Prijava Registracija

Prijavite se na sajt

Korisničko ime
Šifra *
Zapamti me

Napravite nalog

Polja (*) su obavezna.
Ime
Korisničko ime
Šifra *
Potvrdite šifru *
E-mail *
Potvrdite email *
Captcha *
RELOAD_CAPTCHA

Aca Choice

Možda će se začuditi oni čitaoci koji prate ovaj fanzin od početka, pošto znaju da je već u jednom od prethodnih brojeva bio intervju sa Acom iz Hitmena. Ja sam odlučio da sa nekim ljudima ponovo uradim intervjue, i to uživo, pa je tako u ovom broju Aca, u sledećem moj dobri prijatelj Miša iz benda Eraserhead, pa onda… nije ni bitno ko će biti; bitno je da želim neke ljude koje smatram bitnima da približim što više čitaocima. Sa Acom sam dugo planirao ovaj intervju, a pošto smo jedan drugog dobro upoznali, pitanja za intervju nismo ni spremali. Klasičnu koncepciju jednog intervjua “novinar pita, a muzičar odgovara” razbili smo time što smo jedan drugog pitali raznorazne stvari, uglavnom one koje nemaju baš mnogo veze sa muzikom i hardkorom, iako se prividno sve okreće oko toga. Aca je čovek koga veoma poštujem, Aca je čovek koji je svojim radom i zalaganjem mnoge stvari pogurao iz blata, Aca je čovek koga mnogi uopšte ne poznaju, a znaju da ga pljuju iz sve snage, i iznad svega Aca je moj dobar prijatelj. Sve su to razlozi da on i ja u “Chan-Doo” radnji ukrstimo koplja i uradimo vju koji će mnoge iznenaditi.

1Aca: Evo, ovo mi je prvo palo na pamet. Reci ti meni, prijatelju, kako je tebi uopšte palo na pamet da napraviš fanzin?

Vlada: Nemam pojma, pravo da ti kažem. Video sam “Tri drugara” i rekao: “Ajde”.

Zbog toga?

Majke mi.

Baš zbog “Tri drugara”?!

Dobro, video sam i “Belu šljivu” i još dva-tri dobra fanzina i rekao sam: “Ej, super, ovi ljudi rade dobro, ajde i ja ću da radim”. I tad nisam imao pojma da u Srbiji ima toliko sranje fanzina.

Poprilično ih ima.

Nisam mogao da verujem da ću da upadnem u svet gde ima tako malo dobrih fanzina.

Jebiga, na žalost jeste tako.

Izgubiš volju da radiš, malo ljudi čita… Više ljudi pravi fanzine, nego što ima ljudi koji ih čitaju…

U principu imaš dobrih fanzina, ali i u tim dobrim fanzinima se ljudi bave nekim nebitnim stvarima. Generalno, problem našeg fanzinaštva, s moje tačke gledišta je što nebitne stvari stavljaju u njih. Ima i mnogo pristrasnih fanzina.

Možda mogu i za mene da kažu da stavljam nebitne stvari? Ali, ima mnogo različitih stvari…

To znači da nisi pristrasan. To je ono što sam upravo rekao. Nepristrasan si, hoćeš da uradiš i recenziju nečega što ne slušaš, i što ti se ne dopada, hoćeš da prikažeš svim ljudima pravu stvari. Tako se meni čini.

Trudim se da uradim realno. Ako mi se nešto ne sviđa, onda mi se ne sviđa. Ako je meni sranje, onda je sranje i fala Bogu…

Tako i treba.

Ajde, sad ću ja malo. Gde si rođen?

U Parizu.

Otkud tamo?

Ćale i keva kad su počeli da se zabavljaju ovde u Beogradu, skapirali su da idu negde u inostranstvo, otkud znam, ne znam ni ja zašto. Da idu “trbuhom za kruhom”, što se kaže. Znaš, ja sam dosta na njih. Zajebavali su se ceo život, baš su se zezali, pun kurac je bio toga…

Young Till I Die?

E, taj fazon. Ćale mi je umro još pre osam godina, moja keva ima 71 godinu, ona je zmaj žena. Stvarno je šou i onda su oni prvo zapalili za Beč, pa iz Beča su zapalili za Pariz, pa su tamo živeli nekih pet godina i onda su odatle otišli za Nemačku. Ja sam se rodio u Francuskoj, pa su onda matorci otišli za Nemačku, zato što je u to doba kad sam ja rođen dosta bilo nekih emigrantskih ratova u Parizu. Mislim, tako sam ja to skapirao iz tih priča. Emigranti naši, ono, ustaše, Četnici… To je bilo ’69. Tad je bilo tih sranja i valjda je njima ispred vrata u toj zgradi gde su živeli neki tip izboden nožem… Sto puta ga izbole ustaše, jebiga… To je bio neki naš čovek i onda kad su moji matorci to videli bukvalno mesec dana kasnije zapalili za Nemačku, u jedan gradić južno od Študgarta. Namerno su otišli u mali grad, zato što im je bilo dosta, prvo su živeli u Beču, pa onda u Parizu, i onda im je ta gungula i frka velika nije uopšte odgovarala, tako da su se preselili u neko manje mesto koje je blizu većeg grada. Tamo sam bio do ’85, do nešto 20. juna. Imao sam šesnaest godina kad sam došao ovde. ’86 Počinje drugi deo mog života ili kako ja kažem drugi moj život, pošto sam do šesnaeste sam živeo totalno nemački: pričam nemački, ja sam bio onaj klasičan klinac koji ništa ne zna srpski. Ja sam srpski pričao kao tarzan engleski.

5Kao Panić?

Gore od njega.

Kao moj prvi broj. Kako si živeo, kakav ti je život bio?

U principu kao i sva ta gasterbajterska deca, bio sam dosta problematičan, pogotovo što su moji ćale i keva bili u fazonu da rade od ujutru do uveče, putovali, zezali se, a ja onda u školi ’ladim jaja po ceo dan. Ne znam, ono krađe, tuče, znaš bezveze…

Imao si neku ekipu tamo?

Pa, ekipa. Nije to ekipa… Pa kao i svi mi, kad si klinac do desete, dvanaeste, petnaeste se družiš sa ljudima iz kraja, ima vas 10-15 na igralištu, igrate fudbal, zezate se, razumeš, taj fazon otprilike. S tim što sam se ja dosta bavio sportom…

Šta si trenirao?

Svašta. I rukomet i fudbal sam probao, međutim u principu mi ne idu sportovi sa loptama. Nisam baš za to talentovan, ali mnogo sam vozio bajs. Bavio sam se BMX-om. Od ’80-85 u Nemačkoj, a posle toga ovde do ’88, kad sam prodao BMX.

Baš u nekom klubu…?

Ne, tamo sam vozio sa sebe. Imao sam sponzora, neku biciklističku radnju, i vozio sam trke. Putovao sam, ćale me je vozio na prvenstva, ova, ona, pokrajinska, gradska, bla-bla-bla… Ali, dobro, ja sam imao jedanaest godina kad sam počeo i prestao sam aktivno da vozim sa šesnaest. Ovde to niko nije znao. Jebiga, ja konjina, šesnaest godina, vozim mali bicikli, a onda svi govore: “Jebote, što ne kupiš veći?!”. (Smeh). To me je dosta izvuklo, jer bih bio kao i većina mojih ortaka, jebiga pola njih je sad isterano iz Nemačke, ili su po zatvorima, i ne znam više ni sam. Svi su bili problematični, pošto sam se ja veoma malo družio sa Nemcima. Imali smo možda 2-3 ortaka koji su Nemci. Išao sam u školu sa Nemcima i sve to razumeš, ali smo se najviše družili Srbi… mislim ne Srbi, tad nije bila ta podela, nije se vodilo računa o toj podeli, već Jugosloveni i Turci, Talijani, Španci, mi smo svi zajedno.

Znači, emigranti u suštini?

Ne emigranti, već gasterbajteri. To je tako uglavnom bilo. Ko mi kaže da nije tako, onda je to stvarno izuzetak. Stvarno izuzetan slučaj da nije tako. Ali su bili skroz cool, znaš ono u fazonu.. Mislim cool, šta znači cool? Cool u smislu da su se zajebavali, nismo išli po nekim kafanama, bilo smo normalni kao i svi drugi, zajebavali se u životu, zezali i bavili se tako nekim sportovima, degenskim. Bili smo ekstremni još kad sam bio klinac.

Da vidimo šta ću ja sada… Ti, jesi li oduvek iz Stare Pazove ili si se nešto doselio?

Rođen sam u Zemunu, zato što nemamo porodilište u Pazovi. Bio sam u stanu do četvrte godine, onda je ćale napravio kuću…

Ti si znači isto u kući kao i ja. Ma to je zakon.

Znaš, bio sam na prvom spratu i onda kad neko sere odgore sve silazi kroz kanalizaciju dole…

Znam to, živeo sam u zgradi…

Srećom sam otišao… Jebiga, volim privatnost svoje sobe… Kakvu muziku slušam, ćale bi popizdeo da smo u stanu.

Super, šta da ti kažem? A, reci mi braća, samo ovaj burazer?

Imam burazera starijeg, četiri i po godine je stariji od mene. On je rođen u Pančevu, pošto su mama i ćale živeli u Pančevu kao podstanari.

Ja imam dva brata iz kevinog prvog braka. Jedan je ’53, a drugi je ’58 godište. (smeh). Ja sam odrastao kao jedinac i moja keva kad se razvela od tog njenog prvog muža, ona je ćaleta upoznala, onda su ona i ćale avanture pičili…

Jebote moja mama je ’52 godište!

Eto, tvoja mama je kao moj najstariji brat…

Pazi sad taj trip, moja mama je rođena 10. decembra 1952. godine i ’ladno joj u krštenici piše 15. januar 1953. Pošto je sa sela, pa dok podaci dođu…

Šta me još zanima? Zanima me škola, šta, kako?

Pa, škola ništa specijalno. Išao u mašinsku srednju, sad idem Višu grafičku. U stvari to kažeš Viša grafička, jer mi je tako najlakše da objasnim, to je kao neka Viša Politehnička Škola, ali je smer za grafičku tehnologiju… To je sve vezano za štampu i štampariju…

Ti ništa od škole?

Ja sam završio srednju turističko-ugostiteljsku…

Šta konobar?

Ne, to je ugostiteljski tehničar. To ti je kao neki hotelijer u stvari.

6To je malo finije.

Mislim finije, jebeš finije, to si mogao da nastaviš kao turistički vodič. Ja sam hteo da nastavim Višu turističku i upisao sam je bio i dao sam nekih deset ispita i kad je trebalo da dam taj jedanaesti ispit, to je bio neki 13. juli 1991, sećam se tačno. Trebao je da bude taj ispit, a isti taj datum u Berlinu su trebali da sviraju NOFX i Bad Religion na istom koncertu. Onda je bilo da li da idem na ispit ili na Bad Religion. Od tada imam poništeni indeks i kartu za Bad Religion i NOFX (smeh). Pošto više nisam hteo, batalio sam, a gledao sam NOFX i Bad Religion.

Kako si išao? Vozom?

Ne, kolima, sa dva ortaka, avantura samo takva! Krenuli iz Beograda, nešto koncert bio sreda, mi krenuli nešto u utorak ujutru, vozili Budimpešta, Prag, Drezden, pa onda otišli gore u Berlin, zajebavali se ceo dan, ovo ono, i onda uveče koncert, posle toga kao da se vratimo kući, ma jok. Meni keva bila nešto u Nemačkoj i mi zovemo kevu: “Ej, jesi kući? Evo nas!”. 800 kilometara u suprotnom pravcu, jebiga otišli, sišli do nje dole, zezali se 2-3 dana i onda otišli kući. 3500 km za četiri dana sa kecom.

Kecom?!

Avantura, brate, baš je bilo veselo!

Sad bih ja mogao. Kad si počeo da slušaš hardcore?

Pa, hardcore ’86 recimo.

Ništa u Nemačkoj nisi slušao posebno?

Pa i jesam, ali hardcore prvi susret kraj ’86.

Kad si ovde došao…

’85 sam došao, ništa, znaš muzika mi je bila bitna, ali nije bila toliko bitna. Više mi je sport bio bitniji, BMX, baš sam bio naložen na to. Muzika je bila… Kao klinac sam slušao dosta hardrok. Prvi bend koji sam u životu ikad slušao, to je bilo sa devet godina, dobio sam kasetu za rođendan od nekog rođaka, to je bio Kiss. Tu se nisam toliko ložio na muziku, koliko sam se ložio kako oni izgledaju. Ali, dobro, devet godina imaš, dest, znaš, klinac si i onda je normalno da ti je zanimljivo da to gledaš. Ali mi je, recimo, od tada retko šta ostalo da mi se sviđa. I dan-danas se kunem i sečem na AC/DC. Meni je AC/DC je od stvarno boljih bendova, i meni je to skroz super bend. Toliko su jedinstveni, imam kući sve ploče do “Back In Black”, posle toga mi je okej, ali je i ništa naročito. Dok je bio Bon Skot živeo. Početkom osamdesetih sam uleteo, verovao ti meni ili ne, u hip-hop. Kao celu tu priču. Sve mi je to bilo zanimljivo nekako, ti grafiti, crtanje, brejkdens mi je bio super zanimljiv i dan-danas mi je super zanimljiv kad god ga vidim. To je bilo pre nego što sam ušao u HC. Svideo mi se kompletan pristup da se spajaju više stvari u jednu kulturu. Taj hip-hop recimo, je obuhvatio četiri kulture: grafiti, DJ, , brejkdens i rep. Te reči, tada, su totalno druga priča od onoga što se sad u repu vrti. Pogotovo od kada se pojavio ovaj gangsta rep, to mi je totalno sranje. To me ne zanima apsolutno, to je govno neviđeno. Super mi je taj stari, old school rep, koji ima istu ideju, istu ideologiju i istu priču kao i pank i hardkor. Bunt protiv nečeg, priča svakodnevnog života, problema, super je urađeno. Ti stari bendovi su znali to da rade na pravi način i zanimljivo je bilo da slušaš. A posle toga sam došao ovde, ’85, slušao sam isto što sam slušao do tada, ali to je sve bilo usput, nije to bilo toliko ozbiljno da se ja sad zanimam, skupljam, kao i svi klinci, normalno. Onda sam u školi upoznao Smilju, on je bio totalni ludak. On sad živi u Holandiji, u Amsterdamu. Sedeo je pored mene u klupi, svirao je u bendu Codex Of Death, to je tadašnji hardcore bend. C.O.D., jer su tada bili u modi finski bendovi, mene to ništa nije zanimalo, bilo je mnogo brzo i agresivno, jedino što je mene tada zanimalo, što je meni snimao, prvi bend koji mi je on ikad snimio, bilo je to na nekoj kompilaciji, bilo je tu 7 Secondsa, Bad Brainsa… To su bili prvi bendovi koje sam čuo… Normalno, Discharge, GBH, to je pank, ali hardkor, prvi moj kontakt je 7 Seconds i Bad Brains. A pre toga, normalno Ramonesi. Ramonsi su mi tada bili bogovi, ostali bogovi sve vreme i dan-danas su mi bogovi. Stvarno ću ih ceo život slušati i ceni, to mi je zaista najomiljeniji bend.

7Kako sad gledaš na smrt Joey Ramonea?

Drugačiji mi je feeling da je bend postojao. Da je bend postojao, da je radio aktivno, mnogo bi mi više bilo krivo. Mislim, i ovako mi je krivo, ali nije toliko sad da me je pogodilo nešto, riknuo, ali mi je žao do jaja, zato što je čovek napisao tekstovi koji na mene, brate, uticali za moj život. Baš mi je bitan bend, bitne su mi sve njihove pesme. Sve me podseća na jedan jako lep period mog života.

Ne znam, to mi je bio prvi kontakt sa tim i od tada sam počeo da skupljam, ali pomalo. Nisam ja mogao nešto aktivan da budem, zato što je ovde to mnogo teže. To će ti reći svako ko je malo duže to slušao. Ovde je bilo strašno nabavljati ploče. Jedino kad odem jednom godišnje na raspust u Nemačku, onda tamo kupim koliko imam para, kupim 5-10 ploča, pa donesem, onda menjam sa ovim, sa onim, nije bilo cd plejera, nije bilo cd rezača, sve što nabaviš snimiš sa ploče na kasetu, ili sa kasete na kasetu, a to su snimci, braaaaate, 73-ća kopija. Mislim, snimio tvoj ortak negde dole u Nišu, pa dok je doneo do Beograda, jebiga šesta kopija. To je to bilo otprilike.

Cenila se više muzika?

Pa jeste. Nisi mogao toliko informacija da dobiješ odjednom.

Mogao si više da se posvetiš muzici…

E, to. Mogao si da se posvetiš tom nekom bendu, i onda taj bend lepo proučiš i pređeš na sledeći, a sada… Sad kad bi hteo da čuješ sve bendove ne bi mogao, nema šanse. Ne može meni niko da kaže ako nabavlja godišnje 100-200 diskova da je on sve te diskove preslušao kako treba.

Ja nabavim godišnje jedno 400 sigurno…

Dobro, ali ne možeš sve da preslušaš lepo.

Zavisi. Nešto preslušaš jedanput…

Hoću da ti kažem, znaš u čemu je razlika? Ja sam 7 Seconds znao od prve do poslednje pesme kad će da stane, kad će krene, koja reč gde ide. Sve. A sad, pola bendova ne možeš da pohvataš, jer ne možeš da preslušaš kako treba ljudski. Imaš mnogo bendova i sve hoćeš da čuješ…

Ako gledaš iskreno, 7 Seconds je relativno jednostavna muzika. Danas se pravi prilično komplikovana muzika i ne možeš baš sve da pohvataš. Sazrela je muzika. Sad zavisi kako ko. Neko gleda da posle devedesete neće ništa da sluša…

To je okej, to je mišljenje tih ljudi i to je okej. To je ona stara izreka kad kažeš “o ukusima se ne raspravlja”. To stvarno ne treba. Ako se nekom nešto sviđa, svođa mu se, ako mu se ne sviđa, ne sviđa mu se. To je njegova stvar. To je isto i kod mene tako. Meni kad se nešto sviđa, super, kad mi se ne sviđa možeš da me ubeđuješ koliko hoćeš, ja to neću da slušam, jer mi se ne sviđa. To je to što se toga tiče. Posle toga sam uleteo aktivno da skupljam jače, više da skupljam muziku i da se zanimam za ideologiju više i da ulazim u neke pore koje su dublje, to je počelo tek moje vojske, ’88. godine. Tad sam počeo, bio je drugi talas, ’89 sam se vratio iz vojske, tad sam mnogo zaglibio. Tad sam već planirao da pravim bend, a ’90 sam već napravio.

Tad je i bila najbolja muzika. Dobar je bio i pank i metal i hardcore…

Pa, jeste. Sve je bilo dobro tada. Mislim, ono što sam ja pratio. Ima stvari koje nisam ni propratio pa ne mogu da pričam, ali ono što sam propratio, to je bilo super tada. Stvarno je bilo super.

Reci ti meni kad si ti uleteo u celu tu priču?

U muziku sam upao od kad znam za sebe. U hardkor, negde ’97-’98. Ne pre toga. Ali, ono što je generalno uvek bilo i uvek će biti da sam voleo da slušam melodičnu muziku. Uvek. Na primer, u petom, šestom razredu sam slušao death metal kao manijak. Napalm Death, Sepultura, Obituary, Carcass, ne znam, sve morbidno. A pre toga, Bitlse kao manijak. I u suštini, to je sve i ostalo. I dalje volim da slušam metal, mada ne toliko taj brutalni, ali volim da slušam metal. Volim Oasis. Ja sam upao u pop, slušao sam Oasis, Blur, Bitlse, kao manijak. To je sve srodna muzika. A onda u srednjoj školi, burazer kupi Bad Religion ispred SKC-a i šta dalje da ti kažem? Stvarno, meni su fanzini pomogli da saznam nešto o tome. Meni je Bad Religion bio super, jer je bio brzi pop za mene.

Zato i služe muzički fanzini, da te obaveste o nečemu što ne možeš da čuješ na nekom drugom mestu, što ne možeš da nabaviš…

11Da ti pomogne da bolje shvatiš ono što slušaš. Ja sam uvek prezirao pank kao muziku, zato što sam slušao “pogrešan” pank, onaj koji se meni ni sad ne sviđa. Meni je burazer stalno puštao Pistolse, Exploited, sve ono starije, brdo tih bendova koji se meni ni danas ne sviđaju. Uvek sam voleo Ramonse. Njih sam gledao kao mirniji pank, kao malo tvrđi pop.

I sam voleo da slušam melodičniji pank, prihvatljiviji za uvo. Meni su super bendovi Baskoksi, Andertonsi, Stiff Little Fingers. Meni su super bendovi Cult i Cure, Sisters Of Mercy su mi odličan bend. Generalno se ne ograničavam kad slušam muziku. Ne ograničavam se da slušam hardcore. Ne ograničavam se da slušam muziku. Ja slušam muziku generalno. Može to da bude pop, može da bude najgori metal, ali ako je dobro i ako se to meni sviđa, to je to.

U srednjoj školi sam slušao Ritam Nereda, Gobline, celu Metropolis ekipu, bukvalno sve. Rekao sam ti, onda je burazer jednog dana kupio pet kaseta Bad Religiona ispred SKC-a. Meni se sve okrenulo za 180 stepeni, nisam mogao da verujem.

Meni je bila draža u početku ta melodika. Baš sam se mnogo ložio na taj Bad Religion, NOFX i tako to. Ali, to je bilo ’89, Descendents, All su počeli tada, baš je bilo super.

Ja sam sa 17, 18 godina počeo da slušam…

Kao i svi uglavnom.

Kad sazriš muzički, kad ti treba nešto brže, ja sam tražio neku bržu melodičnu muziku i to sam našao. Posle toga sam iskopao NOFX, pa onda ceo Fat Wreck, i na kraju jedno za drugim, kao lavina, ne može da se zaustavi. Dalje ideš, hardcore. Već skoro četiri godine to slušam, sam vidiš napredak.

Normalno. Ajde ti si na redu.

Prvi bend Definite Choice…

Da, prvi bend Definite Choice, ’90 počelo, ’91 prvi koncert, 8. januar…

Kako su ljudi reagovali na taj prvi koncert?

Super. Mi smo se mahom svi znali međusobno. Cela ta ekipa se znala međusobno. Bilo je oko 200-250 ljudi, super atmosfera, zezanje, skakanje… Pre toga su u Beogradu bili koncerti Slapshot, Youth Brigade, gomila bendova je svirala ovde…

Znači ljudi su navikli na takav zvuk?

Mislim navikli… Dosta ljudi je to slušalo tada, malo je bio detaljniji pristup svemu tome, zato što nisi imao mogućnosti da nabavljaš sve to, nego bukvalno malo bendova se vrtelo.

Nije bilo toliko komplikovano…

Da. Mnogo manje bendova, lakše ti je da uđeš u suštinu nekog benda, u tekstove. Sad ne možeš da stigneš sve i da hoćeš.

Znaš da sam radio sa Kuzmanom intervju i on je rekao da je on bio u tom prvom talasu straight edge-a u Beogradu. Kaže da su mlađi bendovi bili sa jedne strane, a Dead Ideas i Definite Choice sa druge strane. Rekao je da zbog vas jedan broj mlađih bendova nije mogao da svira. Sad, meni to izgleda malo čudno, jer znam da mlađe bendove uvek dovodiš na sve koncerte. Malo mi to pojasni.

Mene je za takve priče oduvek boleo kurac i uvek će me boleti kurac. Ja razliku i podelu nikad nisam pravio. Jedinu podelu koju ja pravim je sebe, svoj bend i svoje drugare od nekih ideologija koje se ne poklapaju sa nama. Kao što su naci i fašistički bendovi. Sve ostalo je meni cool. Mi smo svirali sa metalcima i pankerima, i sa sXe bendovima i sa nabod bendovima i sa emo bendovima. Znači, mi smo svirali sa svim živim bendovima, nikad nismo pravili razlike: ovaj bend ovakav, ovaj bend onakav, ovaj ovo, ovaj ono, ne zanima me to. Nikad me nije zanimalo i dan danas me to ne zanima i bole me kurac za to.

Generalno, svi ti ljudi koji su bili u straight edge-u govore mlađi bendovi naspram tebe i tvog benda kao stariji bend.

Mene to ne zanima. Ja gledam sve te ljude ravnopravno meni, samo što su mlađi od mene. Oni iste stvari slušaju, iste stvari slušamo, iste stvari, iste stvari zastupamo, iste ideje manje više. Ja ne znam zbog čega se uopšte i pravi ta podela ko pravi tu podelu. Mene boli kurac za sve to. Stvarno me boli kurac za to. Ja jedino što neću da budem dobar, i neću da se mešam s’ ljudima za koje znam da me ne vole, a i za koje me boli kurac, koji su mi nebitni. Apsolutno su mi nebitni, jer su me ocenili i osudili na osnovu toga šta slušam i kako izgledam. Da uprostim celu ovu priču. Jednostavno gledam ljude kakvi su, a ne šta slušaju i šta nose. Samo isključivo na osnovu toga cenim ljude i boli me uvo da li slušam sto godina hardcore, da li si izmislio hardcore, ako si pička od čoveka, onda si pička od čoveka ili ako pričaš na sva usta da si mi ortak i da si mi prijatelj, a iza leđa mi pričaš nešto drugo, opet si pička i opet me ne zanimaš. Možeš da budeš dečko koji sluša jednu godinu hardcore, jedan mesec, jedan dan, ne ocenjujem te na osnovu toga, niti ću te ponižavati, niti ću te zajebavati, niti ću ti se ikada smejati, što rade ljudi, a to je meni bezveze. To me ne zanima. A toga ima mnogo. Ljudi neće da se druže kao: “Jao, vidi ovog, šta on zna, glup je”. Normalno da ne zna! Jel’ ne zna? Reci mu! Nauči ga, jebote! Reci mu šta je dobro, šta nije. I kad kažu: “Ja, al’ je ovaj glup, sluša Metaliku, Sepulturu i 7 Seconds”. Brate, ako se to njemu sviđa, jebote što da ne sluša?

Mislim da sam ja jedan od tih…

Pa dobro, ali ja uopšte ne znam zašto ljudi pričaju o tim podelama, to me ne zanima. Ako oni hoće da se dele i ako ljudi hoće da se dele, nek’ se dele. Ali, neka to rade kao što ja to radim za sebe, neki i oni to rade za sebe. Ne zanima me to. Nemoj da mene mešaju neke stvari koje me ne zanimaju. Apsolutno me nikad nisu zanimale, niti će me ikada zanimati. Ja jedino što ću da kažem to je da neću, bezveze mi je da osuđujem ljude na osnovu toga. I bezveze mi je da uopšte delim ljude na ovakve ili onakve, na starije, na mlađe, na ovakve bendove, na onakve bendove. Ja da ti dam spisak… Ja ga nemam, Ilija ga ima. Da ti dam spisak bendova sa kojima je Hitman svirao, da ti dam spisak bendova sa kojima je Definite Choice svirao. Veruj mi, naći ćeš sve od oi! bendova, do death metal bendova. Ceo spektar ćeš naći. Uopšte nikakve predrasude ni prema kome nemam, nikoga ne osuđujem. Takve priče… to je možda on tako gledao, to je on možda tako video…

12A kako uopšte gledaš na taj prvi talas strejt edža?

Bilo je super bendova. Meni je prvi bend koji sam ja video je bio Schakle Me Not. Sad, da li su oni bili iskreni ili ne, kol’ko su bili u straight edge-u, ne znam, ali je prvi bend taj bio, koji je bio super. Stonewall, početak super, Stand Point super, znači svi ti bendovi su zvučali odlično, samo što su imali taj neki trip da valjda ta neka podela mora da postoji. I normalno, nastala je ta podela, i nastalo je to neko opšte pljuvanje, za šta me boli kurac. Ja sam se od toga separatisao, ne zanima me, nisam to ja. Reagovao sam komentarima na neke priče koje sam čuo, a to je normalno da reaguješ na takve stvari. To je bilo u početku, ali poslednjih nekoliko godina me baš boli kurac. Stvarno, prođe mi pored bulje na pola metra, jebiga.

Ajde sada ću ja. Kako ti gledaš uopšte sada, od kad si u svemu tome ozbiljnije, kako ti gledaš na celu tu priču, o sceni, o bendovima, o ljudima koji se bave nečim u vezi scene?

Mislim da sam i Bogu i ljudima dosadio sa tim. Baš sam rekao sve što sam mislio.

Znam, čitao sam u prethodnim brojevima, ali konkretno mi reci, kad već pričamo otvoreno…

Ja mislim što se muzike tiče, da imamo sjajne bendove. Nemamo puno, ali imamo zaista sjajnih bendova, sa kojima možemo sa svetskim bendovima da se poredimo. Evo, tvoj bend mi je super, strava, Member of da Family, odličan bend, Unison je odličan bend… više ne mogu da se setim… Better Than You, Issues Of Life, Thimble… Ima gomila stvarno zakon bendova. Možda će neko da se naljuti što ga ne pominjem, ali ima 15-20 super dobrih bendova…

U pravi si. Evo šta bih ja dodao na to što si rekao. Imamo predstavnike svih zvukova i to stvarno reprezentativne predstavnike, koji stvarno to što sviraju, sviraju totalno kako treba da sviraju.

Po meni imamo jedan jedini Njujork bend. To je Member of da Family. Oni sviraju, možda je glupo što ću reći, ali meni je to bolje od Madball. Ja sam preslušao ceo Madball opus, ali meni je ovo bolje. Valjda zato što je naš bend. Možda sam malo i pristrasan. Ja gledam Member kao metalski Njujork, a Hitman kao pankerski Njujork. Jer, Hitman i MOF imaju puno sličnosti, a opet se razlikuju. To se oseća u svirci. U osnovi, svirka je ista.

Pa, dobro, i tekstualno se malo razlikuju.

To je dobro, jer ja ne volim da dva benda pevaju isto. To je klasika, to je dosadno. Ja ne bih voleo da Memberi pevaju kao Madball, ali oni pevaju o stvarima koje se ovde dešavaju i to je dobro. Oni pevaju na sličan način kao Madball, možda se njima dešavaju slične stvari, pa se poklopi. Ne verujem da Vedran piše, pročita Fredijev tekst, i kao ono, sad ću ja o tome da pišem. Ne verujem. Kad ga vidim na bini mislim da je on jedan od najiskrenijih ljudi na sceni. I onda ne verujem da je on mogao da kopira Fredijeve tekstove i ne znam čije već, nije bitno. Možda on ima dosta uticaja od tebe. Ja sam na primer to video, to je moje mišljenje. Mogu ti reći da ste im sigurno veliki uticaj.

Ja Vedrana znam od ’92 godine. Upoznao sam ga u prvom redu Definite Choice-a. On je pevao te pesme tada, pevao ih je od ’92 na svakom koncertu. Svako mora da ima i najmanjeg uzora i nekog na koga će da se ugleda.

Meni je u fanzinaštvu bio i uvek će ostati uzor “Tri Drugara”. Ti ljudi što su radili, to je za mene savršenstvo. Jedino što ja mislim da ja ima bolju priliku da radim intervju, da ja radim bolje intervjue, jer ima bolje tehničke uslove. Oni su radili dosta klasične intervjue. Slali su pitanja bendu o kome nemaju pojma, naravno da će biti klasičan. Ja sad mogu da izvrtim na internetu 5-6 intervjua, vidim o čemu ljudi razmišljaju i onda mogu da sastavim kako hoću. Onda ja kao radim bolje intervjue. Ja bih voleo kad bi “Tri Drugara” radili deseti broj, pa da vidim kako bi to izgledalo. To bi bila perverzija. Ja ne mogu sa njima da se uporedim. Ja sam sam, a njih je bilo desetorica minimum.

Moja zamerka na “Tri Drugara” je ista kao i na mnoge druge fanzine koje smo spomenuli na početku ovog intervjua. To što se bave nekim stvarima koje su nebitne, na primer lošim recenzijama, prvo to, ne sve, ali loše recenzije tipa “ovaj bend je sranje, nemoj da ga kupujete, bežite od ovoga”. Takve recenzije se ne pišu. Ako ne možeš ti da napišeš, nek’ napiše neko drugi.

Možda je realnije da kažeš: “…Ovo bih preporučio fanovima tog i tog benda”…

To se meni ne dopada kod mnogih fanzina, to što se generalno pljuje. Ako ti se nešto ne sviđa nemoj da pljuješ.

Meni se kod “Tri Drugara” generalno ne sviđa što oni ne pljuju, ozbiljno. Oni su na primer govorili, konkretno za anarho fanzine, kao “ovo je anarhija, ovo se meni ne sviđa”, ali ništa više od toga. Nekom je to okej, ali meni nije. Malo su fanzina iskritikovali. Ako je neki fanzin zaista sranje, ti kažeš da nije loš, onda taj fanzinaš može da pomisli kako dobro radi i neće ništa menjati u svom radu. Umesto da ga iskritikuješ, da ono to popravi i da nastavi dalje u bolje, nego da radi tako isto. Ja sam mogao ili da ne recenziram fanzine ili da kažem da nije loše, ovo-ono. Ne teraš ljude da razmišljaju uopšte. Mene mnogo ljudi pljuje zato to pljujem druge. Ja sam samo iskren. Ja te ljude ne znam. Ja ne znam “Kontrapunkt”, ja njih ne poznajem. Uopšte me ne interesuje njihov privatni život.

Sad si napomenuo nešto što ja kažem uvek. Mene dosta ljudi ne voli i ima neko negativno mišljenje o meni, zato što ljudima uvek sve kažem onako kako mislim, iskreno u oči, po cenu i da se naljuti. Ja ne volim nikog da lažem, ja ne volim nikom da radim iza leđa, ja sve što imam da ti kažem, reći ću ti u oči. Ako si pička, reći ću da si pička, ako si super, brate ti si do jaja dečko, gotivim te. I uvek ću ti reći sve u lice. Ako si mi bitan i ako me pitaš. Ako si mi nebitan, neću se zamarati tobom, ne zanimaš me. To se opet nadovezuje na onu drugu priču iz intervjua… Ljudi koji ocenjuju druge ljude, odnosno mene i druge ljude po tome kako izgledaju i šta rade vezano za muziku, to me ne zanima. Ti možeš da budeš najaktivniji, najbolji, naj sve, ako si pička, ako zajebeš ljude i ako se loše ponašaš prema svojim drugarima i ljudima uopšte, onda brate jebi se, ne trebaš mi u životu!

Kao, kao, jel’ podržavaš scenu? Ja kažem, koju scenu? Ako ja ne podržavam neki anarho bend, nije ni bitno koji, sad ja kao ne podržavam scenu. Ja s tom anarho punk scenom nikakve veze nemam. Ni u fanzinu, ni ideološki, ni ja kao čovek. Da me neki bend muzički zainteresuje, ja bi ga i svario…

Tu si sada ključnu reč rekao… “Koju scenu?”… Definitivno mi imamo još jedan veliki problem, što ljudi misle da postoji jedna scena. Postoji jedna underground scena, a ta scena se deli na milijardu scena. Ne možeš ti da kažeš: “Sviđa mi se Hoću? Neću?, a ne sviđa mi se Hitman”. To je bezveze… Možeš ti to da kažeš, normalno, ali ta dva benda nemaju ništa zajedničko. Kao što nemaju ni Member of da Family i Charlie Don’t Surf.

Osim što su jedni i drugi hardcore bend.

Dobro to, ali nemaju ništa zajedničko, ni tekstualno, ni ideološki, ništa i ne možeš njih da staviš u istu scenu. Ne možeš da kažeš, mi imamo jaku scenu, dobri su bendovi, recimo Member of da Family, Unison i Hoću? Neću?. To su tri različite stvari. Sva tri benda imaju različite ideologije, različita razmišljanja, to nema ništa jedno s drugim. To ne ide u istu scenu. Ta priča da ne podržavaš scenu je bezveze…

To je najočiglednije u Beogradu. Beogradski bendovi slabo sviraju po Srbiji, vrlo slabo.

To je moja zamerka uvek bila i to sam svim bendovima rekao. Ako me neko pita reći ću mu, ako ne bole me kurac. Meni izuzetno ide na kurac što ima mnogo naših kvalitetnih bendova koji nisu izašli iz Beograda. Ili nisu izašli iz Novog Sada, nije to problem samo Beograda, to je problem generalno bendova. Ima neki bendovi koji su iz Kragujevca, koji iz Kragujevca mrdnuli nisu, a stvarno sviraju fantastično. Ako si bend, sviraj brate. Ja znam da tebi neće da dođe, ako sviraš na primem u Lučanima, neće ti doći gomila ljudi koji se super razumeju u to, koji su super obučeni, koji znaju da ponašaju na koncertu… Šta to znači uopšte, “znaju da se ponašaju na koncertu”? Apsolutno mi je svejedno da li ćeš da dođeš u opancima ili u airwalk ili u nike ili u turbo patikama, ako si ti došao na koncert da ispustiš svoju negativnu energiju, da se zezaš, da se iskačeš, da se izvičeš… Bolje to da radiš nego da se biješ, u tom smislu negativna energija. Da dođeš na koncert, da se oslobodiš tog svega što te muči, to treba da ti pomogne da preneseš neku pozitivnu poruku. Ja gledam sebe. Za deset godina ja sam upoznao milijarde ljudi i svi su mi dragi, jer sam sve te ljude upoznao na sto mesta (Grčka, Mađarska, Jugoslavija, odozgo na dole, kompletno…). Ja mislim da je to i cela suština svega toga, da se zezaš, da preneseš neku poruku i da sklopiš dosta prijateljstava, da upoznaš što više ljudi i da razmeniš iskustva međusobno Sve bez predrasuda, a to ćeš najbolje videti na osnovu spiska bendova sa kojima smo mi svirali. Apsolutno me boli kurac da li si hardkor ili nisi, ili si pank ili si ne znam šta, ako si dobar čovek i ako možemo dobro da se zezamo na koncertu i ako nosiš iole pozitivne poruke u sebi, brate, zezanje…

Meni devojka kaže da je hardcore najpozerskiji pokret na svetu…

Postao je. Malo je iskrenih ljudi, malo je ljudi koji su sad u tome…

Mnogo se gledaju neke stvari koje nisu mnogo bitne. Ja volim da se obučem da pomalo ličim na HC, ali ne previše. Ja ima jedan ili dva duksa koje mogu da nazovem “hardcore” duksevima…

To uopšte nije bitno.

Ja nemam pun orman toga.

Prijatelju, nosi ono u čemu se osećaš prijatno. Tu nema šta dalje da se priča. Zašto bi dalje objašnjavao nešto što nemaš potrebe da objašnjavaš? Garderoba je garderoba. Garderoba je tu da se nosi.

Ako neko to voli, to je njegova stvar.

I ja volim da nosim super majice, majice sa bendovima i meni je to drago.

Ja neću da smatram nekog lošijim čovekom ili boljim čovekom zbog toga. Tako mi je svejedno ako nosiš majicu, ne znam Negativ FX ili Ceca Slavković ili da ne nosiš ništa. Stvarno je nebitno. Bitno je šta radiš, šta pričaš, a da isto to radiš. I naravno, da nikog ne maltretiraš bez razloga.

Dobro, prijatelju, reci ti meni kako tebe služi ljubavni život?

Ja sam srećno zaljubljen.

Jesi? Koliko imaš godina?

Dvadeset jednu. Sa devojkom sam skoro godinu i tri meseca. Stvarno je volim i nemam s tim problema. Mislim da sam našao devojku koju sam oduvek tražio. Mada ne volim puno o tome da pričam, niko ustvari to ne voli puno da priča. To su lične stvari, ali mogu da kažem da volim svoju devojku i to je to. Kad god nisi sa devojkom, znaš kako ti je sranje. Navikneš se jednostavno na osobu koju voliš. Ne znam kako je tebi…

Meni je tako da… Ja sam sa ovom devojkom otprilike godinu i po dana skoro i planiramo već ozbiljnije da pristupimo celoj stvari.

Znači, neko potomstvo ili?

Pa, da. Uglavnom razmišljamo o deci, jer smo u godinama…

Koliko ona ima godina?

Ona ima skoro trideset godina. Ima dvadeset devet, sledeće godine puni trideset i to je već poslednji voz koji hvata… Mislim ne hvata poslednji voz, ali bilo bi okej da imamo naše dete, da sve bude kako treba. To nam je neka želja o kojoj smo počeli da razmišljamo i nadam se da će to tako biti, ali o tom potom.

Dobro, to je lična stvar. Ne volim ni ja toliko da ulazim u to…

To je to što sam mislio o tome…

To je okej, jer svaki normalan čovek želi da ima decu…

Normalno. Mislim da je to jedna od svrha života. Da preneseš svoje na pokoljenje. Meni kažu svi moji drugari, pošto su svi već stigli dotle, a ja jebiga kaskam za njima već i-ha-ha…

Mama me danas pita: “Ideš da radiš intervju sa čovekom od 32 godine. Jel’ oženjen?”. Znači, odmah je prvo pitanje je da li si oženjen. “Pa nije”, a mama će meni: “Pa šta čega?!”.

