Good Riddance – Bound By Ties Of Blood And Affection

46

Poštovani, evo mene opet. Magare koje sere pare je ideja koja mi je oduzeta, ali ko mi je kriv kad sam maksimalno odugovlačio sa izradom omota za Potres. Hvala velikom srcu prijatelja Oreščanina koji je došao kod mene oko 19. novembra 2003. i iz bisera robu izvadio. Poklon za rođendan kome ja sad, upravo u zub gledam. Nije u redu, ali odužiti se treba. Prvo što mi je upalo u uši preslušavajući bronzani-iz-pantone-skale-disk identičan produkcijski zamah koji je utemeljio recept kojim se ređe ide. Good Riddance je bend koji je od početka furao ideju koja je sa radnim stažom postajala sve utemeljenija na punk-revival sceni. GR su u ovakvoj muzici pronašli debeo razlog koji se meri galonima ispijenog viskija Čarlsa Bukovskog koga su i citirali, kako se ne bi reklo da su punkeri zatupasta nacija. Ujedno, po meni ta krljačina (More DePalma Less Fellini) je najveći hit koji je GR usnimio na ovom izdanju. Minimalizam koji preovladava u ovoj pesmi ne oslikava inovističku krizu, već jedan moderan vid komunikacije sa ionako-punk-kurac-svega-pankerima. Po meni, nije sramota da GR kitim punk epitetima, jer njihov bunt nije nimalo bezazlen. Varnica je 1976 izbila i šta posle… to već ionako svi lepo znate (ili bi bar trebalo). Moje je da upozorim. Mišljenja su podeljena, od ekstremnog blatnjenja, do preteranog uzdizanja. Ako vam se svideo predhodni album, nema razlog za brigu, jer je ovaj još bolji. U principu, poredim ga sa prethodnim, jer kao da je ispao sa iste proizvodne trake, samo sa par godinica zakašnjenja i ljubomornog čuvanja od zabalavljenih usta i crvenih majčica na koncertima u Domu Omladine. Ono što ja u poslednje vreme čvrsto forsiram je, da je na neke bendove odavno trebalo zaboraviti. Pritajene sačekuše disharmonije i stidljive psihodelične atmosfere su ovaj put dobile svoj smisao što je, pretpostavljam, čekalo punih 5 godina, od kako je izašao Operation Phoenix, koji ja ne mirišem baš i nisam preslušao više od tri puta (kao, davao sam mu šansu). Sledeća koja je zablistala je There’s No ’I’ in Team. Rađena je po receptu koji su zamislili pioniri melodičnog pankroka Bad Religion i Descendents. Komentarisao bih ja i prethodne albume, nego me sramota da dečku zauzimam ovoliko prostora, a da ne plaćam ništa. Treba još da dodam par bitnih stvari. Prvo, ako ste mislili da je Comprehensive Guide… najbolji album (ili po meni Ballads…) onda to zaboravite, jer je najbolji upravo prihajao. Drugo, ako neki bend treba i dalje da postoji to je svakako Good Riddance (iako ne znam i dalje šta to konkretno znači).

Fat Wreck Chords

* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #10, aprila 2004.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime