Dropkick Murphys – Sing Loud, Sing Proud!

220

Posle nestrpljivog iščekivanja, napokon mi je početkom februara stigao novi Dropkick Murphys. Treći po redu i meni na prvo slušanje sigurno najbolji. Posle nekoliko islušavanja, shvatio sam da me uši nisu prevarile i da se radi o zaista sjajnom izdanju. Kao što je i uobičajeno kad su u pitanju izdanja Hellcat etikete, i ovaj disk je u digipac-u, a kako je to urađeno, to treba zaista videti. Album počinje sa drekom publike Let’s Go Murphys, uz već standardne gajde, nakon čega počinje pravi pakao: All Bar grmi sa vokala i prva pesma For Boston otvara album Sing Loud, Sing Proud!. Glavna promena u odnosu na prva dva izdanja je u promeni u postavi, jer su sada postali septet, dodajući akustične elemente, čime daju bolji utisak na irskim folk temama. U bend je upao novi gitarista, dugogodišnji prijatelj benda James Lynch, koji je svirao u bendu Ducky Boys, koji je 1996. godine bio na drugoj strani split singla upravo sa Dropkick Marphys. Ubrzo posle toga, originalni gitarista Rick Barton napušta bend zbog privatnih obaveza, a na njegovo mesto uskače mlađani Mark Orrel, koji ima samo sedamnaest godina. Kada su počeli rad u studiju, shvatili su da ništa neće uraditi bez nekih irskih klasičnih instrumenata, tako da su u bend upali Spicy McHaggis sa gajdama i Ryan Foltz sa mandolinom. Možda će neko reći da to više nema veze sa onim starim Dropkick Marphys-om, ali debelo greši. Ovaj album treba čuti. Teško je rečima objasniti svu tu lepotu, originalnost i genijalnost ljudi okupljenih u bendu. Ponovo šesnaest pesama i ponovo dve irske tradicionale, od kojih ste jednu mogli da vidite i na našim televizijama u izvođenju Orthodox Celtsa. U pitanju je pesma Rocky Road To Dublin, koja ovde u pank verziji dobao potpuno novi smisao. Druga tradicionala je The Wild Rover. Za razliku od prva dva izdanja koja je producirao Lars Frederiksen, na ovom je tu dužnost sjajno obavio basista benda Ken Casey. Na pesmama Wild Rover i Good Rats bek vokale je otpevao legendarni Shane MacGowan iz Poguesa, dok je u Fortunes Of War gostovao Colin Mcfaull iz Cock Sparrera. Teme u pesmama su već viđene, od kafanskih kao što je A Few Good Men, preko sjajne Fortunes Of War koja govori o ubistvu nekog pank rokera koga su udarila kola, a sam vozač dobio samo deset godina uslovne. Govori o razočarenju i besu zbog toga. Ne znam više šta pametno da kažem (zar sam nešto pametno i rekao?!), tako da ću da se prepustim uživanju, slušajući ovaj album, što bih i vama preporučio.

Hellcat Records: P.O. Box 10574, 1001 En Amsterdam, The Nederlands.

* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #7, novembra 2001.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime