Bad Astronaut – Houston: We Have A Drinking Problem

1

Joey Cape je zaista vredan momak. Pored činjenice da je frontmen jednog od najboljih pop pank bendova današnjice Lagwagon-a, što drži studio i snima mladim bendovima demo snimke, što je pripadnik kriminalno-terorističke organizacije Me First and the Gimme Gimmes, uspeo je da napravi genijalni, drugi po redu album benda čudnog naziva: Bad Astrounat. Ovaj bend je od trip side-projekta narastao u veličinu koja preti da naruši slavu i moćnog Lagwagona. Da li je izdavanje ovog albuma doprinelo odugovlačenje sa dugo očekivanom Lagwagon pločom ili je Cape jednostavno bio izuzetno umetnički raspoložen, tek pred nama je jedan od najoriginalnijih i najkvalitetnijih albuma godine. Bad Astronaut se može objasniti samo kao jedinstveni bend podeljen na tri dela: prvi deo očigledno vuče pank korene, uglavnom zbog sjajnog vokala Joey Cape-a, zbog izvrsnih melodija, koje me oduševljavaju u pojedinim momentima svojom kompleksnošću, a u pojedinim svojom jednostavnošću. Uslovno drugi deo ovog benda su akustične pesme u kojima se uz gitaru čuje samo vokal. Ima tu dosta Elliot Smith (na debiju Acrophobe su obradili jednu njegovu pesmu), pa čak i Bob Dylan uticaja, što nas navodi na zaključak da je Joey Cape veoma sazreo kao muzičar, jer je sposoban da sve stvari drži pod svojom kontrolom. Konačno, treći deo ovog zanimljivog benda predstavljaju razne džidža-bidže ubačene u gotovo svakoj pesmi (klavijature, violine, klavir, sintesajzeri i gomila semplova), koje daju utisak kompleksnosti albumu. Priznajem da sam na momente pomislio da je i David Bowie umešao svoje prste u sve ovo (pogotovo u poslednjoj maestralnoj The Passenger), mada su neki ljudi spomenuli da je i uticaj Radiohead očigledan. Da se razumemo, ako bi počeli da pričamo o uticajima na Bad Astronaut, verujem da ne bi bila dovoljna ni jedna poduža kolumna, ali ukratko: bend je uspeo da ukomponuje gomiletinu stvari koja im se našla u glavi i rezultat je fenomenalan, ali i veoma originalan. Ja u životu nisam čuo bend kao što je Bad Astronat, a to je u ovo vreme opšte plagijatorije veoma bitno. Tri dela koja sam spomenuo su ubačena u jedan lonac stvorivši sjajnu rock ploču. Od samog početka i pesme These Days uvučeni smo u kompleksnost gitarskih deonica, klasičnih rock rifova, sjajnih emocionalnih akustičnih delova, a sve to prožima fenomenalan vokal i intrigirajući tekstovi. Običan pank fan sigurno ne očekuje ovakav bukvalno umetnički album, a ja samo mogu da kažem da jedva čekam još jedan album.

Honest Don’s Records

* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime