Death By Stereo – Into The Valley Of Death

1

Tek par dana po objavljivanju na epitaphovom sajtu da su momci završili album, meni ekspresno na kućnu adresu stiže poznati beli paket, kad unutra (ne)prijatno iznenađenje u vidu rezanca. Holanđani su se mogli udostojiti i narezati makar na brend disku meni omiljenog verbatima, ali izgleda da su i kod njih no nejmovi uzeli maha. Tek, razoružan i goloruk, bez tekstova, omota, toliko očekivane knjižice, sedam pred monitor (koji je uzgred već par meseci na izdisaju, pa se molim svaki dan da ne prsne u najgorem momentu) i počinjem nešto što bi trebalo da liči na recenziju. Pojedinim ljudima kojima sam davao ovo remek-delo na recenziranje je naprasno ponestalo inspiracije, što je mene primoralo u poslednji čas da se latim tastera i nakucam par redova. To što se par redova odužilo, a ja vam praktično ništa još nisam rekao o albumu je samo moj problem. Čini mi se da je Death By Stereo jedan od retkih originalnih bendova današnjice. Ako počnem da govorim o stilu muziciranja uplešću se, mada svi vi znate da se radi o hardkoru, nekad melodičnom, nekad metaliziranom, ali svakako mnogo moćnom. Odlazak gitariste je uslovio blago odstupanje ka melodičnijim pesmama, mada nikako na uštrb brzine. Pesme su, začuđujuće, značajno brže nego na prošlom albumu, koji su, ne znam zbog čega, mnogi dočekali na nož. Prvo što ćete primeti slušajući Dolinu Smrti je oooogroman napredak u produkciji, ovo je prosto milina za uši. Vokal je čistiji, čak i deranje ćete bez problema razumeti, bekovi su znatno harmoničniji, bas itekako daje dubinu svirci, gitare su veoma metalizirane, dok je bubnjar nadmašio sam sebe. Inače, to im je treći bubnjar do sada (možda ih dopinguju pred snimanje, pa odustaju posle izvesnog vremena). Osećaj koji sam imao pri prvom, drugom i desetom slušanju je potpuno isti: neverica da se ove 2003. godine može napraviti ovako dobar album! Čitav prilaz svirci me je oduševio. Nema gluposti u vidu umetničkih proseravanja, nema patetike, samo udri po glavama. Naravno, dugački i krajnje provokativni naslovi su krasili ovaj bend i ranije, pa i sada (I Wouldn’t Piss In Your Ear If Your Brain Was On Fire), dok je Efrem i dalje u vrhunskoj formi na mikrofonu, pokazujući da kontrast njegovog glasa itekako ima širinu. Ostajem pri tvrdnji da je dovođenje Death By Stereo najbolji potez Epitapha u poslednjih nekoliko godina (ne računajući povratak Bad Religiona). Ukoliko vam ime Death By Stereo ne znači ništa, treba da vas bude sramota. Ovo je esencija muzike 21 veka.

Epitaph Europe

* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime