Backtrack – Bad to My World

154

Tri godine je prošlo od drugog izdanja njujorškog hardcore benda Backtrack pod nazivom Lost In Life. Njima je to bio debi album za Bridge 9 i privukao je ogromnu pažnju, pa se s pravom mnogo očekivalo od novog albuma. Za nekog je tri godine mnogo, pogotovo u hardcore svetu, ali teško mogu da kažem da je bend između dva albuma bio neaktivan. Čak štaviše, bolji poznavaoci prilika na američkoj hc sceni će potvrditi da su jedan od koncertno najaktivnijih bendova. Posetili su Evropu, bili u Kini, što je prilično retko za hardcore bend, a onda su osetili potrebu da se malo distanciraju od benda i života u kombiju.

Kako dolaze sa veoma cenjene scene Long Ajlenda, sasvim je očekivano što su gotovo svi njihovi uticaji, bilo muzički, bilo tekstualno upravo sa te scene. Odluka da naprave pauzu se pokazala jako dobrom, jer pet godina konstantnih turneja sigurno, u nekom periodu, počinju da uzimaju danak i na psihičkom, ali i fizičkom planu. Momci iz benda su govorili o situacijama kada nisu mogli jedan drugog da pogledaju, kada nekoliko nedelja nisu pravo pričali međusobno, sem na bini. Propale su im veze sa devojkama, društveni život praktično nisu imali, a odnos sa porodicom i rodbinom je došao do tačke pucanja. Da ne bi potpuno poludeli i pobili se međusobno, članovi benda su napravili tri koraka unatrag i posvetili se individualnim potrebama.

Ovo ne govorim uzalud. Svežina na albumu je itekako vidljiva. Svaki bend može da izbaci treći album i verujem da su mnoge rifove i tekstove imali spremljene još na turneji. Ali, pogled iz neke druge perspektive koji uključuje i nešto više od zajedničkog života na turneji, noćnih svirki i dnevnog spavanja je donelo svež dah. Kada su se distancirali, shvatili su da nov album ne može da nastane sam od sebe i da će posle perioda odvajanja, ponovo morati da se sastanu, druže i uživaju u samom bendu. Kada su osetili taj momenat, album je počeo da dobija drugi život i da se grana u pravcima koje možda nisu ni očekivali. Rezultat, barem što se mene tiče, je izvrstan.

Prvo što sam primetio je bolji vokal Džejmsa Vitala. Možda na prvi pogled ne zvuči drugačije nego ranije. Sa ogromnim uticajem Outbursta, vidi se da je uložio velik napor u svim deonicama. Vrištanje više nije samo prenaglašeno, sada je službi muzike, odlično se uklapa sa gitarama, sa basom i sa čitavom zvučnom slikom. Sada je vokal taj koji vuče sve ostale. Na Crooks Die Slow je to možda najočiglednije. Najbrža pesma, a vokal gotovo da sa lakoćom prati sve ostale. Čak bih rekao da možda ostali prate njega.

U Cold-Blooded imamo odličan gitarski deo, tipičan za njujorški hardcore sa početka devedesetih. Bas je pumpajući, nagomilava napetost i tenziju, kao da je reč o početku albuma. Kako se ritam pojačava, tako se čeka vokal da eksplodira. U ovoj pesmi sam video najviše tog zajedničkog rada koji je bend tražio čitave godine. Vitalov vokal je dovoljno thrashy da zadovolji svakog hc ljubitelja, a povremene gitarske solaže koje se iznenada pojave su me jako podsetile na crosover period koji je bio enormno popularan s kraja osamdesetih.

Da ne dužim previše – sjajan album u svakom pogledu. Backtrack je jedna od najboljih hardcore pojava na američkoj sceni. Konstantan kvalitet tokom celog albuma, energija i ako je verovati youtube snimcima i komentarima, izuzetno dobri live nastupi, čine ovaj bend jednim od najpoželjnijih trenutno. Backtrack nisu samo izbacili treći album, već su nam darovali priliku da vidimo kako je jedan bend napredovao za tri godine. Samopouzdanje i zrelost su dve reči sa kojima mogu da sublimiram ovu recenziju.

Ako ste u potrazi za dobrim hardcore albumom, definitivno bacite pogled na Back To My World. Jedan od najboljih albuma godine.

Bridge 9 Records
http://www.bridge9.com/

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime