Death By Stereo – Black Sheep Of The American Dream

38

Navikli ste da čitate o ekskluzivitetima uglavnom iz pera glodura, al’ evo, ovaj put privolio sam ga da privilegija i čast pripadne meni 😉 Voli čo’ek sebe, više neg’ ‘leba da jede 🙂

Svejedno ako se ne varam šesti album po redu konačno izlazi krajem aprila (tačno dva meseca od sadašnjice!!!). Već sam imao prilike da se upoznam sa singlom koji je prethodio i prvo što sam konstatovao, sa velikim oduševljenjem je da sve mnogo podseća na prvi album i poseduje melodične fragmente drugog. Bio sam prezadovoljan i svakodnevno strepeo o kataklizmi koja stiže u aprilu. Hm…. sad videh datum, 20. april, u narodu znan kao rođendan Adolfa Hitlera (memorial day) Znam da bi se nacisti obradovali, ali obzirom da je to moj lični strah kada se zlo rodilo i posledice toga se osećaju do dana današnjeg, onda ih molim da promene datum izlaska!!!! Ja verujem samo u slučajnost.

Kao i uvek na koncertima, forsiranje laskave titule kao najbolji hc gitarista, Dan Palmer (aka Yngwie Malmsteen) je to na ovom albumu suviše ozbiljno shvatio, pa se rasvirao solažama, bože me sačuvaj. Mislim, navikne se čovek i na to, al’ meni to ovaj put malo smeta. Ja, u duši metalac, to da kažem… pa to mora da je došlo krajnje vreme. Svejedno, mračno počinje, ali čim Efrem zapeva, to onda vrvi od harmonija i zakucava vas za stolicu, ne dâ vam da mislite niočemu drugom nego da se vozite tim vozom do daleke, poslednje stanice.

Možda sam negde mašio ranije na albumima, ali sada se pojavljuje neki back vokal koji nije gospodim Schultz, a zapevava prilično dobro. Moraću to uskoro da odgonetnem, jer mi je hajlajt, pa vas u nekom komentaru o otme obavestim. Elem, sad pronađoh u informacijama i odmah razvukoh osmeh na lice, da sam u pravu i da me uvo još uvek dobro služi, a to je da je u pravljenju albuma, produkcije i uopšte glavnu reč je vodio bivši basista i osnivač, koji je želeo više da se posveti studijskom radu, nego li da turira po svetu, pa odustao od DBS-a, Paul Miner. (kakva konstrukcija rečenice, a? ;-)) S namerom su pravili tako težak album koji vuče na nešto između „If Looks Could Kill“ i „Into the Valley of Death“. U stvari, moje uvo je nakalibrisano i baždareno na DBS.

Moji tikovi i noćne more ne prestaju kad god Efrem podvriskne na albumu, jer se setim kako me je zgrabio na prošlogodišnjem koncertu u Domu Omladine. Ja bio u pozadini kluba, kad odjednom, stvorio se ispred mene, u onom totalnom mraku i direkt u facu mi se izdrao. Kao sam Lucifer da mi se stvorio pred očima i u sledećem trenutku nestao. Flesh mi se sada vraća sa svakim novim taktom.

I tako, niže se hit za hitom i ne postoji ama nijedna slaba tačka. Toliko novih ideja (kao i uvek) je jedva stalo u svih deset pesama, bar što se njih tiče. Konstantan progres je ono što ja najviše cenim kod bendova. Ne postoji recept za DBS pesmu; ali nikakav. Ne postoji patern, u aranžmanu. Muzika teče i nosi vas kao delta Inda i Ganga. Velika snaga, a ti potpuno bespomoćan. A da… izgleda da postaće recept da prave dva koraka napred i jedan unazad, odnosno da na novom albumu ubace „podsetnik“ na prethodni album. Prošli put su ubaladirali „Froever And A Day“, koja je prvobitno izašla na „Death For Life“, a ovaj put ubacili su samo refren iz „Bread For The Dead“, što uopšte nije ispala loša fora. Već bi me smorili da su prepevali neku staru; zato ih i volEm, jer znaju šta bi me smorilo 🙂

Kao zaključak, mogu reći da je to čvrst i na nogama stabilno stojeći album, koji se kao i uvek bavi problemima društva, policijskom represijom i svime što mene nervira, a zbog čega sam i našao izlaz u ovoj muzici i načinu života. Kontantna borba!

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime