Green Day – American Idiot

45

Već sam odavno digao ruke od ovog benda, verujući da više nemaju snage i ideja da izbace nešto zanimljivo, kad ono –bum! American Idiot je nešto najbolje što je bend izdao posle megaselera Dookie od pre desetak godina. U pitanju je konceptualni album, sa nekoliko pesama koje se približavaju dužini od deset minuta, što je naravno izazvalo nevericu. Green Day nije bitnije menjao zvuk u poslednjih deset godina, sem na kriminalnom Warning izdanju, gde su previše uplovili u pop. Ali, punk opera?? Strah je bio potpuno bez osnova. American Idiot je konceptualni album koji predstavlja neku vrstu muzičke novele u kojoj se manje više isti likovi provlače kroz kratke priče od početka do kraja albuma. Dve ponajbolje pesme su preko devet minuta (Jesus of Suburbia i Homecoming), a i na te skoro progresivno rokerske pesme ne treba gledati kao na nešto mnogo radikalno. Ipak se radi o pet-šest povezanih pesama u jednu, nešto što su Ramonsi radili na koncertima, samo bez one, two, three… (Valjda ste me ukapirali!). Kad bi ih odvojili, verovatno bi vrlo lako mogle da funkcionišu zasebno. Album je do korice angažovan, što ste verovatno shvatili i iz samog naslova. Ipak, prožet je metaforama, kojima se i obraća stvarnim protagonistima (Zieg Heil to the president gasman / Bombs away is your punishment / Pulverize the Eiffel Towels / Who Criticize your government). Sa druge strane, kroz sudbine ljudi iz komšiluka, obične živote, naglašava stalnu anksioznost čitavog američkog društva kao posledice političke manipulacije, uglavnom Bušove administracije. Glupava i strahom paranoična nacija (American Idiot), razorene porodice, beznađe, gubitak životnog kompasa (Jesus Of Suburbia), usamljenost (Boulevard of Broken Dreams), kriminal kao posledica društvenih okolnosti (St. Jimmy)… Billie Joe Armstrong, kao glavna poluga benda, očigledno nije hteo da ništa ulepšava, pa je i sročio priče koje itekako ostavljaju gorak ukus u ustima. A priča nema srećan kraj. Priču malo vade sa ivice očaja prepoznatljive Green Day melodije i povišena tenzija u Armstrongovom glasu. Ovo je sasvim sigurno najogorčeniji GD album do sada. Očigledno je da Buš daje motive i ideje gomili američkih punk rock bendova. Nabavite, preslušajte, uživajte.

Reprise
www.greenday.com

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime