Деца Aпокалипсе – Залог Вечности

380

“Залог Вечности“ је песма у којој су уткане приче о пет временских периода. У којем се проналазиш ти?
Гости: Саша Јоксимовић – рецитал, Хаџи Никола Мијовић (Есхатон) – глас, Милош Михајловић – клавијатуре

Музика: Бошко Ранковић, Игор Милићевић, Огњен Димитријевић
Текст: Бошко Ранковић
Аранжман: Бошко Ранковић, Огњен Димитријевић, Милан Јакић, Милош Михаиловић ака CV Spook
Песма снимана, миксована и продуцирана у студију “Blaze“ (https://www.facebook.com/musicmanufactorum/)
Снимање и мастеринг: Милош Михајловић
Микс: Милош Михајловић и Деца Апокалипсе
Продукција: Бошко Ранковић и Милош Михајловић

Фото: Бошко Ранковић
Дизајн: Nemmansky Soni
Видео: ДА Продукција

Фејсбук страна: https://www.facebook.com/DecApokalipse/
Твитер профил: https://twitter.com/DecApokalipse

ЗАЛОГ ВЕЧНОСТИ

Ја сваки пут проживљавам тај марш,
прелаз прако планина,
усека, клисура, понора, косина,
снега, леда, једном речју пакла.
Заиста кушам њихову глад,
њихове муке, промрзлине, јад.
Живо коњско месо и утробе једем
док су моје кости зимом изједене.

Крваве дане искашљавам и пљујем,
затечен у рату против бројнијих од себе,
жељу и вољу за животом ми трује,
ова слепа охолост саткана од дивље
силе израсле и по снази и по мржњи
која као бајонетима пробада ми срце
оковано хладом, страхом, зебњом.

Изнова са њима стижем до мора,
њиховог коначишта и гроба.
Опет са њима сахрањиван сам
у тешким, модрим таласима.
Ја их се не сећам, ја их видим
и познајем као најближег свог,
они су, мртви, заправо живи,
дела су им бесмртна заувек.

Крваве дане искашљавам и пљујем,
заглављен у блату са братом испред себе,
Правду и Слободу измучен снујем,
жељан своје куће са женом поред себе,
слике живота у радости и миру
дају ми снагу у овом бесмисленом хаосу.
Правду и Слободу својом крвљу купујем.

Предамном, слике су јасне,
како је све кренуло и куда се смера,
клевете не стоје, праву кривицу
потражи на адресама Беча и Берлина.
Европа, у својој гордости слепа,
прави ратове у сопственој кући,
и лицемерно уместо пружене руке
ставља свима нама пушке на рамена,
јер моћи је жедна, власти је жељна.

Охрабрен и оснажен крећем
да победим ту несрећу која мучи цео овај свет
јер са злом нема нити може бити компромиса.
Смисао живота је изнад пуког постојања.

Ногу пред ногу, корак по корак,
грчим се, мучим , пузим и падам,
крварим, ал’ устајем и идем
само напред, не знам за назад!

Крваве дане отирем и бришем,
док устајем из блата са братом иза себе,
Правду и Слободу снивам ал’ и видим,
жељан своје куће са женом поред себе.
У Аду држим ум и не очајавам,
Нада је моја близнакиња сестра,
дом је прихваћеност, Србија је Земља!

И сећам се моћнога Цера
и прве победе овог Великог рата
и мириса Колубаре и Давидове праћке
којом Казнена експедиција би кажњена.
И док јурим – као ветар заносом умивен
пробијајућ’ све препреке, фронтове и границе,
Путника и Степу у свакоме препознајем,
Мишићевим речима и себе опомињем:
иако сам један, јачи сам од двојице.

У судару векова, олова и гвожђа,
плешу тмина, бјесови и сенке,
око мене хуји свих пет годишњих доба:
пролеће, лето, јесен, зима и рат.
Ја видим људе којима је доста рата
али ратна тама не долази сама, непозвана,
од рачунџија је умешена
и сервирана од хушкача.

Нема профитера, дезертера
у мојим мислима, мојим песмама,
само страдалника и аскета,
оних делом вредних мојих сећања.

Лако је отићи, још лакше побећи,
тешко је остати, још теже опстати.
Кошмаре од јаве, политику од крађе
скоро је немогуће разликовати,
као и веру од невере, истину од лажи
кад је стварност боје олова и укуса смрти.
И кад бујице навале да поплаве све
вредно што је, покаже се ко је какав,
стога једино мерило постојања мог
јесу дела која чиним, што остаје иза.
Што посејем данас, пожњећу сутра.

Нема профитера, дезертера
у мојим мислима, мојим песмама,
само страдалника и аскета,
оних делом вредних мојих сећања.

Уста мртвих не говоре,
дела говоре.
Очи живих виде
што дела сведоче.
Ко је какав био,
и шта је чинио,
одјекиваће и доле и горе.
И сутра и јуче што чиним, знаће се,
свака моја песма брујаће.
Није битно место,
није битно време,
није битно звање,
битно је стање духа, срца, ума
и извор снаге да је свеж
и непресушен за невоље нежељене
коју дођу непозване.
Споменик ми није камен,
споменик ми није биста,
споменик су реч и дела,
које не нагриза зуб времена.
А дела без љубави су мртва.
Дела без љубави су мртва.
Пут је велик’ од смрти до живота.

Дела залог су вечности,
по делима човек се познаје,
дела Залог су Вечности,
волим истином светлости.
Љубав Залог је Вечности,
јер љубав једини канон је.
Дела без љубави мртва су.
Делам светлошћу истине.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime