Dumbell, nedelju dana pre Murphy’s Law, znači novembar 2002. u DOB-u, mala sala, šačica ljudi i predgrupe Grandpa Candys i Concrete Worms.

86

Prvi Six Pack album, Pretnja ili molitva je izašao za etiketu Bad Music for Bad People (Cramps), kao i Hund i mnogo što-šta-čega još. Znači, posle izdavanja, krenulo se sa distribucijom, iliti piratizovanjem stranih izdanja, te čovek video da ni od toga leba nema i počeo koncete da organizuje. Hmmmm…. nemam ništa protiv…. samo nek se nastavi…. Tako i ovaj put, Saša Delibašić, poznatiji pod aliasom Wolf, iz prikrajka je organizovao cert, tako da ljudi nisu ni pošteno znali da se radi o kojekakvoj garažnoj/glam/rock svirKI. Nije meni do Dumbell-a bilo u tom trenutku, već ispijanja alkoholnih tečnosti, nargile i ostalih narkotičkih sredstava. Bože, šta ja ovo pišem, pa ovo čitaju pretežno mlađi od 18… kašalj…kašalj….hm…. Dakle, da ne okolišam, gledali su mi se Crvi i Bombone, pošto ih baš odavno nisam overio. Čika i bombonice su se propisno obrukali, da me je bilo sramota što ja postojim, a mogu misliti njih (bolelo ih desno jaje-prim.savesti). Preterano loše, bez kontrabasa, pa čak i poštene bas gitare, već se poslužili nekim kratežom….. nečuveno…. Izađoše i Crvi u Red Alert (čini mi se) prsatoj majičici i malo pošteniji pristup svirci i bez terorisanja prisutnih načetim kablom ili ne daj Bože…. no, otprašiše jako dobro… Dosta su stagnirali, pretpostavljam, pa se to i malo odrazilo na zvuk. Verujem da znate da su oni prljavština a la Misfits, Jonny Thunders…. a sada su zvučali mnogo moderno, pa možda ne bi bilo zgoreg da preslušaju sami sebe i donesu nam taj zadah prošlih dana. Ne bi bilo loše. Posle kraće pauze, dok mi malo odmorimo uši, krete Dumbelllllllllllllllllll. Mašinerija zvana Hellacopters, MC5 i New York Dolls bi plakali ko mala deca kad bi čuli na gomili sami sebe, besnije za 68% i luđe za 47%, a brže za ponaosob po čitavih i tričavih 72%. Zanimljivo, pitate se vi. Toliki naboj decibela nisam skoro osetio. Tako uparena dva Gibsona (Les Paul i SG) nikada do sada nisam čuo. Baš tako, ne. Vidi se da su maksimalno profesionalni, sa iskustvom koje su pekli po belosvetskim poznatim i nepoznatim klubovima. Prekaljeni, došli su ovde i pokazali nama da nas nisu zaboravili; tj. prethodni susret od pre 4-5 godina je bilo odmeravanje snaga, a onda su ukapirali da moraju da nauče srpski da bi se s nama u koštac uhvatili. Napisaše i pesmu na srpskom ”Boli me k***ac” i prepev od The Stooges ”Now I Wanna Be Your Kuche”. Bio sam zadovoljan k’o Kuche u liftu. Uživao sam odistinski. Sami za sebe su pojave, pa još i dobro sviraju i ubili su mi želju za Hellacopters live nastupom, na kome bi se topio k’o sladoled. Jeste da plata u mojoj firmi nije bila odavno, ali sam žrtvovao dve nedelje doručkovanja i pazario CD, koji je do duše, izašao još 2000 i omot je ružan do zla boga (ko da se deca igrala malo MS Worda), a Popa je pazario i ploču i singlice, e pa….. i sada slušam Dumbell, ali nisu kao na koncertu. Lepe melodijice, tekstovi buđavi i glupi, ali bar je taj cede tu da me podseti kako zvuče Precision i dva Gibson uz mnogo kvalitetne činele….. i to se vas baš mnogo i ne tiče. Izvinjavam se, već treći put pišem o istom koncertu, 50. put prepričavam i opet svršavam… morate mi verovati da je bilo mnogo dobro.

 

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime