Prijava Registracija

Prijavite se na sajt

Korisničko ime
Šifra *
Zapamti me

Napravite nalog

Polja (*) su obavezna.
Ime
Korisničko ime
Šifra *
Potvrdite šifru *
E-mail *
Potvrdite email *
Captcha *
RELOAD_CAPTCHA

Istorijat fanzina

Sredinom devedesetih, u vreme kada su se događale značajne političke promene u Srbiji, moj stariji brat Mire i ja smo se šetali Knez Mihajlovom ulicom u Beogradu, ne sluteći da će nam se dogoditi nešto što će u značajnoj meri da promeni naše živote. Kod jednog od kolportera smo primetili jedan časopis koji se razlikovao od svih ostalih muzičkih časopisa koje smo do tada nabavljali. Naslov je bio Tri drugara fanzin. Mi smo samo znali iz priče šta je fanzin, ali nismo ni pretpostavljali kakav je sadržaj.

Do tada nismo bili svesni da postoji čitava jedna zajednica bendova koji funkcionišu bez velikih medija, samo uz pomoć entuzijazma ljudi koji dele istu ljubav prema muzici koju slušaju. Ubrzo smo fanzin znali napamet od korica do korica, i polako počeli da nabavljamo bendove do kojih smo mogli da dođemo. Nismo znali ljude koji su slušali takvu muziku, pa smo teško uspevali da upadnemo dublje u priču. Par kaseta ispred SKC-a i to je to. Ipak, upornost se isplatila, pa se kolekcija ipak malo povećala, makar toliko da znamo o čemu se sve tu radi.

1998. godina je godina koju će verovatno mnogi na srpskoj sceni pamtiti. Ono što je u ostatku sveta bio drugi revival hardcore-a 1988. godine, kod nas se desilo sa kašnjenjem od jedne decenije. Baš kao i sve u našem društvu. Odjednom, čitava nova generacija klinaca, bendova, fanzinaša se pojavila i meni je sve to bilo tako poznato. Već početkom te godine mi se po glavi motala ideja da napravim sopstveni fanzin, koji bi se uglavnom bavio kalifornijskim pank rokom, jer je to bila muzika koju sam najviše slušao. Ipak, zbog nedostatka pravih izdanja, ali i samopouzdanja, od ideje sam odustao. Ipak, za vreme bombardovanja je svako imao strašno puno vremena, pa sam odlučio da izvučem ideju na površinu i da uradim fanzin.

Moram da priznam da od toga ne bi bilo ništa da nisam imao pomoć Zlatka Đovčoša, čoveka koji radi Hang On! fanzin. Većina tadašnje moje muzičke kolekcije je potekla od njega. Od njega sam dobio savete, ali što je još bitnije kontakt adrese najpoznatijih izdavačkih kuća, što mi je strašno olakšalo budući rad. Prirodno, prvi intervjui su bili sa bendovima koje sam tada slušao po ceo dan. No Fun At All je bend koji mi je prvi odgovorio, a ubrzo su stigli i intervjui sa No Use For A Name i Tilt. Mire i ja smo pisali recenzije, ali engleski nam nije išao, pa je sve nekako bilo zbrda zdola.

Celo leto sam smarao Vuka da mi uradi logo, jer osim imena fanzina, nisam imao ništa drugo. Moju opsesiju skejt pankom i melodijom, Vule je iskusio na svojoj koži. Ubrzo, morao je i on da popusti, a rezultat je naslovna strana prvog broja, koja je urađena bukvalno istog dana kada sam završio poslednje stranice prvenca.

Fanzin je pretrpeo negativne kritike, uglavnom zbog slabih recenzija i jako lošeg engleskog. Ipak, ja sam veoma ponosan na njega, bez obzira što se, kada ga danas pogledam, krivim od smeha čitajući lupetanja u recenzijama i loša pitanja u intervjuima. Ipak je to prvi broj, koji je bez obzira na sve mane, imao ogromnu dozu mladalačkog entuzijazma.

Mene kritike nisu pokolebale, čak štaviše, prihvatio sam ih kao dobronamerne i nastavio dalje. Odustao sam skroz od engleskog, jer sam smatrao da ću se utopiti u većinu stranih fanzina, bez obzira da li poboljšao kvalitet pisanja ili ne. Drugi broj sam počeo da radim odmah po završetku debija, i već tu se moglo primetiti značajno poboljšanje u svim segmentima. Intervjui su bili bolji, recenzija je bilo daleko više, a one su bile subjektivnije nego ranije.
Počeo sam da stvaram prve kontakte na sceni i da upoznajem ljude iz bendova i drugih fanzina. Većina ih danas nije aktivna, ali ta poznanstva su mi bila strašno bitna, pošto sam još uvek bio nov u svemu ovome i imao sam još puno toga da učim. Neke od ljudi koje sam tad upoznao su mi danas jako veliki prijatelji i zbog toga sam srećan i zadovoljan, jer ih nikada ne bi upoznao da nisam počeo da radim fanzin. Moji veliki prijatelji Miša i Dule su često i pisali za fanzin i uvek su se odazivali na moj poziv.

Ubrzo je usledila i trojka, koja je otišla još korak dalje. Sećam se da smo Vuk i ja radili naslovnu do pola noći, sećam se koliko mi je vremena oduzimalo pisanje recenzija, ali sve je to itekako vredelo, jer sam polako počeo da se probijam među širi krug čitalaca.

Dvobroj koji je usledeo mnogi i danas smatraju mojim najboljim delom. Tada sam već znao jako puno ljudi, što u Srbiji, što preko mejla van Srbije i uspevao sam da sve to povežem, pa je krajnji materijal bio daleko raznovrsniji. Plejada bendova koji predstavljaju prvu ligu melodičnog hardkor panka su zauzeli mesto u GOTS-u. Ogroman broj recenzija, naslovna u plavo-srebrnoj varijanti su bili nešto što je do tada bilo gotovo neviđeno u moru fotokopiranih fanzina. Ubrzo je nestao čitav tiraž, pa sam brže-bolje krenuo u rad na sledećem broju. Ipak, sve sam manje imao vremena, pa su sledeća dva broja urađena u razmaku od skoro dve godine. Materijal je bio daleko zreliji, intervjui ozbiljniji, a recenzije opširnije.

Tada su se pojavili prvi forumi na internetu i krenulo je pljuvanje po meni i fanzinu, uglavnom zbog oštrih političkih kolumni i stavova koje smo propagirali Mire i ja. Jedan deo scene je to otvoreno pokazivao, međutim, izdržao sam sve to i nije mi nimalo žao što se sve to desilo, jer mi je pokazalo da te udarci ne čine slabijim, već te jačaju.

Već tada sam ozbiljno i zakoračio u sferu pripreme za štampu i dizajna, a moji prohtevi za što boljim izgledom fanzina su se povećavali, pa je moja davnašnja želja da uradim štampan broj uspela da ispliva tek 2003. godine, sa jedinim brojem u A4 formatu.

Vuk mi je tad strašno pomogao, valjda shvativši da će ovaj broj biti najbolji. Dizajnirao je omot za kompilaciju Ala Peni Brate Vajs, na kojoj su se našli domaći prijateljski bendovi. Sva peripetija oko organizovanja promocije devetke u Domu Omladine u Beogradu se itekako isplatila, jer sam prodao skoro sve karte, bez obzira što je isto veče bio koncert Sonija Vinsenta u velikoj sali.

Posle ovakvog napornog rada na velikom broju, doživeo sam kreativno pražnjenje i trebalo mi je skoro osam meseci da se prihvatim da radim novi broj. Poslednji papirni broj je po meni i najkvalitetniji, jer smatram da sam u njemu pokazao potpuno sazrevanje poznavanja hardcore punk muzike. Intervjua je bilo manje, ali su bili bolji, što mi je i bio cilj. Dugogodišnja želja da uradim intervju sa Dejvom Smajlijem mi se ispunila. Sve u svemu, bio sam jako zadovoljan, a naravno opet je održana promocija, ovog puta u Staroj Pazovi. Uz neviđene peripetije, ipak je sve prošlo kako-tako dobro.

Od tada je prošlo četiri godine, a ja nisam uradio novi broj. Verovatno me je većina vas odavno otpisala, međutim, u ove četiri godine nisam bio potpuno uspavan. Materijal se lagano skupljao, nekoliko puta sam pokušavao da sednem mesec dana i završim ceo broj. Vreme mi, nažalost, nije išlo na ruku, otvorio sam i firmu i počeo profesionalno da se bavim dizajnom i pripremom. Scena je bila u rasulu i kod mene je nestalo motiva da radim fanzin. Ljudi nisu ni svesni koliko vremena treba da se uradi jedan broj, koliko treba strpljenja i nadasve želje. Raspadom scene koja je pre deceniju bila strahovito kvalitetna, praktično je i nestala kod mene želja da pišem.

Ipak, stvari su se promenile. Brz internet je svima dostupan, neke pozitivne stvari se dešavaju na sceni, neki od starijih bendova se vraćaju i sve je to u meni dalo neki novi elan, nov entuzijazam da pokažem da još uvek mogu da promovišem ovu muziku na način na koji to ona zaslužuje.

Želim da Get on the Stage bude fanzin koji će da spaja ljude, a ne da ih deli. Želim da Get on the Stage bude fanzin na koji će te prvo da pomislite kada vam treba informacija o nekom novom izdanju, koncertu koji nas očekuje ili nekom novom bendu, za koji još niste čuli. Želim da Get on the Stage bude fanzin koji će da inspiriše klince da stvaraju sopstvene fanzine, da prave bendove, da organizuju svirke. Želim da Get on the Stage bude fanzin koji će biti zamajac neke buduće srpske scene, koja neće biti razjedinjena, već snažna i velika. Želim da Get on the Stage bude fanzin koji će nekom klincu koji ne zna ništa o svemu ovome biti ono što je meni bio Tri drugara pre 15 godina. Želim da Get on the Stage bude fanzin koji će okupljati bendove, vlasnike klubova, izdavače, mlade umetnike i sve one koji žele da promovišu underground kulturu.

Godina je 2008. i ko zna šta nas čeka u sledećim godinama. Možda ponovo dođe neki revival, ponovo kreativni bum i ja želim da budem tu, kada se to desi. Želim da budem jedan od učesnika obnove posrnule srpske hardcore punk scene.

 

 

 

 

ARHIVA PAPIRNIH BROJEVA
Get on the Stage #1 avgust 1999. PDF za download 8mb.
Get on the Stage #2 decembar 1999. PDF za download 16mb.
Get on the Stage #3 mart 2000. PDF za download 23mb.
Get on the Stage #4/5 septembar 2000. PDF za download 21mb.
Get on the Stage #6 januar 2001. PDF za download 16mb.
Get on the Stage #7 novembar 2001. PDF za download 18mb.
Get on the Stage #8 avgust 2002. PDF za download 16mb.
Get on the Stage #9 maj 2003. PDF za download 28mb.
Get on the Stage #10 april 2004. PDF za download 13mb.

JoomlaMan