Pa, da. Živimo u sredini koja je još uvek staromodna. Ja sam prigradsko naselje (Kaluđerica), nema zgrada, nema ništa, samo kuće privatne i onda tu ima gomila ljudi koji imaju ta stara shvatanja, moral... U mom kraju su svi već oženjeni i imaju decu, ja sam jedini koji ima toliko godina, a nije oženjen.

Ja ne volim i kad neko gleda na to. Šta me briga da li si oženjen ili nisi!

Opet se vraćaš na ono, da li ćeš čoveka da osuđuješ na osnovu kakav je, šta je, da li ima ili nema, to je bezveze.

Najveća mana našeg naroda je da zabada nos u tuđa posla.

Da, tamo gde mu nije mesto.

Mislim, šta mene briga šta radi komšija?

Naši ljudi, a pogotovo naša scena se mnogo bavi nebitnim stvarima. Ako ti je neko nebitan i ako nekog ne voliš i ako te za nekog boli kurac, a ne poznaješ ga, onda nek’ te boli kurac!

4Svi bendovi kao pevaju na engleskom, a u suštini su svi Srbi i imaju te srpske navike. Svi. Bar ja tako to gledam. Svo to ogovaranje, to je klasičan srpski proizvod.

Ne znam šta da ti kažem. To je bezveze. Nebitno je. Ako ti se nešto ne sviđa i ako nešto ne voliš, brate boli te kurac.

Interesuje me kako si upoznao sve ove ljude iz Hitmana?

Ja sam imao taj Definite Choice. Ja sam uvek voleo da idem na sve koncerte. Išao sam da gledam sve i svašta, što me zanimalo u principu. Stvarno sam gledao sve što sam stigao. Jedno vreme sam malo bio onemogućen da pratim sve to, jer sam radio noću, pošto sam dugo radio kao šanker.

Gde si radio?

U jednom kafiću u Dalmatinskoj ulici, posle sam se prebacio u “Wonder bar” u Bulevaru. Radio sam to otprilike šest godina. Sve uglavnom noću i onda radiš i petkom i subotom i onda ne stigneš da gledaš pola koncerata koji su bili. U svakom slučaju, ja sam stalno išao na te koncerte i gledao sam skoro sve bendove, pogotovo ’91-’92 i bio je tu bend Wipe Out, koji je meni bio fantastičan. Bio je to prvi naš Biohazard bend, da ga tako nazovem. Tako malo nabadački, njujork, ali tvrđi sa malo krosovera. E, taj bend su bili Lala, Ilija, jedan Žeks i Bane. Jedan Bane Prangija. Prangija zato što je ludak totalni. Bio je posle diler, vuk’o se na drogu, tj. na heroin. Tu je bilo pucanja i svašta. Jedan baš mnogo lud i opasan tip, ali super kad ga znaš i kad si mu drugar. To je zakon izgledalo na bini kad ih gledaš, stvarno su izgledali... Taj Bane je bio ogroman, dva metra, tetoviran, zlato nosi, stvarno je lud tip. Ali, kad si mu drugar, onda je duša. Taj bend mi se mnogo svideo, a ja sam hteo da odradim neki projekat, pošto je Definite Choice svirao taj neki krosover, malo metalizirani zvuk, a pošto su meni omiljeni bendovi u melodici i u hardkoru, nego što su u tom krosoveru... U Definite Choice-u su muzički deo uglavnom vukli oni što su svirali, ja sam uglavnom tekstualni deo vukao, koji je bio isti kao i sad u Hitmanu. Ja i u Definite Choice-u i u Hitman-u pevam o istim stvarima. Nisam ja ništa promenio razmišljanja, fazon, jer to nije bio fazon, to je bio moj život, ja sam pevao o mom životu i sad pevam o mom životu na isti način, a na isti način pišem i tekstove. Tad sam bio u fazonu da uradim taj projekat. Zvao sam Vigeta, kojeg sam znao super preko moje tadašnje devojke, a on je svirao u bendu koji sam pre spomenuo Schakle Me Not, ona sXe bend. On je u tom bendu svirao bas, ja sam ga pitao da li hoće da svira sa mnom, kao naćićemo još nekog. Ajde. Kako se zove bend? Zvaćemo ga Hitman. Kao, ajde, cool. To je bio projekat, to uopšte nije bio bend.

Što baš Hitman? Ima gomila bendova Hitman?

Pazi, “Plaćeni ubica”... Mi smo to tad istripovali kao neku priču, svideo nam se naziv, da se ja sad ne foliram da smišljam neko duboko značenje benda. Jednostavno, svideo nam se naziv kao naziv, ali nam je bio i što kao Hitman “Plaćeni ubica” predstavlja neko čišćenje negativnosti u nama, kroz te reči, kroz tu muziku. Da izbacujemo sve što se skuplja u nama, kao neko čišćenje. Zbog toga smo ga najviše nazvali Hitman. Lalu sam znao preko onog benda i pitao sam ga da li hoće da svira gitaru u nekom bendu? “Uuuu, ’oću!”. Znaš kakav je Lala: “Uuuaaaa, nema problema! Idemo, brate!”. Kao bubnjara hteli smo Škoru, tada je on svirao u Dead Ideas. “Oćeš ti?”. On, ’oće, neće, pa je Lala rekao da zovemo njegovog bubnjara i njegovom benda da nam pomogne, dok ne nađemo bubnjara. Ajde važi. On doveo Iliju, kad si ga video: “Ne seri, vidi ovog ludaka”. Znao sam ga od pre. Prva proba, “Until The End” i “For What We Stand”. Te dve pesme. “Uuu, što je ovo dobro, ’ajde da nastavimo. Koga ćemo za bubnjara? Ma, njega! Uuuaaaa, idemo!”. Tako smo nastavili. Posle toga je Vige otišao i došao je Janko, međutim Wipe Out su, kao što sam ti rekao bili Ilija, Lala, Žeks i Bane. Žeks je izašao iz benda, a došao je Janko. Hitman je isto što i Wipe Out, samo što je drugi pevač. S tim što su normalno drugačiji tekstovi, drugačije sve, pošto je ovaj pevao: “Jebaću ti mater, iznabadaću te”, razumeš, o tome je pevao! Dok mi to nemamo. Mi smo totalno drugačiji, pozitivnije.

Šta rade oni privatno? Šta radi Lala?

Lala je alamunja, tako ja to zovem (smeh). On je onako onaj koji se bavi klasičnim srpskim poslom. Preprodaje, prodaje, otkupljuje, zajebava se. Kombinacije, valja kojekakve stvari, sve živo. On živi sam sa svojom majkom, i izdržava i sebe i svoju majku. Baš jedan sposoban jedan dečko. I u kakvom je društvu i sa kakvim ljudima se druži, i kakav je lik, i šta bi sve mogao da bude, on je jedan mnogo kvalitetan čovek i mogu slobodno da kažem meni jedan od najdražih i najboljih ljudi koje sam ja upoznao u životu. Za koje bih dao ruku odmah, danas, i za koje znam da bi on meni dao ruku uvek.

Kakvo je to njegovo društvo?

On se dosta druži sa, znaš, blokovi tamo, sa nekim polukriminalcima, dizelašima, ali oni opaki, zli, ono što gledaš po filmovima, zlato, pištolji, kola, pucnjave, njemu je ne znam koliko drugara poginulo, droga, Lala je da kucnem u drvo skroz van toga. Njega taj deo uopšte ne zanima, on se s njima druži, on se s njima zeza, ali to ga ne zanima, apsolutno. Skroz jedan dečko, koji je veoma kvalitetan čovek, jer je, što je jako bitno, vrlo odgovoran čovek. Ne odgovoran u smislu da tačno dolazi na probe i to, nego odgovornost životna, prema sebi i svom životu i prema životu svoje majke. Jer da je neki degen, da je neki ludak, ne bi sigurno obratio toliku pažnju na svoj život, bavio bi se kojekakvim stvarima, i onda bi na kraju njegova keva ostala sama, ako on ode u zatvor. Ne zanima ga to. Bavi se kojekakvim kombinacijama, nije pun, ali ima dovoljno, preživljava on i njegova keva...

Janko?

Janko je student ETF-a i uz to drži studio za vežbanje “Underground” u 32. bloku. Svima poznat, pola bendova tu vežba. On i dva drugara drže taj studio i to mu je kao za džeparac, ne zavisi od roditelja. I isto one kombinacije, preprodaje neke stvari, kao i svi.

Ilija?

Ilija je student geografije i radi u tom studiju. Radi s vremena na vreme, dok nije radio u studiju, dok nije postojao taj studio, radio je kao čuvar na parkingu, ili ovo ili ono. Neke poslove koje može da stigne da uradi pored studiranja. Stvarno je lud, nije normalan lik (smeh). U smislu da je jedan od boljih na svom fakultetu, ima prosek preko devet. I svira u milijardu bendova i mnogo voli da svira, mnogo uživa u sviranju...

Iskren čovek?

Mnogo iskren čovek u tome što radi. Svi, sva trojica.

Kad sam ga prvi put video, pomislio sam da on ne može mrava da zgazi...

Nijedan od njih. Nijedan od nas u bendu nije agresivan, ni negativan. Svaki čovek u sebi nosi neku dozu negativnosti, jer mislim da to mora, znaš, ne može. Ali, prema svim ljudima koje upoznaju i svi ljudi koji priđu ili kojima oni priđu su stvarno toliko pozitivni, toliko otvoreni, isto koliko i svi ljudi koji su pozitivni. I Vige! I Vige koji je bio u bendu je stvarno toliko pozitivan dečko da je to strašno. Drago mi je što u svom životu imam tako kvalitetne i dobre ljude oko sebe. Normalno i dobri muzičari su, jer taj instrument koji sviraju vole, i sviraju ga dugo i sviraju ga često. Ne sviraju ga kao od probe do probe, već ga sviraju kući po ceo dan, zezaju se. To je to što se tiče benda i što se tiče njih. Jel’ te zanima još nešto.

Ništa, sad si ti na redu.

Reci mi, tvoje društvo, tvoji drugari, Better Than You ili...?

Nisam ja nikad imao neko stalno društvo. Uvek sam znao mnogo ljudi, ali nikad nisam imao društvo, pa da kažem: “Ej, sa njima izlazim, ovo, ono”. Uvek sam išao na centar sam, pa koga nađem.

Isto kao i ja.

