Guttermouth – Gusto

1

Kada sam nekim mojim drugarima, ljubiteljima ovog benda, dao Gusto na slušanje, jedini njihov komentar je bio: Nekada sam voleo Guttermouth, sada se pišam po njima. Mislim da se svi možemo složiti sa ovom konstatacijom. Ovaj album je najobičnije govno. Sve do albuma Musical Monkey iz 1997. godine, Guttermouth je bio odličan pank bend, koji se sprdao sa svim tolerantnostima unutar punk rock scene. Pesme poput P.C i Veggicide su razdrmale pozersku scenu, donevši novi pogled na tadašnju (a bogami i sadašnju) učmalost. Teško da mogu da kažem gde je tačno problem u novom albumu, ali verujte mi na reč, sranje je. Tekstovi više nemaju nikakve veze sa sarkastičnim humorom koji je krasio bend, već su sada gomila nabacanih gluposti koje nemaju blage veze sa životom. Nekada je itekako bilo logike u svim tekstovima, bez obzira na bizarnosti u istima. Ne znam, možda starim, pa mi tekstovi više nisu smešni, ali sam dovoljno mlad da prepoznam dosadnu, ispranu i idiotsku muziku. Sve pesme su o ribama, ali su ispunjene delovima o pivu ili liberalnim idiotima, koji očigledno mnogo nerviraju bend. Više u svemu tome ne vidim smisao. Jebote, dobiješ utisak da su uradili sve pesme, onda se smorili i rekli: Ajde da ubacimo malo više stvari kako drkamo, karamo i cedimo bubuljice. Pored očito loših tekstova, ne mogu reći da muzika stoji nešto bolje. Čak je i gora od glupavih tekstova. Nekada je ovaj bend imao prljavu produkciju, grub vokal, brze deonice i zaista su pičili pank rok. Poput prošlog (takođe užasnog) albuma, i na ovom će te naći gotovo rokerske pesme, sa nekim folk elementima. Ma, sranje, brate. Nema smisla trošiti dalje reči. Nadali smo se da će se Guttermouth vratiti svom izvornom čvrstom zvuku i inteligentnim sarkastičnim tekstovima. Zajebali smo se. Drž’te se vi samo Friendly People i Terry Yakimoto i sve će biti okej.

Epitaph Europe

* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime