinje sa Aerosmith i Livin‘ On The Edge. Svi se sećate tog spota, pogotovo ako ste imali 11-12 godina kao ja. Pa čak i tada nisam voleo Aerosmith. Guns ‘N‘ i Sepultura su bili sto puta bolji. Šalu na stranu, užasan izbor pesme, ali je još užasnije kako su je obradili. Zločin protiv čovečnosti i mojih ušiju je počinjen, screamo vokali na krajevima zvuče gore od bilo kog sweet metal benda, a straobalne, gotovo nu-metal gitare su samo pogoršale situaciju. A vokal je tako vrištao da sam pomislio da će svakog momenta da se usere od muke. Srećom, meni je WC blizu, ali pitam se kako je njima? Strašno. Ajmo dalje. Druga je Hollywood In Cambodia, svi je znate od Kenedija, ovde ima neku čudnu atmosferu, potpuno drugačija od prve obrade. Nažalost, rock gitare su učinile svoje, pa sve deluje potpuno suludo. Malo manje vrištav vokal, probao je maksimalno da skine Džela, ali ne ide. Brzina ista, sem gitara, nisu uneli ništa novo. Samo su se posrali po pesmi. Ovde nije svirao Atreyu već Endless Hallway, samo je Trevis Migel bio na gitari. Kako god, drugi bend, ne znam šta će na ovom EP-ju, ali isto sranje. Treća je obrada od Voltbeat i obrada Guitar Gangsters and Cadillac Blood. Ovo je još veći užas. Tipične hardrock gitare sa kraja osamdesetih, potpuno nezanimljiva pesma, sa vrištanjem koje se apsolutno ne uklapa. Otkud oni u ovom društvu, pošto su relativno nov bend? Ako ste mislili da je katastrofi kraj, zajebali ste se. Boys Are Back In Town je užas i u originalu, možete misliti kako tek ovde zvuči sa ovim vrištavim vokalom i mekanim gitarama? A još kad je bas prenaglašen, pa sve probija… Solaže me podsećaju na Riblju Čorbu i Divlje Jagode, i to bez zajebavanja. Kao šlag na ovu govnjivu tortu je obrada od Deftones My Own Summer. Utripovane gitare, spor ritam, kao da smo se vratili u nu-metal zlatne godine pred kraj devedesetih. Mislim da se ovo neće svideti ni okorelim Atreyu fanovima. Ako su momci iz benda ovo radili za svoju dušu, mogli su bar da nas upozore na (ne)kvalitet EP-ja. Do nekog pristojnog izdanja, ovo izbegavati po svaku cenu.

Hollywood Records
www.hollywoodrecords.go.com
http://www.myspace.com/atreyurock

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime