Corpus Christi – A Feast For Crows

41

Gozba za vrane je drugi album ovog benda i dolazi posle prošlogodišnjeg Victory Records debija, koji je za mnoge bio prilično razočarenje. Taj album su mnogi ocenili kao previše jednostavan i predvidljiv. Što se mene tiče, previše brzih klasičnih metalcore pesama ukomponovanih sa čistim vokalom za refrene i tipičnim brejkovima pri kraju svake pesme. Ono što je najviše definisalo njihov zvuk su bili upravo ti čisti vokali, koji nisu bili klasični, polu-emo što je uobičajeno, već više u nekom southern-rock fazonu. Iskreno, prilično loš album, ali tu i tamo se mogao nazirati talenat. Novi album je bolji na svakom koraku. Prvo, promena postave u kojoj od petorice ostane samo jedan sigurno mora doneti promenu. Srećom, ovde na bolje. Novi bubnjar je najveći dobitak: svaka pesma ima različite brzine, promene su česte, od veoma brzih duplih pedala, do ponavljajućih rock deonica. Vokali su se poboljšali, sad su malo utišaniji i prilagodljiviji muzici, što je verovatno zasluga boljeg producenta. Muzika se pobošljala, to je očigledno, ali su tekstovi ostali tamo gde su i bili: dosadni i neoriginalni. Još jedna očigledna promena je daleko veći uticaj southern rocka. Džerodov vokal je i ranije imao taj zvuk, ali to je bilo u zapećku, i to je realno primetio jako mali broj ljudi. Ovde ima par pesama sa izraženom southern rock atmosferom, pogotovo u odličnoj Little Miss Letyouknow. Stekao sam utisak da je bend bio pod uticajem ranih devedesetih i bendova poput Stone Temple Pilots i Alise In Chains. Victory ih recimo poredi sa As I Lay Dying, ali mislim da to ne pije vodu. Mislim da bi ispravnije bilo da u njihovom zvuku ima uticaja bendova poput The Showdown, Sons of Disaster, Maylene, pa čak i Demon Huner. A Feast For Crows nije onako žestok, brutalan album, ali je sasvim dobar metal album. Mene je najviše dojmilo bubnjarisanje i odlične gitare. Sa druge strane, tekstovi su najslabiji deo, ubedljivo. Amaterski, gotovo napisani na silu. U Blood In The Water imamo deo: Here come the sharks. The ship is going down, we’re all gonna die, što mi zvuči totalno na silu. Što se tiče pesama koje se još mogu izdvojiti, tu su Monuments, sa fenomenalnim zaraznim refrenom, i Betrayed Redemption, gde dominiraju režeće gitare i duple pedale. Posle instrumentala u Windwalker, bend nastavlja u sporijem ritmu u Broken Man, u kojoj se pevač pita Can you heal a broken man?. Taj deo me strašno podseća na onaj eho u pevanju na Black Hole Sun od Soundgarden. Stariji se sigurno sećaju tog super hita. Ponekad se pitam, slušajući ovaj album, kome ga je bend namenio, jer ako na površini pronalazimo dosadne i klišerske delove, ispod površine se nalazi pravo blago dragulja koje bend samo povremeno koristi. Corpus Christi su definitivno pronašli svoj zvuk, potpuno prihvatajući southern rock kao svog prirodnog saveznika. Album mi je bio skroz zabavan za slušanje, ali daleko od toga da će ući u top 10 ove godine. Glavni utisak je da je muzika jako dobra, ali da su tekstovi usiljeni i glupavi, sem ako ne upijate sve ono što hrišćanski bendovi propagiraju.

Victory Records
www.victoryrecords.com
www.myspace.com/corpuschristiad

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime