Bad Religion – True North

65

Uvek sam sa nestrpljenjem čekao svaki novi album pionira kalifornijske pank scene, ali sada zbog neobičnog datuma izlaska, u jeku praznika, krkanja i lenčarenja, taj deo sam propustio, pa sam bukvalno od vesti da snimaju album došao do njegovog slušanja. Vas sasvim sigurno ne zanima čitav ovaj uvod, već da li matora garda još ima herca da napravi hit ili su popucali po šavovima kao većina ljudi u njihovom dobu? Ništa se vi ne brinite, Bad Religion su i dalje u formi, i dalje šibaju iz svih oružja, melodije i harmonije na svakom koraku, a solaže kao u najboljim danima.

Okej, ne očekujte opohalno remek-delo, jer je ovo ipak njihov šesnaesti album, pa je i prirodno da se oseti ponavljanje, zasićenje ili nešto slično. Ali, oni zato izbace kao po pravilu album za šesnaest pesama, a bar polovina bude na spisku za večno slušanje. Lično nađem 3-4 pesme na svakom izdanju koje bi izbacio i zaboravio za vjeke i vjekova, ali očigledno se njima iz nekog misterioznog razloga sviđaju. Ipak, da počnemo od dobrih stvari.

Produkcija i način sviranja su besprekorni. Ovo nije ni dolazilo u pitanje, ali bih odmah da razbijem famu o lošem snimku. Primetno je da je bas linija i dalje moćna, veoma melodična, čuje se često, jer su gitare tako fino naštelovane, da čine savršen sklad sa vokalom i ritam sekcijom. U stvari, sve je namešteno tako da se niko ne ističe, čak ni Grafin. Suštinski, ništa novo nismo dobili na novom albumu, sem potvrde da su i dalje tata-mate kada su hit pesme u pitanju. Prvi deo albuma je klasičan Bad Religion, hit do hita, bez pauze i stajanja. Već naslovna True North pokazuje sjaj i raskoš onoga što ovi ljudi imaju u sebi. Super zarazan refren i ništa manje zarazniji ostatak pesme su me terali da često vraćam album na početak, samo da bi je ponovo čuo. Ova pesma je dala zamah čitavom albumu. Konceptualno predstavlja metaforu za moralnost, ali ono što je bitno dolazi do zaključka da je moral savitljiva stvar u modernom društvu. Intrigantan, buntovnički koncept nekadašnjih mladih ljudi je zamenilo potpuno odsustvo razlikovanja dobrog od lošeg.

The Past Is Deadje brza melodična himna koja bi opušteno mogla da upadne i na recimo New Maps of Hell. Meni najbolja pesma na albumu je Robin Hood In Reverse. Brajan Bejker je ovde razvalio sa solažom. Ima njegov prepoznatljiv ton i nije ni čudo što je jedan od najcenjenih muzičara na kalifornijskoj sceni. Grafin je naravno napravio savršen uvod u solažu sa svojom vokalnom majstorijom. Još jedan hit na prvu loptu je i Fuck You, pesma neobično jednostavnog i direktnog naziva, za inače super elokventnog profesora Grafina. Snimljena kao omaž legendarnom Sufferu, vrlo lako ulazi u uši i izdvaja se možda i najboljim melodijama na albumu.

Tu dolazimo do onog dela gde album usporava, pa čak i staje. Dhrama And The Bomb ima neki rokabili prizvuk, čak može da zvuči zanimljivo sve dok Gurevic ne preuzme pevanje. Sad je jasno zašto on ne peva. Spora, neprepoznatljiva i dosadna pesma. Skip. Kad su nas skucali sa ovom, red je da nas dokusure sa sledećom. Hello Cruel World ima neke delove koji su ok, ali generalno pesma koja ne bi trebala ni na singlici da se nađe, a kamoli na albumu. Traljavo, bezlično i za zaborav. Album je prodisao sa Vanity, pravo hardcore krljačinom, koja podseća malo na neke druge bendove iz rane faze Epitapha. Mene dosta podseća na prva dva-tri Pennywise, čak i pevanje. In Their Heart Is Right dosta podseća na You sa No Control. Mala zamerka ide na taj ponavljajuć osećaj, ali zato je refren skroz moćan.

Neobična Crisis Time na prvo slušanje se ničim ne izdvaja i gotovo da je trenutno zaboravite. Ali kako preslušavate album i vraćate se ovoj pesmi, tako otkrivate razne zanimljive momente. Pesma ima česte promene ritma i zaista je biser u aranžmanskom smislu.

Dve takođe jako dobre pesme su i Dept. Of False Hope i Nothing To Dismay. Utegnute melodije i refreni koje prate odlične Bejkerove solaže čine ove pesme kvalitetnijim delom albuma. Popular Concensus je prosečna i jedna od onih bez koje bi mogli da živimo. Lično bih je izbacio i možda objavio na nekoj singlici na B strani. My Head Is Full Of Ghosts je još jedna sjajna pesma koja može da se ubaci na bilo koji album i da funkcioniše savršeno. Nema neki zarazni ritam, ali solaže, refren, bekovi, sve je tu, i sve je kako treba.

Album trijumfalno završava sa Changing Tide. Grafin dugo nije pevao ovako energično, a harmočne vokalne bravure u pozadini samo pojačavaju zvučnu sliku. Pesma govori o prihvatanju promene i savršen je kraj koji se uklapa sa uvodnom True North koja je uspostavila pravac.

Znam da ovo nije najbolji Bad Religion, čak nije ni najbolji u zadnjoj dekadi, ali kada ih jednom ne bude, a to će se sigurno desiti, ostaviće rupčagu na sceni i bojim se da nema benda koji će to moći da popuni. Zato treba da uživamo u ovakvim albumima, jer za razliku od drugih veterana koji isključivo žive od stare slave, Bad Religion su i dalje bitni i relevantni, rekao bih i uzbudljivi kao prvog dana kada sam ih čuo. True North nimalo nije izuzetak i iskreno vam preporučujem da se utopite u njega i uživate istinski.

Epitaph Records
www.epitaph.com
www.badreligion.com

1 komentar

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime