Bodyjar – Role Model

39

Sam pogled na ime ovog benda me vraća u tinejdžerske dane, kada sam imao ukupno tri kasete melodičnih bendova koje sam slušao dok se trake nisu totalno izlizale. Jedna od njih je bio njihov drugi album Rimshot iz 1996. godine. Bili su malo drugačiji od onoga što je za mene tada bio melodični pank. Nisu imali sve pesme u kecu, znali su da uspore, imali su drugačije melodije i atmosferu koja je odisala čudnim mirisom, barem za mene. To su bili dani kada smo slušali muziku drugačije nego danas. Ja sam zamišljao muziku uvek kao soundtrack za neki film, i uvek bih smišljao scenario i junake priče. Rimshot je urezan u moje pamćenje zauvek i danas se ponekad vratim njemu i preslušam ga sa sličnim žarom i oduševljenjem. Kasniji albumi ovog benda me nisu toliko impresionali, ali ako ću biti realan i iskren, teško je nadmašiti dečačko oduševljenje.

Elem, Bodyjar je u novom milenijumu značajno smanjio svoju aktivnost, ja sam prestao da ih pratim, kasnije oko 2005. su izdali poslednji album pod jednostavnim nazivom Bodyjar i raspali se. Nisu bili ni prvi ni poslednji bend iz devedesetih koji nije preživeo nova, moderna vremena. Ipak, veterani australijske punk rock scene se na veličanstveni način vraćaju na scenu, na moje oduševljenje i verovatno svih onih zaljubljenika u melodični pank iz zemlje kengura.

Kao i svi povratnici, bili su suočeni sa reakcijama neke nove publike, mlađe, naviknute na drugačiji zvuk. Neću da govorim u ime takve publike, ali znam kakve su moje reakcije bile kad sam skinuo album. Prvo sam preslušao u letu, na poslu, radeći nekoliko stvari istovremeno. Obično kad sam u takvoj gužvi, svaki album mi protrči kroz glavu i ne zadrži se. Role Models nije u grupi takvih albuma. Prekidao sam posao nekoliko puta i obratio pažnju na rifove. Pa nastavljao. Kad se album završio, uzdahnuo sam olakšavajuće, jer mi je bilo jasno da je bend opet uspeo da me oduševi.

Okej, možda je ovo fanboy recenzija koja nije utemeljena u stvarnosti. Baš me briga iskreno.  Osam godina je prošlo i bend i dalje ima šta da kaže. Baš kao i gore pomenuti prethodnik, i ovaj ima mračne note, pomalo depresivne i melanholične. Da li to dolazi s godinama ili je prosto slučajnost, ali meni su ovakvi zvuci prijali. Bodyjar je oduvek bio tehnički potkovan bend, sa intrigantnim rifovima, ali ono što je oduvek bio njihovo najjače oružje je i dalje tu: fantastičan vokal Kamerona Bejnsa, neopevanog lokalnog heroja Melburna i glavnog čoveka benda. Njegov glas je napredovao tokom godina i krajem devedesetih se potpuno profilisao, a danas, više od deceniju kasnije, nije izgubio na oštrini, toplini i harmoniji.

Iskreno, ko je pratio ovaj bend neće ni primetiti razliku od osam godina. Nastavili su tamo gde su stali, s tim što su sad uradili ono što nisu na prethodniku: nisu pravili kompromise, nisu sebe štedeli i nisu robovali potrebom da budu striktno u okviru žanra. To je najočiglednije u sporijim pesmama. Moj lični favorit je Stranglehold, koja itekako podseća na njihove najbolje radove iz s početka milenijuma, recimo dosta pesama sa njihovog albuma How It Works izdatog za Capitol.

Rimshot i No Touch Red su im najbrži albumi i teško je očekivati da danas ponove takvu furioznost. Ipak, peta pesma Fairytales nas podseća na te dane. Bend pokazuje da se ne plaši svojih korena i pored očigledne želje da zadrže fazon koji su na poslednja dva albuma stvorili. Naslovna pesma je takođe u tom bržem fazonu, stalno menjajući brzine, ne ispuštajući melodiju iz ruku. Hope Was Leaving nam donosi odličnu saradnju sa Džoijem Kejpom, pevačem Lagwagon. Pesma nas na savršen način vrača u zlatno doba kalifornije melodije.

Role Models svakako nije korak napred za ovaj sjajni bend. Iskreno, i ne treba da bude. Sasvim dobro rade ono što rade već dvadesetak godina. Što se mene tiče, neka su živi i zdravi i da izbace još koji ovako dobar album.

UNFD
http://weareunified.com/
https://www.facebook.com/bodyjar

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime