Prijava Registracija

Prijavite se na sajt

Korisničko ime
Šifra *
Zapamti me

Napravite nalog

Polja (*) su obavezna.
Ime
Korisničko ime
Šifra *
Potvrdite šifru *
E-mail *
Potvrdite email *
Captcha *
RELOAD_CAPTCHA
Lepotu stvaranja hrabri Hulio Ribera crtac Blistoka, pretvara u individualno uživanje; istražujući mogućnosti likovnog izraza u ovom mediju. Hulio je, baš kao i scenarista Kristijan Godar, adolescentske dane proveo u ratnom okruženju. Ovo, moguće, uslovljava da obojica u zrelim godinama realizuju Kristijanove podosta satirične priče o akterima arlekinskih karaktera što kroje sudbine "bezličnih" grupa. Realna snaga dela potiče od mnogih osećanja iz dečačkih dana ovog tandema. Specifičnost pak od Hispano karaktera. Riberin crtački stav je čas nalik na Torera, čas na klasike, a neretko na mladića koji je bezrazložno uskočio u rulju koja beži pred razjarenim bikovima u uskim ulicama; valjda da bi doživeo kako se drugi osećaju u toj suludoj trci pred izazvanom sudbinom. Zato mu table, kada ih upoređujete, imaju šarenilo i stilsku neujednačenost. Može se jasno pratiti snaga, ali i lepota stvaranja ovog autora. Gotovo da nema kadra u kome Hulio ne "huli" na boga što dozvoljava haos i razaranje. Tu crtač lako prepoznaje njegovu težnju ka avangardizmu i inovativnosti iako radi na poslu koji to izričito ne zahteva. Upadljivo je jasno da Ribera može stvarati sa…

Bad Religion

Rane godine (1980-83) Gregory Walter Graffin je rođen u Medisonu, država Wisconsin. Posle razvoda roditelja, dvanaestogodišnji Greg se seli sa majkom prvo u Milwaukee, a onda 1976. godine u Južnu Kaliforniju, u San Fernando blizu Los Anđelesa. Znatno drugačije i opasnije okruženje ga je šokiralo. Marihuana, progresivni rok bendovi i sve ostale gluposti koje su došle sa sedamdesetim su bili veoma rasprostranjeni u tadašnjoj osnovnoj školi koju je pohađao. Ubrzo se sprijateljio sa malobrojnicima sa kojima je mogao da se identifikuje u muzičkom smislu. 1979. godine otkriva radio program ”Rodney on the Roq”, na kom su puštani bendovi koji su bili preteča modernog undergrounda. Odmah se pojavio kao jedan od najaktivnijih u naraslom pokretu. Sledeće godine je već bio potpuno okružen pankom, koji je za njega bio atraktivna zamena za tupavi narkomanski život njegovih drugara iz škole. Kad je prerastao fazu da je samo pank fan, odlučio se da osnuje sopstveni bend. U srednjoj školi upoznaje dvojicu momaka sa kojima će osnovati Bad Religion: Jay Ziskrout i Brett Gurewitz. Jay i Brett su u srednjoj školi bili u new wave…
Govore ljudi meni nešto u stilu: “Oreš, brate, morao bi da napišeš neku specijalnu kolumnu povodom jubilarnog desetog broja”. Ja njima, kao, serem vam se u jubilej, a oni pak meni, ma daj šta ti sereš, retko ko izda i dva broja… Dobro… Kad vi tako kažete, ondaK ću i da napišem nešto. Mislio sam da ovaj broj bude bez kolumni, ionako niko ne čita moje budalaštine, ali pošto je masa navalila, stigla pisma podrške (“Ajde, ajde, nemoj da si pička!”), rešio sam da udovoljim tim zahtevima… Dobro, napisaću nešto, ali šta?! Ma, znam… Napisaću im kakav sam ja car, kako niko ovo ne radi bolje od mene, dao sam vam svima domaći zadatak… čekaj… ovo je već jedna budala pre mene pisala… Neću to… Možda da pišem o ljubavnim problemima Draže Mihailovića pre II svetskog rata… Neeee… To je već provaljena fora… To su svi čitali kao lektiru u osnovnoj… Znam, setio sam se! Pisaću kao one retrospektivne pričice kako sam ja počeo da radim fanzin i šta se dešavalo tada… Daaaa, daaaa… To je dobro… I uklapa se…

Džeremaja

Ovo je priča o tome kako je jedan strip crtač, bez preterane količine bogomdanog talenta, radeći autorski, pronašao likovni izraz koji je proslavio i njega i njegovog junaka. Možda se Hermanofilima moja tvrdnja o njemu kao prosečnom crtaču neće svideti. Niti smo u ovom poslu da bi se nekome ugodilo, nit' se može pobiti činjenica da je Hermana proslavio upravo obojeni "Džeremaja". Herman Hupen je jedan od umetnika koji je orvelovski svet odavno apsolvirao. Zato se ne bavi pitanjima: Kako će? Da li će? Može li se sprečiti?… no odmah pokušava da funkcioniše u "danima posle" (posle sloma savremene civilizacije). Tako se vizuelno oslobađa obavezujućih formi, a narativno okova socijalnih i urbanih normi, pa se njegov likovni izraz pretvara u pucanj "an ešarp". Dakle s' boka, sa puno dima - magle - izmaglice - oblačića - ešarpa - zrakova i raznih "krakova", preseca nedefinisane ostatke urbane arhitekture i novoformirane pejsažne oblike, gde se ne zna šta je napravila eksplozija, a šta erozija. Ta i takva likovna sloboda Hermana unose u apstraktni i fiktivni svet kuda on maestralno i duhovito vodi…
Nisam nikad osnovao neku etiketu, niti sam upravljao uspešnom reklamnom agencijom, tako da se ne pretvaram da sam neki ekspert za marketing. Ja sam razvijao svoj život kao tekstopisac, ali ostali su etiketirali, prodavali i napravili od toga čistu potrošnju. Iako sam zarađivao novac od panka, to je skromna svota kad se uzmu u obzir ogromna bogatstva do koga su došle razne etikete promovišući pank kao neku vrstu reklamnog proizvoda. To je uvek bio moj način da potcenim moderne, vesele, impulsivne karakteristike koje ljudi povezuju sa pankom, jer je pank više od toga, toliko više od toga da ti elementi postaju trivijalni u svetlu ljudskog iskustva koje dele svi pankeri. Pošto je to deo mene gotovo pola života, mislim da je vreme da pokušam da definišem, u procesu odbrane, ovaj uporni životni fenomen poznat kao pank. Zapanjujuće je da nešto sa takvom emocionalnom i transkulturnom dubinom prođe bez definicije tako dugo vremena, od samih korena panka i nazad kroz istoriju, dalje nego što možete da zamislite. Čak i poslednje dve decenije, veoma je teško naći bilo kakvu analizu uticaja koji…
Ime: Srđan Kuzmanović Datum rođenja: 15.08.1976. Mesto: Beograd Kzna u horoskopu: Lav Pa dobro, ove stvari i nisu toliko bitne...Završio Osnovnu Školu "Vožd Karađorđe", Arhitektonsku Tehničku Školu i to bi bilo to što se tiče obrazovanja, onog institucionalnog, bar za sada. Živi i radi u Beogradu, sa ženom i dvo... ooops opet sam pogrešio, samo živim i radim u Beogradu. Da, radim, dobro ste pročitali. Čisto da se razjasni odmah na početku, dakle nisam bogati klinac kome otac i majka finansiraju hardcore kao skupu tinejdž zabavu. A nisam više ni tinejdžer, i možda nekom mlađem ko čita ove redove to može da izgleda smešno ili čudno što se ja još uvek zamajavam svim ovim u svojoj trećoj deceniji života. Kako je sve to počelo? Pa otprilike kako to obično i počinje - bio sam pod uticajem starijeg brata. Sa druge strane, brat i ja nikad nismo bili previše bliski, tako da je njemu više smetalo što ja slušam iste bendove koje i on sluša, još od dana kad smo bili metalci. Dakle, u hardcorepunk priču sam upao preko metala, znači…
I don't wanna be burried in a pet sematary, I don't want to live my life again... Sumorno, izvanredno čudno, nedeljno, popodne uskršnjeg praznika nije bilo rezervisano samo za moje stare rak-rane, dečije bolesti najgore vrste, grižu savesti i miris tako nepoželjnog putovanja za Beograd. Očigledno, nije mirisalo, ni u kom slučaju na dobro. Počevši od autobusa koji je izuzetno kilavio i zahvaljujući mom tiku iz mladosti, raspoloženje mi je variralo od najgoreg do najboljeg; što za srce nimalo nije zdravo. Razgovor starih prijatelja u novoobnovljenom kontaktu, mi je isto toliko prijao, koliko mi je i škodio. Verujem u Boga, i sam praznik mi je bio izgovor da okrenem taj broj. Gledajući s ove distance, pogubno zar ne? No, izgleda da to nije bio samo moj dan. Možda bi trebalo potkrepiti ovu kolumnu informacijama, tipa “dogodilo se na današnji dan” i razgrnuti večitu misteriju da se istorija i vreme kroz razne transdimenzione prolaze provlače i ušetaju u naše živote toliko neprimetno, da nas jedino mogu opisati kao kipove koji se ništa ne pitaju i ništa neznaju i ništa... a vreme…

Izgubljeni autoput

Lost Highway režija: Dejvid Linč   Kada sam pre nekoliko godina gledao ovaj film učinio mi se kao izrazito negledljiv i odvratan, čak sam ga smatrao za jedan od najgorih filmova svih vremena (uz "Glavu za brisanje" istog režisera). Pre nekoliko dana sam ga ponovo pogledao na nekom od kanala i ponovo mi je bio mučan i odvratan, ali… Dejvid Linč je, našim jlubiteljima sedme umetnosti, dosad bio poznat po "iščašenim" filmovima kao što su "Plavi somot" ili "Divlji u srcu", a takođe i po kultnoj TV seriji "Tvin Piks" u kojoj je došlo do fantastičnog spoja Linčove iščašenosti i sapunske opere. Linča sam doživljavao kao opasnog i bolesnog trovača. On je za mene bio jedan od retkih režisera koji se konstantno probija ka onostranom, ka tamnoj strani. Niko kao on nije uspevao da u svemu oko sebe uoči detalje carstva "kneza ovog sveta" ("zemaljsko je zamalena carstvo, a nebesko večno i dovijeka"). Problem je bio u tome što linč nije umeo ili nije hteo da otvori sebi, ali i gledaocima put ka Bogu, odnosno da pusti makar zračak svetla…
Ima li u uspehu slučaja? Ne znam da li je neko postavio to pitanje baš Votersonu, ali sam čitajući "Kalvina i Hobsa" zaključio da bi on odgovorio dosetkom ili vicem poput onog o Ciganinu i lutriji. Dakle da bi ste dobili morate igrati ili da bi ste uspeli morate raditi. Naravno da to nije tako jednostavno jer se samim učešćem ne dobija niti svakakvim radom uspeva. Ne sumnjam da je i za ovu od hiljade ideja Bil imao hiljade pitanja o načinu, mestu, vremenu, okruženju... Fakat da je prepoznao pravu ideju i da ju je dobro osmislio. Ništa tačnije jer je upravo u tome veličina svakog uspešnog autora. Zašto je to dobra ideja? "Snupi, Pogo, Krejzi Ket inspirisali su me najviše tokom godina", kaže na jednom mestu sam autor. Ovde se ne radi samo o inspiraciji. Čitajući uzorne stripove autor stiče selektivno iskustvo koje tu selekciju čine osobenom, a ako je ta osobenost prijemčiva i paralelno kvalitetna kao kod Votersona onda je uspeh neminovan. Revolucionaran pomak koji je napravio "Snupi" (Peanuts) Čarlsa Šulca (svedenošću i minimalizacijom likovnih elemenata, intelektualizacijom dece,…

Kju Kluks Klan

Kju Kluks Klan je bila tajna organizacija, koja je sejala strah i teror među predstavnicima pobedničke severnjačke vlasti i oslobođenim crncima. KKK je bio tajna teroristička organizacija belih rasista koji su smatrali da je nasilje jedini mogući odgovor na korumpiranost nove vlade koju su nakon građanskog rata jugu nametnule severne države. U početku je klan zaista bio organizovani pokret otpora protiv severnjačkih ugnjetača, mada je svoju istoriju neslavno završio kao oruđe mržnje, pohlepe i sadizma njegovih vođa. General Natan Bedford Forest, osnivač i vođa klana smatrao ga je za organizaciju gerilskog tipa koja će postojati sve dok nerazvijenim i poraženim državama američkog juga budu vladali korumpirani severnjački nesposobnjakovići i crnci. Forest je bio visok čovek, duge crne brade, te je svojom zastrašujućom pojavom ulivao jezu u kosti neprijateljske severnjačke vojske. Neko vreme pre rata, obogativši se trgovinom robljem, kupio je veliku plantažu sa puno robova i izgleda da svome vlasniku donese veliku finansijsku korist. Kada je rat izbio, svi njegovi snovi srušili su se kao kula od karata, što možda objašnjava svirepost po kojoj je bio poznat među severnjacima. Priča…
Uslovno rečeno Kortova biografija je "History Revival" iz mašte autora Huga Prata i surove istine juče i danas. Korto se pojavio u Pratovim delima kao epizodista da bi sa sazrevanjem socijalne misli autora pošao u sopstvene avanture prešavši pritom put od mlađanog mornara bez pedigrea do vrhunske zvezde svetskog avanturističkog stripa. Poznavaoci biografije autora znaju da je i sam Prat bio nedefinisanog nacionalnog porekla te je i njegov junak tajanstveni mornar bio sin Engleza i Ciganke. Dugonogi bonvivan izrazitih zulufa, pronicljivog pogleda strastveni čitalac sa tajanstvenom minđušom bio je sve ono što i Hugo, a više od toga za ono što je Hugo želeo da bude. Sudeći po bogatstvu Pratovog života avanturizam njegovog junaka je prirodan, i sam je jednom rekao: "Čovek se sastoji od svoje literature i svojih iskustava!". Zapanjujući podatak je da je biblioteka Huga Prata brojala tri-četiri desetine hiljada naslova, a da su mu iskušenja iz života po Italiji, Africi i Južnoj Americi dala neponovljivo i enormno iskustvo. Danas se samo može konstatovati da ne postoji medij, habitat ili kulturna institucija u koju nije ušao lik Korto…

Košmar

"Bože mili, čuda velikoga, kad se šćaše po zemlji Srbiji, po Srbiji zemlji da prevrne i da drugi postane sudija. Tu knezovi nisu radi kavzi, nit su radi Turci izjelice al' je rada sirotinja raja koja globa davati ne može ni trpeti turskoga zuluma i radi su božji ugodnici..." Usnio sam čudan san. Kakav san? Strašan san. Košmar. Kao, ja na centru Stare Pazove. Nisam siguran odakle idem, ali znam kuda. Kući. Pritisla prljava magla. Ulica prošarana ljudima. Stoje i mrmore. Na trotoaru kartonske kutije kao tezge. Na njima su do malopre bili stari pornografski časopisi, ali sada se tu prodaje dnevna štampa. Prilazim da kupim. Prodavac mi pruža pripremljeni štos različitih novina i ne uzima novac. Džabe su. Ne želim da uzmem štampu koja je džabe. Žagor naglo prestaje i svi gledaju u mene. "Kako to misliš – nećeš!?", zapanjeno će "prodavac". "Neću", odgovaram. "Ovaj neće! Ovaj neće!", viču oko mene. Udaljavam se ulicom prema srpskoj crkvi. Odmah tu, kod knjižare put mi preprečuje visok momak. Na jakni mu Znak. "Nećeš istinu da saznaš?!" Zaustih da kažem da sam…

Krvavi trenuci sreće

Tog jutra sam se probudila kasnije nego obično. Izmučena košmarima iz protekle noći jedva sam se odcepila od kreveta i polako uputila ka kupatilu. Nisam želela da prolazim kroz dnevnu sobu jer sam pretpostavila da je matora kobila u njoj. Poslednja stvar na svetu koju bih poželela je bliski susret sa njenim podlim pogledom. Ušla sam u kupatilo i uzela sapun. Čula sam njen kreštavi glas koji mi je naređivao da požurim. Sapun mi je ispao iz ruku. Osetila sam blagi napad nervoze. Trudila sam se da ne obraćam pažnju na njenu životinjsku prirodu, te sam započela proces pranja zuba. Do kupatila su dopirali jezivi krici nekih turbo-mutanata i, znala sam - opet masturbira kraj TV-a. Izašla sam iz kupatila i ušla u pakao koji se kod nas zove "dnevna soba". Sebična krava je ležala na krevetu. Sumanuto je počela nešto da baljezga. Pitala sam je da li želi da popije kafu samnom. Rekla je gromoglasno: "Niti mi se pije kafa, niti želim da je pijem sa bezobraznim derištem kao što si ti!" Prvo sam se zapitala gde sam pogrešila,…

Luka Toreli je Torpedo

Osamdesete godine su torpedovale sve proroke, vidovnjake, vizionare, gatare… osim onoga što ubode da će obeleženi (Gorbačov, verovatno) zadati smrtonosan udarac šansi za nekakvo socijalizovano čovečanstvo narušavanjem ravnoteže uspostavljene obostranim strahom (!?). Čak je Orvelova "1984" zamalo omanula. Tako niko nije mogao ni sanjati da će jedna odrtavela kanta od negdašnjeg Torpeda u liku sredovečnog, lukavog, lucidnog, prepredenog i nadasve dosledno beskrupuloznog gangstera doseći do takvog priznanja kao što je nagrada za najbolji strani album na angulemskom strip festivalu 1985. godine. Nama što nam je vreme dalo mogućnost da "kompariramo" (a ja to sa zadovoljstvom radim), bi bilo zanimljivo da znamo ko je te godine bio u žiriju. Možda zaposleni u kući koja ga producira. Naime, po Enrike Sančez Abuliju, je "Torpeda" crtao Aleks Tot, neuporedivo bolji crtač od Berneta, sve do žešćeg sukoba Abulija i Tota oko količine nekažnjenog nasilja. Žordi Berneta obilje pomenutog nasilja nimalo nije zabrinjavalo. Naprotiv. Bernet je shvatio "kuda idu divlje svinje" i da će riškanje po ritovima prohibicije prijati proždrljivom biću brižljivo negovane publike žedne nasilja i krvi. Ne bi bilo čudo da je…

Mikijeva kuća

Mislim da sam tada imao oko deset ili jedanaest godina. Bio sam kod drugara u Smrdljivcima. Pored njega je živeo pegavi klinac koji se zvao Miki. Imao je toliko narandžastih pega, ustvari, izgledalo kao da ih uopšte i nema zato što mu je celo lice poprimilo tu narandžastu boju. Njegovi roditelji su bili odvratni. Čak i tada sam znao da nešto nije u redu sa tom porodicom. Govorim vam o majci koja je po ceo dan samo sedela u fotelji u buljila u glupavi televizor i o ocu koji je bio toliko debeo i masan da vam to ne mogu opisati. Njihovo dvorište je bilo prljava rupetina, puna otpadaka i buba, ali to nikako nije moglo da se uporedi sa kućom iznutra. Samo sam jednom ušao, ali to nikada neću zaboraviti. Kao prvo, ja uopšte nisam imao ideju da je postojala neka vrsta nevidljivog zida koji je odvajao spoljašnjost od unutrašnjosti kuće. To je jedna od onih stvari koje spoznaš isuviše kasno. Vrata su se otvorila i ja sam ušao unutra. Prvu stvar koju sam opazio bio je zadah koji…

Misfits

Bila je tamna i sumorna noć. Kao da je neko nepoznato biće imalo kontrolu, materija uništenja razvila se preko neba kao odgovor smrtonosnoj zajednici koja je uskoro trebala da se stvori. Boginja Osvete je pustila vatrenu munju i zaglušujući grom, ali je prekinula svoje napredovanje kada je otkrila svoj cilj, razlog svog stvaranja: jedan mali gradić u New Jerseyu zove se Lodi. To je bilo one noći u leto 1977. kada je izabrana trojka (pevač Glenn Danzig, basista Jerry Only i bubnjar Manny) uzela ime poslednjeg filma Merilin Monro. I sa tim prvim snimkom 7" singla "Cough/Cool" izdatim za sopstveni lejbl Blank Records, Misfitsi su rođeni. Nakon nešto više od dve decenije Misfitsi se vraćaju sa drugim povratničkim albumom i sa novim pevačem. Njihov novi album "Famous Monsters" nastavlja tamo gde je stao predhodni "Amrican Psycho" iz 1997. godine i potvrđuje da su oni jedni od najagresivnijih bendova na sceni i koji jasno govori o njihovom snažnom uticaju na današnje punk bendove. Da bi potpuno razumeli značenje ovog albuma, bilo kako, važno je pratiti težak put kojim su Misfitsi morali…

Modesti Blejz

Modesti Blejz je "stara" dama 60-tih iz pera Pitera O'Donela i kičice Džima Holdveja koja ne bledi. Ne zato što je crnka, no što je tipična za osmišljeni komercijalni strip. Gospodin O'Donel kaže da je taj lik nastajao gotovo godinu dana, a da je iz same Modesti za tek jedan minut "rođen" njen budući partner i desna ruka Vili Gervin. U jednoj priči iz 1966. godine, koja se zove "Početak", O'Donel se, po mom mišljenju, idejno potpuno razgolićuje i otkriva svoju nameru da doziranjem kiča u umetnosti obezbedi oba cilja: stalnost svojih kaiševa u tiražnom listu i ne oštar sud kritike vremena u još žanrovski neizdifernciranoj umetnosti. Evo sižea te priče: Negde na jugu Grčke u vreme kraja Drugog svetskog rata, izgubljena devojčica počinje avanture inteligentnog siročeta, prosjaka i sitnog kradljivca isključivo hrane. Spašava sirotog obrazovanog starca od nasrtljivaca i u njemu stiče učitelja o kome se stara na svoj način, a željna znanja krade za njih dvoje hranu i knjige, saznaje za ekonomiju i mogućnosti bogaćenja... Izrasta u devojku mešavine lepote 60-tih: Sofije Loren, Odri Hepbern, Monike Viti... Kreće…
Čitajući obilje veoma dobre literature o Drugom svetskom ratu, počeo sam naglo da se interesujem za ideologije sukobljene u tom ratu. Kao najrazorniji režim dvadesetog veka, nacional-socijalistički me je odmah privukao i istraživanje se samo nametnulo. Da bih u potpunosti razumeo ideologiju Hitlerovog Trećeg Rajha, morao sam da zavirim dublje u nemačku istoriju i književnost, koje su pune „rasnih” teorija i poludelog anti-semitizma. Adolf Hitler, verovatno najizopačenija osoba koja je hodala evropskim kontinentom, svoje ideje je svetskoj javnosti kao na tanjiru postavio u svojoj čuvenoj knjizi „Mein Kampf”, koja je izdata sedam godina pre njegovog zvaničnog dolaska na vlast. U ovoj knjizi Hitler naširoko raspravlja o uzrocima koji su Nemačku doveli do sloma u Prvom svetskom ratu, a to su: pomirljivost sa Jevrejima i Marksistima, sebičnost srednje klase, krajnji materijalizam, katastrofalna nemačka politika „udruživanja”, kao i gotovo nikakva „rasna politika”... Govorio je da će te greške nacional-socijalizam ispraviti. Skoro sve što je napisao u ovoj knjizi, uspeo je u praksi da ostvari. Ideje koje su mu se još u ranoj mladosti utemeljile u glavi, milioni ljudi u Evropi su videli…

On

Ne znam da li je to bio san ili ne, ali se sećam… Svuda oko njega se nalazila neka siva, gusta magla. Činilo se kao da je sve progutala, ništa se nije raspoznavalo. Koračao je dugim, teškim koracima bespotrebno gledajući u neku tačku sa strane. Nije znao kuda ide, ali je bilo bitno to što ipak korača. Nije želeo da stane iz ko zna kojih razloga. Možda se bojao da i njega ne proguta prokleta magla, možda je želeo da jednostavno korača kroz nju sve dok jednom ne nestane… A možda i nije želeo da se zaustavlja bilo gde. Samo je i dalje koračao. Lutao je kroz maglu i kroz svoje misli, istovremeno. Padao je i ustajao, a onda je odjednom stao. Kao da se nalazio u središtu neke ogromne raskrsnice koja ga je mogla odvesti bilo kuda. Bilo je samo potrebno da izabere. Ali on nije znao kuda će i stajao je na tom mestu kao da je čekao nečiju pomoć ili da se bar nešto desi što bi ga pomaklo odatle. Glava mu je bila pognuta i bio…
Kada trebam komentarisati Get on the Stage, od prvog do ovog broja, moram pomenuti koliko mislim da ima i na koga ima uticaja. Samim tim počeću od onoga što je bitno i što nisam pominjala, a izaziva enormnu količinu razočarenja. Posmatrajući ”HC scenu” jedino primećujem promenu broja novih ljudi koji se samo po garderobi razlikuju od mačo-šovinista i patrijarhalnih devojčica turbo folka. Ukratko, zar nije moderno slušati hc?! Toliko da mi, iako nisam miljenica te muzike, deluje smešna ta navodna na energija na koncertima. Naravno, svuda, koja god da je muzika u pitanju, ostaje mali broj ljudi koji su izloženi prostim neagumentovanim kritikama. Znači, odlično je da sve što si pisao i štampao izaziva izlive besa, nerede i opšti haos. Stoga si i bio osporavan od strane ljudi čiji si radi procenio kao loš, pa većina tih priča o gots-u je možda osveta dotičnih. Ti i dalje pravi mesta za nemilosrdne kritike te će, nadam se, na opštu radost većina postati ”edukovana” tvojim fanzinom. Nešto što nikako ne razumem su kolumne o religiji, Srbima i sl, jer smatram da je…
Kada je 31. oktobra 1963. u časopisu “Pilot” izašla prva epizoda sage o Poručniku Bluberiju, verovatno nikom, pa ni samim autorima scenaristi Žan Mišel Šarlijeu i crtaču Žan Žirou nije bilo ni na kraj pameti da time započinju jednu od najdugotrajnijih i najuzbudljivijih priča o Divljem Zapadu u pop kulturi uopšte. To je projekat koji je autorski tandem svrstao u grupu strip stvaralaca koji su svojim radom zauvek promenili odnos “zvanične” kulture prema stripu. Obimna dramaturška struktura Šarlijeovog teksta bi većinu drugih crtača dovela u poziciju da sopstveni crtež potisnu u drugi plan, te bi tako tekst nadvladavši grafizam stvorio prosečan rezultat. Nadahnutim, gotovo filmskim pristupom Žiro ne samo da prevazilazi navedeni problem, već u maniru iskusnog reditelja (Žiro je učestvovao u stvaranju velikog broja filmova od “Dine”, preko “Ambisa” do “Petog Elementa”) stvara “Poručnika Bluberija” – strip gotovo filmskog koda. Jasnije: analiziramo ligrafičku obradu svake pojedinačne table nećemo doći do stereotipnog zaključka profesionalnih kritičara o Bluberiju kao čoveku od kompromisa, principa i krvi i mesa; pre bih rekao da je zahvaljujući Žiroovom crtačkom umeću jedan evropski mentalitet obučen u…

Pozorište senki

Nasa gospa od mraka "Gospodjo, gospodjo, video sam je! Video sam je na prozoru kako se besciljno osmehuje dok grad spava!" "Varas se sinko. Sonja je davno otisla iz moje kuce..." Nastavio sam da je trazim. Bio je mrak. Mrak sto je uvek budio uznemirenost i strahove; sto je uvek bio nepoznat i crn i uvek je bio sam. Onaj ko nocu nikada nije lutao ulicama i bulevarima grada verovatno nece ni razumeti ovu pricu. Nikada nece znati da, nocu, u pustoj ulici zatvorenih prozora, covek ne moze biti sam. Secanja; tragovi proslosti sto formiraju senke iza nas; sto stoje iza. Praceni njima mi lutamo, hodamo ispunjeni strahom i osecajem prisustva; i nikad, ali bas nikad, se ne usudjujemo osvrnuti. Da pogledamo u lice proslosti. U ulicama sa nama, zivela je i ona. "Nasa gospa od mraka". (Koju smo voleli) Pomerala se kao senka u ledenom vazduhu noci. U ocima je nosila svecu. Na snegu nije ostavljala tragove. Uglavnom je ona stajala iza nas. Terala nas da se suocimo sa duhovima. Samo mi ne bismo okretali glavu. A znali smo,…
Poslednjih nekoliko nedelja bio sam i sam svedok da prijateljstvo ne postoji. Možda su za nekog ovo ekstremne stvari, ali u mom životu ne postoji reč "najbolji prijatelj". Od juna prošle godine, koliko radim ovaj fanzin, u mom životu su se izdešavale svakakve i ružne i lepe stvari, ali razočarenje zbog nedostatka pravog prijatelja je ubedljivo najveće. Ja mislim i da nema bolje reči osim razočarenje. Ljudi se sami trpaju da ti budu najbolji prijatelji, a u pogodnom trenutku bi ti najradije gurnili nož u leđa. Da li je najbolji prijatelj onaj s kojim stalno izlaziš, visiš po kafićima, sa kojim se stalno zajebavaš i slično? Za nekog verovatno i jeste, ali pravi prijatelj se tu ne pokazuje, jer sa svakim se možeš zajebavati i izlaziti. Pravi prijatelj se pokazuje u nevoljama, u problemima koje imaš, a baš na tom testu su svi moji "najbolji prijatelji" padali sa najgorom mogućom ocenom. Ja ne želim da ova kolumna ispadne kao neko moje jadikovanje, pa da mi ljudi govore kako sam totalno nesposoban da nađem najboljeg prijatelja. Uopšte nije tako. Ja imam…
Harold R.Foster, rođen je u Halifaksu, u kanadskoj provinciji Nova Škotska, 16.avgusta 1892.godine. Još od malih nogu je pokazivao sklonost ka avanturi, što se u početku manifestovalo njegovim čestim krstarenjima slupom (čamcem dugim više od deset metara) po nemirnim i hladnim vodama u okolini njegove porodične kuće.Već sa četrnaest godina je počeo da lovi divljač u šumama Nove Škotske, a po selidbi u Vinipeg otkriva čari snežnih prostranstava provincije Manitoba (u kojoj se Vinipeg nalazi) i oblasti Ontario. Sa osamnaest godina je napustio školu i zaposlio kao činovnik, ali mu je lov na patke bio preči, pa je zahvaljujući svom nestalnom karakteru do dvadeset devete godine uspeo da izmenja čitav niz zanimanja (profesionalni bokser, prodavac novina,činovnik, dizajner u robnoj kući, slobodni umetnik, vodič lovačkih grupa, vlasnik "rudnika od milion dolara"…). 1915.godine sreće "smeđooku plavušu" (blackeyed blonde) Helen Vels koja je po priznanju samog Harolda Fostera više verovala u njega nego on sam i sa njom zasniva porodicu. Dvadesete godine su u kuću Fosterovih osim dva sina unele neophodan mir koji je pomogao Haroldu da donese odluku koja je za našu…
Strana 1 od 2
JoomlaMan