Nisam imao, nemam ni sad. Meni je društvo u suštini moja devojka. Nisam ja u fazonu da izađemo nas trojica drugara sa devojkama, idemo da se zajebavamo, a njih ko jebe. Kao ona klasika. Znam mnogo takvih slučajeva. Nekad mojoj devojci to smeta, ali jebiga, takav sam. Mislim, imam gomilu drugara, ali ne mogu da kažem da imam najboljeg prijatelja. Jer ih ima više najboljih. I oni imaju isto više, tako to uvek bude. Najbolji drugar mi je moja devojka.

I meni. Svakom. Pogotovo što smo mi rešili i da živimo zajedno i razmišljamo da provedemo ostatak života zajedno. Nikad ne možeš da znaš, ali za sada planiramo, i ja bih voleo da tako bude, jer mi ona odgovara stvarno kao osoba. I ovi prijatelji koje sam stekao i koje smatram svojim iskrenim prijateljima dugogodišnjim već, i njih smatram delom svog života i voleo bih da mi ostanu u životu do kraja mog života. Da mi budu prijatelji do kraja života. Ne mogu da kažem da sam birao. Oni su se našli tu u mom životu i pokazali su mi nekim svojim postupcima i svojim nekim rečima, da su vredni da ih ja smatram svojim drugarima i da mogu za njih da dam deo sebe, svog srca, svoje duše, svog razmišljanja. Kažem ti, jako gledam na to, da su ljudi kvalitetni, apsolutno mi nije bitno šta su i kako su i odakle su. Jako mi je bitno da su ljudi koji su oko mene i koji su moji prijatelji i koji su meni blizu da budu jako kvalitetni ljudi. U srcu i u duši. Da budu čisti, da ne budu negativci, neke siledžije, ne zanima me to.

Kad je bio prvi koncert koji si organizovao?

Koji sam ja organizovao? Prvi Definite Choice (smeh). Šalim se. Misliš kompletno organizaciju, da sam otišao da zakažem koncert, nabavio opremu i sve to? Može se zaista reći prvi Definite Choice. 8. januar 1991. godine. slobodno može da se kaže tako, jer sam ja zvao čoveka i ja sam zakazao koncert i ja sam otišao po opremu, koju smo nosili od “Božidarca” do KST-a. To je bio jedan deo, a drugi deo je bio u KST-u, pošto je KST imao svoj bubanj i mislim bas pojačalo. Gitarsko su doneli jedni momci koji su svirali sa nama, a drugo smo doneli iz “Božidarca”.

Sad me zanima, pošto mnogo ljudi kaže da ti zarađuješ puno na svirkama, da mi kažeš kako ti prolaziš na svirkama?

Ja, u principu, nemam potrebe da se pravdam nikome. Reći ću ti, nije nikakva tajna. Pare sa koncerata se dele na sledeći način: 80% ide nama, znači ja sebe ubrajam u bend, a 20% ide organizaciji. Kad se prebiju svi troškovi...

Znači onaj koji organizuje ne dobija ništa?

Ne, meni možda ostane nekad 100 dinara, nekad 200 dinara. Nikad nisam to radio za pare, niti ću ikad raditi za pare...

Jel’ se desi da nekad ne prebiješ troškove?

100 puta. Do sada u životu svom sam uradio organizaciju svirke da nije moj bend, nego da sam organizovao svirku drugim bendovima, do sada sam samo jednom zaradio pare, a to je to, tih nekih 200-300 dinara. Sve ostalo sam bio dužan, od 10-100 maraka. Sto maraka je bilo na HoldxTrue. Malo je ljudi bilo, jer je to veče bilo hapšenje Miloševića i mnogo su se ljudi uplašili i nisu hteli da izađu napolje i ne znam šta je već bilo. Bio je super dan, dva benda iz Mađarske su svirali i Youth Crew All Stars su svirali i stvarno je bio super koncert, a ne znam što je došlo manje ljudi. Do tad je bilo 300, 250 ljudi, a taj dan je prodato 197 karata.

Koliko ti ide na opremu?

120 maraka za opremu.

Da li su to svi troškovi što imaš?

Ne. Imaš plakate, 50 maraka za 500 plakata. Napravio sam sebi neku naviku i hoću da ljudi dobiju informaciju na pravi i lep način. Kad radiš plakat da to bude lep i kvalitetan platan, ali jednostavan. Štampamo 500 plakata, iznajmljujemo opremu, moraš da platiš tonca, moraš da platiš obezbeđenje, moraš da platiš ljude koji ti lepe plakate. Osnovni troškovi za jedan koncert su od 250 do 300 maraka.

Znači, tu treba da dođe negde oko 150 ljudi?

Ne, više. 50 dinara je karta.

Oko 200 ljudi. Ti znaš kad ti dođe manje od dvesta ljudi da si puk’o...

Pa, 160-170, toliko ljudi treba da dođe.

Beograd realno može toliko.

Pazi, ja sam na HoldxTrue imao pored toga... Ti moraš da platiš putne troškove, a ja sam za HoldxTrue imao preko 200 maraka za putne troškove. Tačno sam bio u minusu oko 100 maraka.

Ja sam organizovao dve svirke i razočarao sam se...

Ljudi misle da kad ti radiš nešto, kad ti dođe 300 ljudi na koncert, da si se ti sad ubio od para. A niko ne razmišlja o tome: ako ti je došlo 300 ljudi i ako si naplatio 50 dinara kartu, imaš 15000 dinara. To je 500 maraka. Ako 500 maraka imaš i daš od toga 300 maraka na opremu, obezbeđenje, bla-bla-bla-bla, putne troškove, ostane ti 200 maraka. Tih 200 maraka dobija bend. Niko više. Svaki bend, koji sam ja organizovao, slobodno neka ide svako da pita... To me je pitao i Dario, kao gde su pare od koncerata...

Koji Dario?

Iz Let’s Grow-a pevač. Na internetu je postavio nekih deset pitanja vezanih za mene, gde su pare od koncerata, da li ste se ikad pitali ovo, da li ste se ikad pitali ono... Ja sam lepo otišao kod čoveka i rekao: “Prijatelju, evo ti odgovori na svako pitanje”. Tu su pare, tu je ovo, tu je ono... Svako pitanje koje je on postavio dobio je odgovor od mene, iskreno, i svako koga nešto zanima za mene, evo to ću sada da kažem u ovom intervjuu, svakoga, poznavao me, nepoznavao me, koga zanima nešto vezano za mene, da li pozitivno, da li negativno, slobodno nek’ priđe i priupita. Neću nikog da pojedem, niti ću ikoga da prebijem. Odgovoriću na pitanje kao što tebi odgovaram na tvoja pitanja, tako odgovaram svim ljudima... Tako je jednom prilikom u Užicu, to je jako zanimljiva priča (smeh), jedan dečko mi je prišao posle koncerta i rekao: “Jeli, da te pitam nešto. Jel’ ti misliš da je pošteno da ti imaš dva kafića, dve kuće sa bazenima, dva auta, a ja nemam ništa?” (smeh). Moj odgovor na to je bio: “Nije, ali izvini mislim da si me pomešao s nekim”. On kaže: “Ne, ja sam čuo da ti to imaš sve”. Ja kažem: “Deo toga imam, ali i da ima sve, ne znam, to je onda moja sposobnost da to uradim, a ne...

To je isto kao kad bi rekli Bil Gejtsu: “Što ti imaš 50 milijardi dolara?!”. Čovek je sam to zaradio, genije je za matematiku. Ja ne mogu da mu zamerima da on ima milijarde dolara...

Dobro. Hoću nešto da ti kažem...

Ako je neko nešto pošteno zaradio, ja ne mogu da mu zamerim...

E, o tome se radi. Ali, ljudi misle kad ti radiš koncert, da ti tu zarađuješ pare, i kad imaš izdavačku kuću, sad si ti zaradio pare... Jebote, ja sam još u minusu od mojih kaseta.

Ne radiš ti cert Zdravka Čolića, pa da zaradiš.

Ljudi to gledaju totalno drugačije. Onda ja više nemam potrebe da se pravdam, nikad nisam imao ni potrebe da se pravdam, jer nikad ništa loše nisam uradio... Neka sami urade koncerte neke, pa će da vide, a sam mnoge video koji su tako pričali i koji su posle prvog koncerta odustali, zato što su posle prvog koncerta rekli: “Ne mogu da verujem! Kakvi su ovo ljudi? Nešto ti stalno ovaj kenja, onaj ti kenja...”. Jel’ znaš ti kakve komplikacije mogu da budu?

Pazi, ja sam posle svoje druge svirke sam se žešće razočarao, ali u suštini je problem samo poseta. Ja imao prvi koncert Potres, koji sam skroz sam organizovao, jedino što ja nisam donosio opremu, doneo je Potres opremu, oni su se pobrinuli za to. Imali smo 1000 dinara u plusu. Ja sam sve pare dao njima. Do zadnjeg dinara. Ja nisam ništa uzeo.

Ja mogu sebi jedino da uzmem neko piće, ali ne mogu ja da uzmem bendu pare. Koja je to fora? Bend svira, bend je doveo ljude, bend će i da zaradi te pare.

Drugu svirku sam imao trošak od 300 dinara za plakate. Došla je Tibia i došao je Doghouse. Troškovi su bili mnogo veliki. Ja sam očekivao manje troškove, ali su oni došli sa 4 kola, nemaju opremu, iznajmljivali su je, sve bi u redu, ali dođe 80 ljudi.

Jebiga, to ne možeš nikad da znaš.

Dođe kraj koncerta, kaže meni Miloš: “Ej, super, taman je kako treba”. Petnaest minuta posle toga, minus je jedno 40 maraka. Onda smo se dogovorili da svako bude pomalo u minusu.

To je pošteno. Ako ste drugari podelićete troškove...

Svirka je bila nikad bolja, ali bilo je malo ljudi. Razočaraš se zbog toga.

Nemoj da te to razočara. Da ti kažem nešto...

To je problem Pazove, jer je malo mesto.

Nije to problem Pazove, to je problem generalno. Nemoj da te razočarava, ako dođe malo ljudi na koncert. Nemoj da te razočara što će ljudi pričati kojekakve stvari za tebe, ili za nekog oko tebe, ili za nekog ko ti pomaže. Malo pre si spomenuo da za mene to pričaju. Mene to stvarno prolazi pored bulje na metar. Ne zanima me. Najbitnije je meni da ja znam da sam ja to uradio pošteno, na taj način na koji sam planirao da bude.

Nisam te ja to pitao zbog toga. Pitao sam te jer je mene lično interesovalo gde idu pare...

