Čovek Bez Sluha – Događaj dana

63

Sećanje seže duboko u prošlost i saksofon u punku na srpskom je zaista ekskluzivitet kojim se ČBS mogao pohvaliti još davne 1997. godine. Redak bend, zaista, koji u svom sastavu ima takve muzičare da je do ovakvog ozbiljnog albuma, koji je sada na tapetu, itekako moralo da dođe. Pisao je Miki u svom blogu kako je teklo snimanje, što može omladini mnoooogoooo da pomogne pri kretanju tom stazom kreativnog dela života. Meni je služilo kao dobar podsetnik i vraćanje na moja neka izuzetno slična iskusvtva iz Matrixa. Žao mi je što ih ja nisam pisao, ali sad je već redundantno.

E sad, prošlo je dosta vremena od kad je album sevnuo za LongPlay, pa sam lepo sačekao da se strasti smire. Ovi što pljuju da se ispljuju, ovi što se šlihtaju da se izšlihtaju i na kraju ja da mirne savesti izreknem koju svoju. Jednostavno, svi mi možemo da im pljunemo pod prozor. Šta god ja rekao i srao da bih ispao cool u društvu, ČBS se nije nikada trudio to da bude. Bio je svoj. Voliš ili ne, isključivo je na tebi.

Trenutno je u jeku koncertna promocija albuma u svim mogućim šupama od klubova u Srbiji i izuzetan napor koji ovaj bend ulaže je evidentan. Svirka je izuzetna, pa overite obavezno. Isto to možete čuti i na albumu. Gomiletina pravilno sažvakanih aranžmanskih rešenja, ideja, virtuoznost, lepršavost, jednom rečju, bez diskusije je da li ovaj album treba da ima svoju recenziju na ovom portalu za širenje subkulture.

Ovako produciran album nije sniman u nas, a da iole ima punk pozadinu. Pa sad, kad sam već to prevalio preko tastature, da krenem dalje. Punk?! A što mislite da se ne može recenzirati i jazz album i swing i bla, bla, bla…. dobra gitarska svirka?! ČBS neguje zvuk kalifornijske punk/rock braće, ali sa jako ličnim i emotivnim tekstovima. Ukoliko te to ne loži, slobodno zaobiđi ČBS u širokom luku i prestani da čitaš recenziju nadalje. Ako pak imaš iole pretenzije da se baviš svojim osećanjima, da preispituješ međuljudske, ljubavne i bilo kakve odnose, ovi tekstovi mogu vrlo kvalitetno saosećati sa tobom, čiji je autor dobro poznat i jedinstven na ovim prostorima, jer ima muda da kaže „volim te“ u punku, prevashodno šovinistički s muške strane prisvojenoj muzici. Milan Mickey Pack Radojević je ipak multitalentovana faca koja lepo svira, lepo peva i smisleno napiše tekst, čovek poeta. Zoran i Vladimir Lazarević, braća svako car na svom instrumentu i Mikica Zdravković, basadžija koji daje svemu muda i težinu; jes’ se malo podgojio 🙂

Dakle, kada zaista realnim očima pogledate, ovo je perfektan album. Nema dalje. Žanr: na momente energični punk, na momente pop, na momente rock, dopadljivo na keca. Tekstualno iskusno. Čista desetka! To je realno i objektivno, ali ako se ovde radi o ličnom utisku, Superheroj je pesma koja otvara album i da nemam živaca i respekta, bila bi i poslednja koju bih čuo. Izuzetno mi se ne sviđa; ali do koske! Upomoć malo foršpil rif vuče na SixPack „Olovke izlomljenog srca“, ali pesma ubica! Umukni malo je moj favorit. Dopada mi se i Noćas mesec umire mlad… klasika, ali ja se ložim na te suve telecastere, pa još thinline 😉 (muzičari će znati). Smrz!

Ja jesam emotivna ličnost, ali mislim da u nekim tekstovima je čisto preterivanje, eto, tek da bi se začinila atmosfera, a mislim da je bez zaista preke potrebe. 🙁 Dodaje se saharin na već slatku kafu… ufff… Ja inače pijem bez šećera i bez mleka 🙁 Takođe, još jedna stvar ovde ne štima. Kao i kod LUR-a, omot ne mogu da shvatim. Isti je umetnik u pitanju, i pravo je čudo što ga nisam stavio pod navodnike. Čiste savesti ću reći – loše 🙁

Svakako, ja biram ovaj album da slušam zbog muzike i uvek ću.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime