Prijava Registracija

Prijavite se na sajt

Korisničko ime
Šifra *
Zapamti me

Napravite nalog

Polja (*) su obavezna.
Ime
Korisničko ime
Šifra *
Potvrdite šifru *
E-mail *
Potvrdite email *
Captcha *
RELOAD_CAPTCHA

Hey, Ho, Let’s Go… Never More!

I don't wanna be burried in a pet sematary, I don't want to live my life again...

Sumorno, izvanredno čudno, nedeljno, popodne uskršnjeg praznika nije bilo rezervisano samo za moje stare rak-rane, dečije bolesti najgore vrste, grižu savesti i miris tako nepoželjnog putovanja za Beograd. Očigledno, nije mirisalo, ni u kom slučaju na dobro. Počevši od autobusa koji je izuzetno kilavio i zahvaljujući mom tiku iz mladosti, raspoloženje mi je variralo od najgoreg do najboljeg; što za srce nimalo nije zdravo. Razgovor starih prijatelja u novoobnovljenom kontaktu, mi je isto toliko prijao, koliko mi je i škodio. Verujem u Boga, i sam praznik mi je bio izgovor da okrenem taj broj. Gledajući s ove distance, pogubno zar ne? No, izgleda da to nije bio samo moj dan.

Možda bi trebalo potkrepiti ovu kolumnu informacijama, tipa “dogodilo se na današnji dan” i razgrnuti večitu misteriju da se istorija i vreme kroz razne transdimenzione prolaze provlače i ušetaju u naše živote toliko neprimetno, da nas jedino mogu opisati kao kipove koji se ništa ne pitaju i ništa neznaju i ništa... a vreme sve u krug, piči li piči. Nešto o samom mesecu znanom, na većini jezika kao April, ne znam ništa; sem da mi nikada nije značio preterano, tako da je bilo više njih koji su me razočarali, nego neko dobro doneli. Nikada nisam dao ispit u aprilskom ispitnom roku, sajmovi automobila, građevinarstva i padanje na nos. Sve to i plus dokusuravanje je bilo slušajući Ramonese na radio Politici, tog utorka koji su mi mamili suze. Znao sam. Već pre izvesnog vremena je kružila priča da je ON bolestan. Dodatne informacije o smrti Joey Ramone-u su mi samo pogoršavale stanje. Srušila su se sva moja nadanja da ću IH ja još gledati reoformljene u punoj snazi. Stampedo decibela koji poput krda bizona prevaljuju preko razularene mase gomilu pesama u minuti. Eto, to su najčešći komentari koje možete čuti iz usta ljudi koji su imali priliku da odu na koncert ovog fundamenta svega što se vozi na gitari i nema više od tri akorda. Uporište melodije je davnih sedamdesetih razvaljvalo CBGB i gazilo psihodeliju i hard rock. Sve najbolje osobine, poput volje, upornosti koju ne poseduje nijedan današnji bend na planeti, sve te sklonosti ka savršenstvu kroz jednostavnost, recept je koji uvek prolazi prvi na bilo koja vrata. Sve to ste već negde pročitali. Loših strana nisu imali; bar kao bend. Sve te razmirice između sebe su ostale za sebe.

Niko još nije pevao “I wanna be Madonna or I wanna be Richard Gere”. A o njemu su pevale. Jednom, pre nekoliko godina, B92 je odjekivao u mojoj sobi “I wanna be Joey Ramone”. Huntingtons i dalje pevaju “I wanna be Ramone”. Zar treba još trošiti reči? Naravno da treba. Ljubav i poštovanje koje gajim prema tom bendu, a samim tim i prema tragično preminulom Joey Ramone-u (Bog da mu dušu prosti), je ogromno. Čvrsto verujem u to da nema tog čoveka koji nije pročitao grafit Ramones, video majicu, čuo ih na radiju... Svi su za njih čuli. Moj školski drug koji nema pojma o punk-u i interesuju ga samo tamo neke Crvene Jabuke i Eros Ramazzotti (valjda se ovako piše), zna sigurno da nabroji bar dve pesme potpisanog tekstopisca Joey Ramone-a. Nema iskrenog ljubitelja hard core-a koji se bar neki period u životu ložio na Ramones muziku. To je bukvar! To je zakon! To su Ramones-i.

No, i sami ste svesni veličine figura na šahovskoj tabli. Pretprošle godine ste imali priliku da se upoznate sa antologijskim albumom Ramones-a i samim tim uporednim, iscrpnim člancima o tom fenomenu uporedo u Rock Express-u i Get On The Stage-u. Priče ponekad demantuju jedna drugu, što je manje bitno, ali se, što je više bitno, dopunjuju. Ipak, ne pišu se dva članka o šamanima. Ne, ne. Za to su potrebni tomovi i naučne rasprave. Mala digresija sledi; nije nastala techno muzika iz besa i tome slično, već iskrena želja za ponavljanjem koju izaziva acid. Zapitajmo se šta je uticalo na razvojni put ovih Njujorčana. Šta je to što je vrtelo svet oko malog prsta i pretilo da ugrozi društveni sistem i same postulate moderne države… To mi ovde u Srbiji ne možemo da skontamo, ali univerzalni kod je bio viza za ceo svet.

Ramones-i nikada nisu došli u Srbiju. Svirali su sa Psihomodopop i KUD Idijotima u Zagrebu, ali BG - jok. Kolega mi na poslu ispričao kako je bilo na tom koncertu. Naježim se svaki put kad to spomene. Kaže da mršavije stvorenje muškog spola nije video. Visok, a mršav, sa poludugom kosom je bio imidž koji je svojstven samo pravom i doslednom punkeru.

Elem, svi hvalospevi su opravdani i prate jednu uspešnu karijeru, koja je dostizala nezapamćene razmere. Joey bez benda i bend bez njega nije mogao funkcionisati. Zato se oslanjam sve vreme na priču o Ramonesima. Sve me ovo podseća na ono klasično: “Pokojnik je bio dobar čovek.” Mislite se vi u sebi gde si ti bio da pišeš tekst dok je čovek bio živ. E, pa dragi moji, nisam pisao kolumne, ali su Ramones-i bili sastavni deo mojih pesama.

I na kraju, posle 2263 koncerta, punkrok-cirkus je odložio oružje. Moram priznati da i nije neka impozantna cifra, za dvadeset godina postojanja, pa čak i ovog 9. septembra koji budi usnulu dvajspetogodišnjicu od izdavanja (na današnji dan) prvog albuma Ramones-a. Evo... moja tuga, lično i personalno, oči u oči sa vašom sumnjom, ne oplakuje sudbinu tragično preminulog, (ali zaista) već ga slavi i ustoličuje tik do najviših zvezda na prvoj stepenici do pakla. Poruka: Ne oplakuj ga - sviraj ga!

“Hey, Ho,... Let's Go!”

Joey Ramone (1951-2001)

JoomlaMan