To će svaki bend da ti kaže gde idu pare. Jedini bend kome sam ja dužan još pare, koji nisam još imao prilike da im vratim, jer ih nisam video u međuvremenu, ali ću se sigurno razdužiti, jer da sam hteo da ih zajebem, ne bi to ni spominjao u ovom intervjuu, to su Presing, i njima sam dužan 1000 dinara, i to će biti regulisano. To je jedan jedini bend kome sam ja ostao dužan pare. Nikad nikog nisam zajebao za pare, nikog nikad nisam zajebao za svirku. Nikad. Mnoge stvari se pričaju za mnoge ljude, a pogotovo za mene na ovoj sceni. Sve te stvari vrlo lako možeš da saznaš i da proveriš, a to je da pitaš mene.

Kad ljudi vide da neko radi pošteno svoj posao i od srca, kao ’ajde da malo pljujemo.

Ma, mene zabole kurac da li će neko da me pljuje ili neće. Mnoge stvari se pričaju za mnoge ljude, ne govorim ja sam o sebi, ja govorim o mnogim ljudima i o mnogim stvarima, o mnogim bendovima, mnogi ljudi pljuju ovog, onog, ovaj bend, onaj bend. Ljudi, pitajte, idite i pitajte ljude i reći će vam sve. Dođeš kod mene i kažeš: “Ej, ćao. Ja sam taj i taj, zanima me da li si ti uradio to, to, to i to” i ja ću da ti kažem: “Ovo sam uradio, ovo nisam, ovo jesam, ovo nisam...” i to je to. Ili ništa nisam ili sve jesam. Ja se ne stidim svojih postupaka. Ja stojim iza svakog svog koraka i iza svakog svog postupka. Ako sam pogrešio u životu, ja znam da priznam da sam pogrešio, Ja sam imao predrasude... Ne predrasude, ali sam imao negativna razmišljanja prema nekim ljudima. Ti ljudi su meni dokazali suprotno svojim postupcima ili svojom pričom, jer su mi rekli: “Ej, brate, nemoj ti da gledaš na mene tako, jer ja ne gledam tako. Ja sam takav, takav i takav čovek...”.

Meni se isto to desilo sa Member of da Family...

Meni se to desilo sa Bašićem. Ja sam mislio za njega da je smrad i da je pička, jer sam čuo kojekakve priče da je on pričao za mene. On je čuo kojekakve priče da sam ja pričao za njega, a na kraju se ispostavilo da je niti on pričao za mene, niti ja za njega, nego su ljudi napravili glupu situaciju, time što su videli dvojicu koji su se primili kao budale, i ja sam se primio i on se primio, onda normalno ljudi crpe tu energiju. Jednom smo se našli, seli, popričali smo o svemu, ja sam njemu rekao sve što mislim o njemu, on je meni rekao sve što misli o meni, rekli smo jel’ tako, jel’ iskreno, kul, u redu. Pružili smo jedan drugom ruku, i ja sad smatram da je taj dečko skroz okej lik. Mene uopšte ne zanima koliko je njegov bend dobar ili nije. Ja njega kao čoveka sad gledam drugačije. Ne gledam ga da li nosi ovu majicu, onu majicu...

Ali, interesantno je da je on drugačiji na bini, nego što je van nje. To sam primetio.

Ne znam. Bio sam samo na jednom njihovom koncertu.

On je sasvim prijatan i pametan momak, barem koliko sam ja mogao da primetim. Na bini je, ne znam, mnogo je napadan. Mnogo govori neke stvari koje nisu za koncert. On je u jednom momentu rekao: “Ej, ko je pljuvao na internetu po izdavaču fanzina “Heavy Metal Entertainment”, ja mu jebem mater!”. To je meni seljački.

Pa, dobro. To je njegov način da se izražava.

Nadam se da se on neće previše uvrediti zbog tih reči...

O tome ti upravo pričam. Zato ljudi tebe ne vole, zato ljudi i mene ne vole zato što smo suviše iskreni. Ljudi vole da ih lažem, ljudi vole da im titraš, da im češeš jaja, ej kako ste vi super bend i tako dalje. Ako ti se neto ne sviđa, ne znam zašto bi pričao da je to dobro. Što, misliš da će taj čovek manje da te ceni zbog toga? Još jedna stvar u celoj priči je to i oko mene. Odakle ljudima ideja da mogu da kažu po svim fanzinima: “Hitman je sranje, Hitman je ovo, Hitman je govno, Aca je ovo i ono...”, a ja kad kažem moje mišljenje, to mi se desilo sa Srđanom iz Another One. Srđan je doneo ovde njihov demo, pusti mi i rekao da mi se ne sviđa. Majko mila, on je u svakom intervjuu, u svakom fanzina je naglasio kako se meni to ne sviđa i zbog toga niko ne voli njih zbog mene. Čekaj stari, brate, svako sme da kaže svoje i da da svoj začin i svoj deo dodaje o tome da li je Hitman govno ili nije, a ja kad kažem moje normalno mišljenje o nekom bendu, tu nastane skandal.

Pretpostavimo da je to istina, da na primer hipotetički, ljudi to ne vole zato što ti ne voliš. Onda su ljudi idijoti.

Onda su debili...

Kako god da okreneš, nema veze sa tobom...

To me nervira generalno, što ljudi... ne znam kako ljudi gledaju na mene. Boli me i kurac kako gledaju, ali mi je za tako neke stvari krivo, jer pročitam neke stvari u nekom fanzinu koje stvarno nemaju nikakve veze sa mnom. Ja nemam veze sa tim. Nisam takav kako ljudi prikazuju mene u nekim fanzinima. Pa, recimo, ima taj fanzin “Outsider” iz Raške. Fanzin u principu nije loš. Može da bude dobar fanzin, kad bi batalili neke glupe stvari. Na primer, jedan od njih, vidim očigledno, da ne voli mene i ne voli taj deo scene kojoj ja pripadam.Okej. Ali, da li je taj dečko ikoga sa tog dela scene ili mene upoznao? Nije. Ja njega ne znam. Šta je on uradio? Ja sam našao flajer za “Outsider” i zvao sam ga: “Ej, ljudi, ja bih da naručim taj fanzin za moju radnju da prodajem, ako hoćete”. “Jao, pa, ti... ti si Aca”. “Da, jesam, ne znam što...”, kao da se uplašio što sam ja njega zvao. “Jao, pa... poslaću ti, ali tu ima nekih stvari koje su protiv tebe. Nadam se da se nećeš ljutiti.”... Ne znam zašto bi se ljutio, ako je to tvoje mišljenje, brate, ne znam zašto se ti meni pravdaš? Misliš da ću ja sad tebe da pljujem, zato što si ti napisao nešto loše za mene? To je u redu, to je tvoje mišljenje. Ali, prvo i prvo, to sam njemu rekao tad, i to ću reći i sada svim ljudima, ne samo za fanzine i bendove, nego svim ljudima ću da kažem: ljudi, ako već mislite nešto o nekom, ne o meni, već o nekom, proverite prvo... Stani iza toga, ali nečim čvrstim, a ne onim: “oni sviraju taj fazon muzike”... Brate, sviraju i Indecision metal, ali su nikad aktivniji. Sviraju i Tragedy death metal, meni je ono death metal (smeh), His Hero is Gone, ne znam, pa su hiper aktivni... Brate, jebem mu mater, nemoj da ceniš ljude po muzici...

Znaš šta me nervira? Ljudi opljuju nekog, a ne objasne zašto. Ja na primer ne znam koga sve nisam popljuvao, ali sam napisao strane i strane zbog čega, sve detaljno.

To je ista priča za Kraljevo i za mene. Kao, ljudi iz Kraljeva ne vole mene, i ja ne volim njih. Ne, nije uopšte istina. Nego, ja jedan deo scene iz Kraljeva ne mogu da podnesem, niti ću podneti i rekao sam svakom koga sam upoznao, rekao sam mu to. Neću da imam veze s vama, jer ste vi ograničeni i puni ste predrasuda. Vi pričate kako svi trebamo da budemo isti, kako treba da budemo jedna scena, a vi prvi pravite podele. To isto mogu da kažem za ono što si o Kuzmanu rekao. Kuzman je rekao kako je podelio na stariju i mlađu ekipu. Nemoj da pričaš onda kako treba da radimo zajedno, kako je hardcore pozitivna stvar. Niej pozitivna stvar ako ti tako pristupaš, onda sigurno nije pozitivno. Ja sam za to da svi budemo zajedno, ja sam bio za to da budemo zajedno. Ni ja više nisam za to, jer ne mogu, jer neće svako da budemo zajedno. Ne znam, zato što imaju neke razloge koji...

Ljudi su različiti, sve su to različite ideje...

Neću da budem sa ograničenim ljudima punim predrasuda. Jednostavno neću.

Imaš pank bend kao što je Šaht i pank bend kao Hoću? Neću?. I jedni i drugi su pank bendovi, ali prvi su desničari, a drugi su levičari. To ne može nikad da bude zajedno. Jedni druge ne vole...

Otišli smo predaleko... Hteo sam da kažem za Kraljevo... Ja nemam ništa protiv ljudi iz Kraljeva... Ja sam upoznao neke ljude, mislim da su Opasnost Po Društvo. Jedan od njih je imao negativno mišljenje o meni, možda bi imao još uvek, ali smo se upoznali ovde u radnji i pričali smo. Ja sam njemu rekao sve što mislim o tome, i to je to. Ja svima kažem sve što mislim. Nemaj ja dlake na jeziku.

Ono što sam ja provalio kod njih jeste da su mnogo iskreniji od ostalih iz “te scene”. Oni su meni na jednoj svirci prišli, pričali smo pola sata. Oni su meni rekli što ih pljujem, ja sam im sve objasnio i to je to.

Ja sam rekao i ovom Šicku iz Hoću? Neću?. Mislim da se tako zove. Pevač je definitivno. On je bio ovde u radnji, ti si takav i takav, on je jednom prilikom kad smo svirali pre 5-6 godina u Smederevskoj Palanci na onom “Kad bi...” festivalu, oni su bili pre nas i prvu pesmu su najavio kao pesmu protiv svih Beograđana koji pevaju na engleskom jeziku. Bezveze. Ne znam o čemu se tu radi. Mi smo se tad zbunili. Možda sam ja glup, pa ne razumem sve to, ali meni je to bezveze. Neću nikog da sudim, neću da se družim sa ograničenim ljudima, enću da poštujem ograničene ljude, neću da poštujem ljude koji pljuju po drugim ljudima bez razloga, bez osnova pravih, jer ako imaš razlog, pljuj brate kol’ko hoćeš. Ali, bez razloga, ne.

Meni se desilo da mi zvoni telefon. “Da li je Vlada tu?”. “Jeste, ja sam”. Kao, “Zašto ti pljuješ ljude po fanzinu?”. Ja sam mu rekao: “Brate, prvo se predstavi, pa ćemo onda pričati.”... “Ne, neću da se predstavim, jebem ti mater, znam ja tebe sa fakulteta, noge ću ti polomiti”... Ja sam se zbunio ali sam mu rekao da jede govna, da se prvo predstavi. On je nastavio i dalje, a ja sam samo rekao dobro i spustio slušalicu. Meni je to smešno.

Normalno brate. Ako si ti pička takva da nećeš ni da se predstaviš... to je ono što kažem da radiš ljudima iza leđa. Brate, ako ja imam toliko poštovanja prema svim tim ljudima kojima kažem sve otvoreno u oči, onda imajte i vi toliko poštovanja da dođete meni i kažete mi sve u oči. Ne radi se tu o “imajte muda, dođite da se pobijemo”, ne u tom smislu, već u smislu da ću te više ceniti ako mi kažeš u oči: “Pička si, smrad, zato što si to, to i to uradio, nego što ovo sada radiš“. Ako sada ljudi govore iza leđa i govore po internetu i kojekakvim sranjima, ne zanima me. Ti si jadan i pička si od čoveka ako to radiš. Samo ćeš još gluplji i još već smrad ispasti u mojim očima. Opet se vraćamo na ono da cenim ljude koji su dobri ljudi i koji su kvalitetni ljudi, a pod kvalitetnim čovekom smatram i onog koji ti sve iskreno kažu i otvaraju svoja razmišljanja. O tome možemo da pričamo do sutra ujutru. Ja sam se toga naslušao godinama tih priča. To su priče bile da ja i ovo, i ono, da sam to dve kuće, tri kafića, a od svega toga, prijatelju veruj mi, istina je možda samo 2%.

Ja slušao priče za mene, kao: “Kako on može da prodaje diskove koje dobije za džabe?”... Zamisli ti to? Sad, ja treba da dobijem 5 Madball-ova i da dođem kod tebe u radnju da ih razdeliš ljudima.

Još jedna stvar koja mi se ne dopada kod nas je što ako neko drugi nešto radi to ne valja. Ali, ako tvoj najbolji ortak ili ti to radite, onda je to u redu. (smeh).

Ne znam da li da se smejem ili da plačem.

Nemoj ni da se smeješ, ni da plačeš, već te jednostavno boli kurac. Ja tako radim. Jel’ ti se ne sviđa? Ćao!

Pazi, ako nekome nije bolje da od mene kupi original za 10-15 maraka, nego da ode u Budimpeštu i kupi ga za 35...

To uopšte nije bitno. Nije potrebno da pričamo o tome, bezveze gubimo reči. Ne zanima te to. Ljudi koji te ne znaju i koji pričaju za tebe takve gadosti, mogu da puše, to su jadni ljudi i pičke su, zato što to ne smeju da ti kažu u oči, nego si ti to čuo negde sa strane da je neko rekao za tebe. Jel’ ti ortak? Nije! Idi onda brate, pričaj na megafon ako hoćeš... Idi pričaj na radiju, pričaj po novinama, boli me kurac. Ne znaš o čemu se radi? Ako ne znaš nemoj da pričaš. Ako već pričaš o stvarima o kojima ne znaš, onda si pun predrasuda, glup si i ograničen si i pička si.

I nemaš mesta u mom životu...

E, o tome ti pričam. Dobro da pređemo na nešto drugo. Reci ti meni kako ti sebe vidiš u budućnosti: fanzin, život i ostalo.

Nemam pojma. Ne verujem da ću ceo život raditi fanzin.

Koje su ti ambicije? Kako vidiš svoj život? Kako bi želeo da vidiš svoj život?

Pa, ne znam. Evo, ćale mi je kupio plac u Staroj Pazovi, pa kad bude para, nadam se da će se nešto tu izgraditi, pošto nameravam tu da živim. A što se tiče fanzina stvarno ne znam. Kad bude biće. Razorarava me činjenica da ga vrlo malo ljudi čita. Zbog čega ja onda da to radim? I na kraju radim da bi dobijao nova izdanja, to jeste, priznajem, nema šta da krijem, znači radim fanzin da bi dobijao nova izdanja, i naravno zato što volim da pišem. Nema tu šta da se više kaže. Podržavanje ove scene, one scene... mislim da je moje podržavanje scene da informišem o novim izdanjima i kraj priče. To je moj deo na sceni. Ja svoje ideje, svoja razmišljanja prenosim preko njega, pa sad, kome se svidi super, kome se ne svidi, jebiga, šta da mu radim. Ne znam kako će moj život ići... Pre dve godine nisam ni mislio da ću da radim fanzin, ko zna šta može da bude za pet meseci...

Dobro si ti napredovao za dve godine... Stigao si od momka koji je hteo da napravi fanzin do najboljeg fanzina kod nas. Dobro, da li se nekom sviđa ideološki ili ne, to je druga stvar, ali dizajnerski gledano i vizuelno je najlepši fanzin i najbolji fanzin koji je urađen kod nas, moje mišljenje.

Pazi, kad kažeš ideološki, neko može da se ne slaže sa tim, ali u fanzinu ima mnogo više o muzici.

Neko voli da fanzin bude muzički, neko voli da fanzin bude politički, neko voli da bude art fanzin, svako voli neki svoj neki fazon, zato sam ti rekao ideološki... Ako se neko ne slaže s tobom što ti pišeš samo o muzici ili ako pišeš o politici da pišeš o nečemu što nije na istoj talasnoj dužini kao što taj neko gleda, to je onda njegova stvar. To je sloboda razmišljanja, sloboda govora, sloboda izražavanja. Zato postoje fanzini. Kad bi svi fanzini bili isti, onda bi to bilo glupo, dosadno.

To je upravo ono što se dešava.

Ali, ti se trudiš da bude drugačije, ovaj se trudi da bude ovakav, svako ima neki svoj pečat i to je u redu. To je ono, ljudi treba definitivno da se late ogovaranja, pljuvanja i stvari koje su nepotrebne za neke fanzine. Za uopšte fanzine. Bilo bi onda mnogo lakše i ljudi bi se bolje razumeli međusobno.

Da završimo sa F.U.R.-om. Hoćeš li o etiketi da pričaš ili uopšte o...

Friendship, Unity, Respect je definitivno deo mog života. Ja tako vodim svoj život, ja tako gledam na sve u životu. Nije to izdavačka kuća, to nije pesma, to je moj stav. Ja to imam na sebi istetovirano. To je meni najbitnije. Da imam prijatelje sa kojima ću da živim u zajednici, koje ću da poštujem i koji će mene da poštuju. Pričao sam ti kroz ceo intervju o tome, da su mi bitni ljudi, poštovanje između tih ljudi...

Misliš li da možda fali iskrenost?

U celoj toj priči, kao F.U.R., pa još i iskrenosti? Pa, mislim ako imaš prijatelje, i ako s njima imaš zajednicu i ako se poštujete međusobno i onda to treba da bude iskreno, to se podrazumeva u celoj toj priči, jer se taj F.U.R. ne odnosi na muziku. To što se zove F.U.R. Collective, to se zove zato što su to moji prijatelji, moji drugari, to se ne odnosi na muziku. To ljudi pogrešno shvataju, kad kažu: “Ej, Friendship, Unity, Respect Collective, to je sranje, to su sve isti bendovi”. I kad mi neko kaže “to je taj klasični F.U.R. zvuk”... Koji klasični F.U.R. zvuk? Pazi, Hitman, Unison, Concrete Worms, Hang, Tibia. Neki imaju, ali tih pet bendova nemaju ništa zajedničko. Taj neko ko kaže “klasičan F.U.R. zvuk” to je klasična predrasuda.

Čim on kaže “klasičan” to bi trebalo da znači da ti imaš iza sebe mnogo izdanja...

Da imam mnogo istih izdanja, onda može da kaže da je nešto klasično. Ali, kad imaš četiri izdanja i svi su različiti, ne možeš da kažeš da je klasičan. Taj neko je površno gledao...

U nekom fanzinu sam pročitao za Potres: “Klasična ITMM produkcija”...

To su ograničeni, glupi ljudi koji tako komentarišu. Nisu se ni trudili da pogledaju šta je ispod površine. To na Viktoriju ne možeš isto.

Na Fetu možeš... U stvari ne možeš da kažeš klasičan Fat Wreck, ali možeš da kažem Fat Wreck bend i onda je tebi jasno šta otprilike sviraju.

Tu si u pravi, ali me nisi shvatio. To je generalno da ne treba da govoriš da je nešto klasično dok ne zagrebeš površinu i vidiš šta ima ispod. Nisu svi ljudi isti, a taj F.U.R. nije izdavačka kuća koja funkcioniše po principu da smo izdavačka kuća pa izdajemo. Ne, to je skup, nas prijatelja, ljudi koji su pozitivni, koji su u fazonu da sarađuju, a umesto F.U.R. je moglo da stoji i Petar Lazić Production, nije bitno. Moglo je da piše bilo šta. To mi je prvo palo na pamet, zato što mi je najbitnije u životu, da bi to moglo da se čuje sa strane, a i to što smo zamislili to je i uspelo. Svi ljudi su čuli za te bendove i za ta izdanja u staroj Jugoslaviji, a i šire. Jednostavno je lakše da to uradiš ako je pod jednim imenom. Mogli smo da ga nazovemo i Srpska Hardcore Scena, uopšte nije ni bitno. Bitno je meni taj F.U.R. u životu zato što ja svoj život živim tako. Ja sam izabrao da jedan deo svog života živim tako. Nikad nisam rekao da se to odnosi na muziku, na scenu, nego se odnosi na moj privatni život.

Jesi li imao nekad duži intervju?

Ne, nisam imao nikad duži intervju u životu. Mislim da će biti zanimljiv, zato što nije samo za muziku vezan, nego je vezan za neke stavove koji u suštini i jesu povezani sa muzikom, ali su više vezani za neke stvari lične, lični pogledi na muziku...

Meni je isto okej. Taman smo ispunili kasetu...

Uuuu, vidi još par sekundi ima. Tri, dva, jedan, nula. Taman. Uzdravlje, prijatelju.

JoomlaMan