Prijava Registracija

Prijavite se na sajt

Korisničko ime
Šifra *
Zapamti me

Napravite nalog

Polja (*) su obavezna.
Ime
Korisničko ime
Šifra *
Potvrdite šifru *
E-mail *
Potvrdite email *
Captcha *
RELOAD_CAPTCHA

Brate… mislim… brate…

Govore ljudi meni nešto u stilu: “Oreš, brate, morao bi da napišeš neku specijalnu kolumnu povodom jubilarnog desetog broja”. Ja njima, kao, serem vam se u jubilej, a oni pak meni, ma daj šta ti sereš, retko ko izda i dva broja… Dobro… Kad vi tako kažete, ondaK ću i da napišem nešto.

Mislio sam da ovaj broj bude bez kolumni, ionako niko ne čita moje budalaštine, ali pošto je masa navalila, stigla pisma podrške (“Ajde, ajde, nemoj da si pička!”), rešio sam da udovoljim tim zahtevima… Dobro, napisaću nešto, ali šta?! Ma, znam… Napisaću im kakav sam ja car, kako niko ovo ne radi bolje od mene, dao sam vam svima domaći zadatak… čekaj… ovo je već jedna budala pre mene pisala… Neću to… Možda da pišem o ljubavnim problemima Draže Mihailovića pre II svetskog rata… Neeee… To je već provaljena fora… To su svi čitali kao lektiru u osnovnoj… Znam, setio sam se! Pisaću kao one retrospektivne pričice kako sam ja počeo da radim fanzin i šta se dešavalo tada… Daaaa, daaaa… To je dobro… I uklapa se u taj neki praznično-jubilarni fazon (kako ovo komunistički zvuči, brateeeee…) da prosto plačem od sreće.

Okej… Ma, šta ja serem ovde, kakvi praznici, kakvi bakrači (ccc, kakve reči na ovaj sveti dan), bilo, bre, bombardovanje. Da. Pa ti sad vidi. Ja se primio kao mali majmun da radim fanzin. Zašto? Pa da se ribe konačno prime i na mene, a i da ćapim agresorima par cedeičića. To što je to postala industrijska piraterija kasnije nije moj problem. Elem, poslao ja nekim izdavačkim kućicama par mejlića (što im tepam, k’o da su mi deca rođena), oni u čudu, kao, ko je sad ovaj mamlaz? Ja im lepo rekao da stvari nisu za zajebanciju, da mi DB preti smrću ako ne napravim neku propagandnu zapadnjačku novinu, a oni meni kao, a nemate šta da jedete? Ma, ne bre, nije ti lepo devojčica prevela, rekao sam da mi DB preti… Ma znamo bre, majkane, ko tebi preti, ali šta se to nas tiče? Šta se to vas tiče? (Pošto je moj engleski i sad i tad bio prilično tarzanski orijentisan, vrlo lako sam zaobilazio gramatička pravila, pa mi je sinulo da i u srpskom dragom nam jeziku to lako zaobiđem; uostalom, koga je još briga za zareze i navodnike? Jel tako, drugovi i drugarice pioniri? Tako je!)… Ja tad počeo da se smejem, a mene stranci korektno i fino pitaju, dečko ti se samo smeješ… Ja njima lepo rek’o da se ovde ionako svi smeju, jer ne znaju šta će drugo, a oni shvatili konačno da je čovek prolupao (a takvi im upravo i trebaju)… Ja njima uzvratim replikom da su oni prolupali što oće da šalju diskove u bombardovanu zemlju kad znaju da neće stići, jer Mađari su poznati kao narod koji voli da otvara komšijama pisma, a oni meni odgovore da nemam pojma, da nisam video Mađara u životu, da su se oni nagledali Ignajta za ceo život i da poznaju Mađare u dušu i da znaju da su oni jako tolerantni što se komšija tiče… Uzgred, govorili su mi da je pošta super sigurna stvar, da to garantovano stiže, a ja njima da ću ipak morati da idem u glavnu poštu u Beograd i da na carini dam nekom majstoru neku stariju rakiještinu za svaki slučaj. Ja samo mrdam glavom, gledam u ekran i ne mogu da verujem. Pa, ovi su stvarno pali sa Marsa… A pošto su tamo pre neki dan otkrili vodu, a to znači da je bilo i života, onda mislim da su sve ove pank etikete ustvari potomci Marsovaca… Ma, znam ja da je moj pokojni deda Živko bio u pravu kad je rekao da su svi “zabavnjaci” pali sa Marsa… Nisam do sada verovao, ali deda je bio strašno u pravu. Dakle, pošto sam utvrdio da su svi oni pali sa Marsa, odlučio sam da budem popustljiviji prema njima, jer ipak nije mala stvar kad si izbeglica sa Marsa… Ha, svi Bosanci mogu da se uštinu za dupe, džaba im sve te titule, izbeglica iz Bosne, iz Krajine, bla, bla, bla… Mars nije stvar za zajebavanje, da vam ja lepo kažem (dok se niste još primili). Na sve to stranci meni uljudno kažu da ne lupam gluposti, a ja njima da ne glupaju luposti, mada me nisu razumeli (ko zna zašto?). Ipak, pošto sam im rekao da lupetam samo kad sam trezan, oni mene odma’ pitali koliko imam godina kad sam pijan, ja im kažem da imam 27 kad sam pijan, a 19 kad sam trezan… Oni meni vele kako to bre imaš 27 kad si pijan, ne može to tako! Ja njima lepo kažem da ovde sve može, pa tako da može da ja imam 27 i 19 godina kad se to meni oće, a oni mene pitaju, kako to kad se tebi oće, a ja njima, pa tako lepo… Ko vam je kriv što ne živite ovde, a oni meni ko je tebi kriv što živiš tu… Ja njima kažem da sam im malo pre to rekao i jebo im mater ludu i gluvu, a oni meni kao “don’t understand”, pa se kao nešto smeju, a ja se smejem i tako nam svima lepo…

Posle takvih ubeđivanja, počeli i diskovi da stižu. Kaže meni Zlaja “lele sinak”, a ja lepo da će njihove majke da leleču čim vide kome su slali. Nemaju oni pojma s kime se kače. Alo, bre! Jeste vi svesni s kime ste se uhvatili u koštac? Ma, pusti bre te barabe, kaže Zlaja, a ja njemu da neću da ih pustim, a i što bi ih pustio? Ko ih jebe, uostalom! Ko je jači treba da tuče slabije, oni su to uvek govorili. Eeee, cvrc, nedam se ja tek tako… Što ja njih više pljujem, to oni mene više vole. To ti je neka vrsta fetiš ljubavi. Da, da… O tome nam je jednom učiteljica govorila, ali pošto sam tad igrao sa drugarom Miletom potapanje podmornica, nisam baš ukapirao o čemu se tu sve radi… Ali, sad znam da je to bila zavera devojčica protiv dečaka, jer su nas molile pre tog kobnog i sudbonosnog časa da igramo svi potapanje podmornica (znajući našu fanatičnu opsednutost dotičnom društvenom igrom), a mi majmuni naravno prihvatili, a one pametne slušale i zato su i ranije upale u pubertet i ranije sazrele, a nama sise ostale male i bezvezne… Jebiga, deco, pazite na času, jer ako se igrate, nećete ni ući u pubertet, devojčice znaju da budu jako surove po tom pitanju… A što sam ja ovo o podmornicama i pričao? Znam da ne može da škodi, ali ne znam da sam sa strancima razmatrao probleme savezničkih podmornica u pacifičkom ratu onomad… Aaaa, znam! Pljuv’o sam ih, a oni se meni smeju… He, he… Uvek sam se pitao kakvi su to ljudi koji se smeju dok ih pljuješ… Posle sam video da postoje ljudi koji se smeju dok sereš po njima, pa sam shvatio da su to sve isti ljudi, ali podeljeni po kategorijama (umereno-konzervativni, liberalni “ma sve je okej” i ekstremni “daj šta daš“) da bi se čovek lakše snašao sa njima. Baš su to dobri ljudi. Znaš kad bi ti neki ostali dali spisak sa podelama? Nikad. Boleo bi ih Paja Patak.

Nego, Zlaja je i dalje govorio “lele”, pa je na kraju i poleteo u Češku Republiku gde se danas bavi trgovinom i ugostiteljstvom, odsek video igre i piraterija. Eto, a svima nama suze išle na lice, ispratili smo ga kako Bog zapoveda, sa sve pivom i tamburašima… Izvinite, samo da ubrišem nos… Prrrr… Prrrr… Da… To je bio jedan veliki emotivni momenat za sve nas… Sećam se da je vitez Boki Picosek, čuveni ratni heroj iz Belegiša, od muke i tuge za odlazećim drugom upao sa biciklom u poznati pazovački ugostiteljski objekat “Za dolar više” tražeći od gazdarice da mu pusti omiljenu narodnu “Ide Mile pravo u vojnike”, na šta se cela kafana digla na noge. Porazbijasmo sve čaše, kako i dolikuje, a Boki je najemotivniji momenat (jači od svih emo albuma zajedno) doživeo kad je lokalna pevaljka, zanosnih duda, zaigrala mečku ispred njegove glave. E, ako se Boki do tada kontrolisao, sad je puk’o načisto! Šta je posle bilo, bolje da vam ne pričam, osim da je enterijer kafane značajno promenio izgled. Bokija smo posle odvezli kući i ušuškali u topli krevet u roditeljskom domu… E, Boki, Boki…

Ti dani su bili zaista divni… Stizala su pisma, pretnje, bombe, čak sam dobio i jedan antraks koji je poštar doneo sa Floride, na šta je moja keva reagovala da su stranci jako ljubazni ljudi, jer nam šalju svoja tehnološka dostignuća na testiranje pre nego što ih uvale Kinezima za par sitničavih dolarčića… Da, da, kevo, vidiš s kim se ja družim? A ti mene uvek tukla što sam pio kolu sa onim narkomanima na centru kad sam bio mali… A priznajem, tada sam se zadivio kad sam video čoveka koji sam sebi daje inekciju. Ma, ja sam uvek plakao i cmizdreo čim vidim opako dobru doktoricu (mljac, mljac) sa sve špricem i dugačkim belim čarapama (lepo kažem, prste da poližeš), ali ovaj čovek je bio sav u suzama i tresao se, ali je ipak uspeo sebi da zvekne inekciju. Prvo sam se pitao što je nije zab’o u dupe kao sav normalan svet (nije teško biti fin), ali sam posle shvatio da nije peder da se guzi pred svima na centru, pa je to uradio sebi u ruku, kao i sve prave muškarčine (mačo nabod).

Kažem ja, tih dana je bilo zaista divno… Stizali su tada kamioni hejt pošte ispred kuće, anarhisti su mi pretili smrću, a ja njima lepo rekao da ima samo 786 sajtova “Mrzimo Oreša”, dok Sadam ima tri više, a Britni Spirs čak dvesta. Pa vi sad vidite… Nisam ja najgori… A neki momci su se stvarno potrudili da mi pomognu u akciji “Ko je najveći nacista u nas?”… Međutim, skroman kakav jesam, nisam mogao da prihvatim njihovu veličanstvenu pomoć, pa je akcija pukla kako je i počela. Ubrzo je izbila afera na internetu kad su anarhisti i strejteri počeli na sav glas da govore i znanima i neznanima da sam zakleti tradicionalista i da ne volim ništa moderno. E, sad, ja kakva sam budala krenem da im objašnjavam da ne volim stare bajke, a oni meni ne veruju. Kažu, Oreš laže, a ko laže taj i krade. Aman, ljudi kome sam ja krao? A oni kao nas to ne zanima, ti nisi tolerantan. Kako bre nisam tolerantan? E, onda je meni došlo iz dupeta u glavu i setih se konačno razloga mržnje njihove. Sve je to bilo zbog Crvenkape… Majke mi, zbog Crvenkape… I to ne neke obične, već one prave, pravcijate… Ja sam lepo rekao da je Crvenkapa jedno nestašno čeljade i da joj je keva opajdara, a svi me napali, pucaju iz svog naoružanja, a pod tim mislim i na žvake, olovke i upaljače… Ccc, strašno! Samo da su me saslušali! Naime, Crvenkapina baka živi u kući koja se nalazi negde u šumi. Ona je bolesna, i njena ćerka, Crvenkapina keva, šalje unuku da joj odnese kolač. Zašto je bolesna baka sama u kući u nekoj vukojebini, a ne kod svoje ćerke? Logično bi bilo da bolesna baka bude kod njih. Avaj, Crvenkapina keva je zla i pokvarena osoba, iskvarenog morala, jer, najverovatnije, ima pretenzije vezane za babino nasleđe. Uz to, poslala je babi kolač, bez obzira što joj dotični može povisiti holestelor i šećer, nakon čega može da se desi i ono fatalno. Meni se, sa druge strane, nameće mnogo dublje rešenje ove, naizgled, zagonetke obavijene misterijom u enigmi. Crvenkapa je otišla sama k baci, ostavljajući tako svoju pokvarenu kevu da pravi orgije u svojoj kući. Podlost i iskvarenost uma Crvenkapine keve ide toliko daleko, da je svoju jedinicu obukla u crveno, bez obzira što zna da će je vuk tako lakše primetiti, i samim tim pojesti. Potom, Crvenkapa kao sreće vuka u šumi, a meni je veoma sumnjivo što je vuk odma’ nije poj’o. Šta je čekao? Tu su neke stvari zaista i danas nejasne, pogotovo neodgovornost same Crvenkape koja je išla naokolo, iako ju je bolesna baka čekala. Morala je da požuri i ode prečicom. Vuk je naravno brži, jer se nije zajebavao lutanjem po šumama i gorama i ušavši prvi u kuću pojeo je babu (sad, kako je to izveo nije baš relevantno u ovom postupku). Znači, vuk je prvo pojeo babu, a onda se preobukao u nju. Tu imamo klasičan vid krvoprolića, spojenog sa nastranošću samog vuka, koji nam se otkrio u svom transvestitskom izdanju, pošto se preobukao u osobu suprotnog pola, i to vrlo, vrlo staru, što čitav vukov položaj dovodi na ivicu podnošljivosti. Crvenkapa, kao najgora šiparica, upada u gajbu i kao sva jadna ne provaljuje vuka trandžu. Vuk svoje perverzije ispoljava na najgrublji mogući način, zavodeći maloletnicu, koja je sva naivna počela da pita za delove tela, te zašto je ovo veliko, te ovo… Ma strašno! Na kraju sve te ujdurme, dolazi glavni baja, lovac na potezu, otvara vukov stomak i vadi babu i Crvenkapu. Kakvo krvoproliće! Nije ni čudo što se klinci smeju kad vide klanje na televiziji! To što sam ja rekao svima je zasmetalo, pogotovo anarhistima, strejterima i društvu za zaštitu životinja. Umesto da se pitaju kakav je to vuk, a kakva tek baba, jer je ona morala da izađe gola iz njegovog tela, pošto joj je vuk pokrao svu odeću. Ju, ju, ju, kakve su ovo perverzije, a kao bajka za decu.

Sećam se i da je ljudima opet bilo jako dosadno u septembarskom roku, pa su rešili opet da me ruše, pardon, da ruše Vladu… Izašlo milion ljudi na ulice, svi nešto viču, deru se, ja ne mogu da spavam… Alo, ljudi, imam jebeni ispit iz fizike trinaestog… Alo, delikventi, što bacate te petarde? Na sred centra u Pazovi neke zastave, a pošto tad nisam imao čorbe za jugića, bicikl mi je bio pomoćno glavno prevozno sredstvo… A 5. oktobra ja vozio bicikl u Inđiju… Devojka mi tog dana rekla, da se nacrtaš u pola 4 kod pošte, inače… A znavši da je počela da ide u teretanu, i da se druži sa nekim ološem, morao sam da je poslušam… Doš’o ja ko poslednja budala u pola 4 kod pošte. Nigde nikog. Krenem ja onda prema njenoj kući i sretnem je usput… Lepo ja nju stavim na bicikl i za pet minuta odemo do njene gajbe… Kad, tamo, imao sam i šta da vidim… Kao, dva dečaka se igraju rata… Jedan imao maketu skupštine, a drugi figurice mase i nekoliko majstora koji se sa zastavama probijaju do skupštine i pale je, kao Rusi Rajhstag onomad… Lepo, lepo, kažem ja, ali ko će sve to da plati? Kaže meni devojka da će preduzeće da plati, kako se samo toga ranije nisam setio? Posle sam se vratio kući, biciklom naravno, a ljudi su mi trubili sa kolima i pitali se što bre nemam zastavu otpora, kad je sad mogu slobodno nositi? Ja ih pokušao da ubedim da nikad nisam ni hteo da nosim zastavu, ma ni majicu otpora, ali oni meni rekli da će novi DB da me strelja ako ne uzmem zastavu i tako sam je ja nosio… A sve one moje kompromitujuće slike koje ste viđali po sXe internet sajtovima su samo fotomontaže… To nisam bio ja. Čisto da se zna…

Posle se situacija smirila i postalo je dosadno… Stranci su počeli svima da šalju diskove, pa mi više nije bilo toliko interesantno. Ali, bilo je i tu lepih doživljaja. O tome kad budemo proslavljali neku drugu godišnjicu… Možda šesnaestog broja… Što da ne? Do tad, uzdravlje i čuvajte se paklenog šunda i crnih pomoranži…

JoomlaMan