Betraying The Martyrs – Phantom

41

Slušao sam svašta u poslednje vreme, ali ovako debilno izdanje nisam dugo. Okej, znam da je najlakše popljuvati nešto, naročito ako je neko uložio trud i volju u svoj rad, ali bolje je odmah biti direktan. Možda sam omatorio, otkud znam, ali nemam volje za ove nove miks bendove, koji ne znaju kom jatu pripadaju, uzmu od svega pomalo, naprave papazjaniju i to nazovu deathcore-om.

I to je lako. Dati sebi neku zajebanu etiketu, dobro se obući, slikati se u modernim prostorima i eto benda oko koga će izdavačke kuće i menadžeri da prave hajp. I pored toga, uvek možeš da nađeš na nekom albumu nešto što valja, makar i delove koje su ukrali, pa da kažeš, eto, bar su to okej uradili. Betraying The Martyrs su na svom drugom albumu uspeli nešto što mnogima nije uspelo: uspeli su da ne urade ništa vredno.

Pseudo tehnički metal, rifovi koji se ponavljaju, emo vokali ispresecani sa režanjem, sve sa pozadinskim klavijaturama, vrlo čestim brejkovima i pauzama. Čitav album je nabijen sa sitnim rifovima koji su razbacani, ali po tačno utvrđenom redu. Aranžmani su do jaja predvidljivi, nema nikakvog prostora da pesma teče ili da ima neku drugačiju strukturu. Ne, nema teorije. Kao mašina, režanje, pa se malo prekine, čuješ klavijature i zamišljaš gotičarke u crnim haljinama kako se probijaju kroz veštačku maglu, potom sledi nikad jadniji emo vokal, njega sledi metal solaža, uz pumpajuće bubnjeve, da bi se sve utihnulo sem klavijatura i solaže na gitari. Zatim ide opet emo vokal, sa dosta bek vokala ispod njega. Kad krenu bubnjevi, ritam se bukvalno ne menja. Prelazi su misaona imenica, ima ih brdo ali su toliko veštački da se vidi da su ih pravili namerno, da se istaknu sami prelazi, a ne strukture među pesmama. Totalna konfuzija koju sledi predvidljivost.

Greške su očigledne, čak i meni koji sam operisan od sluha. Produkcija je prenaglašena, jer se sve savršeno čuje u tolikoj kakofoniji zvukova. To je najprimetnije u previše korišćenim klavijaturama, koje se probijaju iznad svih zvukova, čak i u nekim svojim tišim tonovima. Produkcija je namerno ovako urađena, da nam odvuče pažnju od muzike. Da li je producent uradio, željan pažnje, ili je bend utripovao, sada je potpuno nebitno. Ove greške se ne bi javljale da producent Nikolas Delestrejd nije imao fiks ideju da sve strpa u mali prostor. Skučenost zvuka i nesloboda su mi glavni utisak, barem kada je muzički deo u pitanju.

Ustvari, sve je nekako veštački i preterano. Gitare vrište za pažnjom, poput deteta koga niko ne gleda. Kompjuterizovani zvuk na prelazima je toliko preteran, da čisto sumnjam da ovo mogu da odsviraju uživo. Ovo je najočiglednije u Lighthouse. Metalci znaju često da ispeglaju ovakve stvari sa fantastičnim rifovima. Čim ti rifovi dosade, kvazi harmonije iskaču iz čitave zvučne slike. Kod Betraying The Martyrs je taj problem još izraženiji, jer sam stekao utisak da su mesec dana pred snimanje skupili sve gitarske rifove i solaže koje imaju, a onda zajedno sa producentom ih nabacivali nasumično. Još jedan utisak je da bend nema sposobnost ni da prepozna dobar rif, a ne mogu da kažem da ih nije bilo na albumu. Umesto da ih razvijaju, da menjaju temu i da oko toga prave pesmu, oni to odbace, jer ipak imaju toliko još rifova na svom repertoaru. Dobri rifovi se završavaju na klasičan način: vremenski precizan brejk nastupa, a onda sledi ili pasaž na klavijaturama ili emo vokal.

Iskreno, ja ne znam ni kojoj se publici obraćaju. Ako si govno od benda, barem imaj publiku kojoj to govno predstavljaš. Oni su neki čudan miks deathcore-a i metalcore, pa čak i djenta, jebeš ga, meni sve to isti kurac nekad, ali oni su uspeli da klišerske stvari skupe na jedno mesto i da ih sve urade. Ono što neke ljude zabrinjava je što ima čak i gorih od njih. Ništa novo, govana je uvek bilo, ali hajp koji ovaj bend diže u nebesa mora da se prekine. Brutalno. U svakom slučaju, za izbegavanje, sem ako niste mazohista.

Sumerian Records
www.sumerianrecords.com
www.facebook.com/WeAreBetrayingTheMartyrs

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime