Hitman – Overstand

56

Bez starca nema udarca! Na novi album Hitmana se čekalo previše dugo, šest godina od prethodnog split EP-ja bugarskim Last Hope i čak deset od zvanično drugog albuma And What About The Flame We Use To Feel. Kada sam video izdanje i kada sam besomučno mesec dana preslušavao album shvatio sam da se čekanje itekako isplatilo. Overstand je najbolji album benda i verovatno najbolji hardcore album koji je ikada izašao u Srbiji. Svu svoju mudrost, zrelost i lucidnost bend je uspeo da uobliči u 40-tak minuta žestokog hardcore punka. Kada je pre deset godina izašao drugi album, Hitman je još tad imao reputaciju benda koji predvodi hardcore scenu i koji nikog ne ostavlja ravnodušnim. U međuvremenu se nije puno toga promenilo. Svirke su im žešće nego ikad, baza fanova povećana, a i svirali su u praktično svakom kutku Srbije koji ima neki valjan klub. Jedino su stariji deset godina, ali se i to odrazilo pozitivno na muziku, pogotovo tekstove. Ono što je i ranije krasilo tekstove, sada je još izraženije: Aca govori veoma iskreno o stvarima oko sebe i ne libi se to da pokaže. Muzički se nisu nimalo promenili; ako tražite nešto novo, inovativno, došli ste na pogrešno mesto. Ali da se razumemo, Hitman su svoju viziju hardcore punka usavršili do koske. Par eksperimenata, poput možda i najspektakularnijeg momenta na albumu, bas solaže na 11 Years, su sasvim dobrodošli, ali znajte da je ovo iskrena i žestoka svirka, bez pardona. Produkcijski mislim da ne može bolje. Ne slušajte zle jezike koji govore da je ovo mekano i previše pankerski. Uz Potres, srpska scena nije čula bolju produkciju, verujte mi. Pogotovo moćno zvuči ako imate i par dobrih prednjih zvučnika da poteraju zvuk. Inače, snimano je u Smederevu, u studiju Paradox. Tekstovi su me totalno oduševili. Ono što je u hardcore svetu veoma retko, a to su lični tekstovi, ovde čitavu priču prenosi na potpuno novi nivo. Aca peva o negativnostima na sceni, ali ne na klišerski način koji smo do sada mnogo puta videli, već o pravim problemima i glupostima koje su razorile nekada perspektivnu scenu. Na primer u You Know Me Better govori o međusobnom pljuvanju ljudi koji se nikad nisu ni upoznali, u Communication – Solution o generacijskom jazu među ljudima, dok je u maestralnoj Give Us A Reasonable Answer o njegovom dvadesetogodišnjem stažu na sceni i o tome kako podele na klanove utiču na nove generacije koje nemaju pravu predstavu o tome šta je scena i kakva bi trebala da bude. Pored tih tekstova koje govore o muzici, Aca peva i o sebi, odnosu sa majkom (You are still in my heart / You will never vanish / But please understand this / Moment is mine), strejt edžu (11 years I was so strong / 11 years I never did wrong / 11 years I want it back now / 11 years I’m back), depresiji (I received a letter a few days ago / From a postman in the center of me / It said to pull the breaks or / Else everything I love will be lost) i o tome kako gleda na to kako ga drugi vide (I am the anti-hero / I am the evil one / I am one to blame). Od gostiju na albumu se bojavljuje Bogdan iz francuskog benda Onesta, u sjajnoj You Know Me Better, kao i prijatno iznenađenje Miloš iz Tibije u Awakening The Dragon. Možda će nekom spoj Miloševog vokala i muzike koju svira Hitman biti neobičan, ali vredi poslušati, jer je rezultat fenomenalan. Album su definitivno obeležile dve pesme: 11 Years, koja nije klasična Hitman kucačina, a već gore pomenuti bas solo u sred pesme predstavlja sam vrh albuma, dok je I Am The Antihero, sa uvodom i čuvenim govorom Al Paćina u filmu Scarface, hit na prvu loptu (You all a bunch of fuckin’ assholes. You know why? You don’t have the guts to be what you wanna be. You need people like me. You need people like me so you can point your fuckin’ fingers and say, ‘That’s the bad guy.’ So… what that make you? Good? You’re not good. You just know how to hide, how to lie. Me, I don’t have that problem. Me, I always tell the truth. Even when I lie). Inače, zaboravio sam da kažem da album otvara Dean Martinova You’re Nobody ’till Somebody Loves You i ta pesma možda u jednoj rečenici simbolično govori ono što Aca peva čitavim albumom: da život mora da ima svrhu i da ne živiš samo za sebe, već da je prijateljstvo i ljubav ono što te definiše kao osobu. Pred kraj, bend nas je obradovao ponovo sa obradom; ovog puta matori Dead Ideas i pesma Friends. Na kraju dve pesme koje su mnoge oduševile. Prva je posvećena Breaking The Silence radio emisiji iz Smedereva, dok je druga i ujedno poslednja na albumu i jedina pesma koju je Hitman uradio na srpskom: Dosta. Pesma je malo u starijem fazonu i baš me je oborila s nogu pozitivno. Govori o razorenim prijateljstvima i glupim razlozima koji se provlače godinama. Hitman su ovim albumom potvrdili ono što se za njih odavno znalo: umeju da naprave dobru pesmu, dobru atmosferu, umeju da se ponašaju u skladu sa svojim godinama, ali duhom dvadesetogodišnjaka. Overstand je istakao kandidaturu za jedan od najboljih albuma 2010. godine, i to ne samo u srpskim okvirima.

Swell Creek Records / www.swellcreek.de
Superhero Records / www.superherorecords.com
www.myspace.com/hitmanbhc

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime