I Am The One, Heavenshore, Unison, Let’s Grow, T-Error, Tibia, Hang, Face It, Černobilske Jagode. Barutana, Beograd, 5. jul 2001. Upad 100. dinara.

111

Ovo je bio jedan od najgorih i najnezanimljivijih certova u mom životu. Kada sam čuo da ima čak dvanaest bendova mislio da će biti super, jer nijedan neće svirati dugo, međutim svaki bend koji je nastupio te večeri je svirao skoro po pola sata. Ako broj bendova pomnožite sa tih pola sata, plus pauze između svakog, onda dobijate zaista neverovatan broj sati, koji te umaraju i ubijaju ti volju da se zainteresuješ za svaki bend. Svirka je trebala da počne u šest popodne, međutim, počela je gotovo posle osam, što je zaista nedopustivo. Jaca, Mire i ja smo na Kalemegdanu bili već oko petice, a vreme smo ubili gluvareći na obližnjoj klupici u ’ladovini sparnog julskog popodneva. Cert je pratilo puno nezgoda, a najveća je ta što se kiša očekivala u kasnim popodnevnim časovima (zbog čega je i događaj premešten unutra, u neku pećinu, a ne napolju gde je prostor fenomenalan), a ona pala negde oko podne. Sama činjenica da je cert bio unutra, u prostoru u kojem nisu baš često održavane ovakve svirke, bila je dovoljna da stvori grdne muke toncu, koji se mučio da stvori kakav takav zvuk, dostojan jednog ovakvog koncerta. Na početku certa zvuk je bio veoma loš, mutan, rasipao se po celoj prostoriji, a kasnije kada je došlo više mase i kada se tonac navikao na ovakve uslove, kvalitet zvuka se značajno popravio, ali ipak daleko od ugođaja koji pravi mala sala Doma Omladine. Elem, prvi bend I Am The One iz Kragujevca izlazi na binu nešto oko pola devet. Kragujevačka ekipa se lepo đipala, ali se ostatak ljudi mnogo smorio zbog prilično dosadnog emo zvuka koji su proizvodili momci iz gore pomenutog grada. Pre certa su mi neki ljudi hvalili njihov snimak sa diska, govoreći kako će se meni 100% svideti, ali ono što sam ja čuo na svirci jeste obično emo tooth and nail smaranje, sa kenjkavim vokalom. Ne želim sad da se momci iz benda uvrede, ali ovo je krajnje trendovski isklišeiziran fazon, koji tone bendova današnjice svira. Svirka I Am The One je dosadna, neoriginalna i neinventivna. Posle užasa prvog benda, Smiljin sjajni new school bend Heavenshore izlazi i smorenu masu diže na noge svojim odličnim nastupom. Posle prvog koncerta u Domu Omladine pre nekih tri-četiri meseca, značajno su se popravili, uvežbali i najvažnije izgubili tremu. Njihov zvuk je najlakše opisati kao spoj Hatebreed-a sa gomilom emo metal sastava modernijeg tipa, kao što su Brother’s Keeper, Morning Again i tako dalje. Možda i nije tako, ali meni se zvuk svih ovih bendova osetio u svirci mlađanih Beograđana. Posle pola čuke na binu se penju veterani Unison i standardno dobrom svirkom svog specifičnog depresivno emotivnog hardcore panka, uspevaju da se izdignu iz stereotipa koji će uslediti nastupom nekoliko sledećih bendova. Vrhunac nastupa Unisona je svakako fantastična The Untitled, koju je, moram priznati, Stošić sjajno otpevao. Sledeći bend koji je svirao su Let’s Grow, klinci strejteri, napaljeni na old school, ali nažalost primeren njihovim godinama. Bez filozofiranja, bez novih elemenata, njihova muzika je nešto najklasičnije što sam čuo u poslednje vreme. Mislim da je malo glupo posle desetak godina furati youth crew fazon na takav način. Da razjasnim: obožavam youth crew, ali želim da čujem neke nove elemente, a ne samo čukanje, unity, pride i sve ostalo. Mislim da klinci imaju potencijala, ali svoju svirku moraju da unaprede svojim idejama i da je značajno osveže. Ipak, budućnost je pred njima. Sledeći bend T-Error je došao iz dalekog Niša i slobodno mogu reći da su ubedljivo (uz Tibiu) bili najbolji bend te večeri. Pola sata veoma žestokog Roadrunner HC-a, sa moćnim vokalom i fantastičnim bubnjarem, gotovo su digli na noge celu publiku. Vrlo iskreno, vrlo moćno i vrlo brzo. Betrayal i dalje ostaje hit broj jedan, što je dokazano brojem ljudi oko mikrofona za vreme refrena. Sve u svemu, uvek dobro raspoložene Nišlije su pokazali da dobar hardcore ne mora obavezno da bude iz Beograda. Međutim, nastup sledećeg benda je dokazao da je prestonica ipak prestonica i da ovakvi bendovi tešto da mogu da se pojave van Beograda. Tibia je bend narasle popularnosti, što zbog sjajnih nastupa uživo, što zbog spota Legacy koji se pojavio na nekim našim televizijama. Mogu reći da su imali najbolji zvuk te večeri. Oko pola sata emotivnog hardcore metal zvuka, kao i tehnička izvedba samih pesama su oduševili sve one koji su bili te večeri u Barutani. Legacy, Unil Julia, Pictures i When Heart Remain Wordless su one pesme zbog kojih vredi dolaziti na svaki nastup Tibie. Sledeća dva benda su bili Hang iz Jagodine i Face It iz Novog Sada. Metalski zvuci ova dva benda me nimalo nisu oduševili, čak suprotno mislim da su njihovi nastupi bili izuzetno dosadni i neoriginalni. Čak i neke obrade koje su izveli su bile krajnje klišerske i neinventivne. U nekim momentima zvuk ova dva benda se gotovo poklapa, iako Face It svira HC metal tipa Strife, dok Hang fura neki Biohazard fazon, mada mnoooogo lošije. Posle njih su izašli Černobilske Jagode, koje moram priznati nisam voleo nikada da slušam, pošto nikako ne uspevaju da skinu 7 Seconds fazon. Ravan vokal, krajnje klasičan tupa-tupa bubanj i uvek iste teme u tekstovima me više nimalo ne zanimaju. Pred kraj njihovog nastupa je nestalo struje u Barutani, što je logična posledica izuzetno dosadne večeri. Da napomenem da su trebali da sviraju još i moji Pazovčani Issues Of Life, zatim Hitman i novosađani Red Union. Sve u svemu, veče za zaboravljanje.

* Izveštaj s koncerta originalno objavljen u Get on the Stage #7, novembra 2001.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime