Prijava Registracija

Prijavite se na sajt

Korisničko ime
Šifra *
Zapamti me

Napravite nalog

Polja (*) su obavezna.
Ime
Korisničko ime
Šifra *
Potvrdite šifru *
E-mail *
Potvrdite email *
Captcha *
RELOAD_CAPTCHA

Pozorište senki

Nasa gospa od mraka

"Gospodjo, gospodjo, video sam je! Video sam je na prozoru kako se besciljno osmehuje dok grad spava!"

"Varas se sinko.

Sonja je davno otisla iz moje kuce..."

nasa gospa od mrakaNastavio sam da je trazim. Bio je mrak. Mrak sto je uvek budio uznemirenost i strahove; sto je uvek bio nepoznat i crn i uvek je bio sam. Onaj ko nocu nikada nije lutao ulicama i bulevarima grada verovatno nece ni razumeti ovu pricu. Nikada nece znati da, nocu, u pustoj ulici zatvorenih prozora, covek ne moze biti sam. Secanja; tragovi proslosti sto formiraju senke iza nas; sto stoje iza. Praceni njima mi lutamo, hodamo ispunjeni strahom i osecajem prisustva; i nikad, ali bas nikad, se ne usudjujemo osvrnuti. Da pogledamo u lice proslosti.

U ulicama sa nama, zivela je i ona. "Nasa gospa od mraka". (Koju smo voleli)

Pomerala se kao senka u ledenom vazduhu noci. U ocima je nosila svecu. Na snegu nije ostavljala tragove.

Uglavnom je ona stajala iza nas. Terala nas da se suocimo sa duhovima. Samo mi ne bismo okretali glavu. A znali smo, da nas iza ceka njen osmeh, lepsi od svih, dug i proziran. Uzalud. Nismo imali snage.

Bio je to jedan od onih dana kada sam se osecao mozda srecan bez nekog odredjenog razloga. Mirno sam isao ulicama i dremao u hodu. Jesen je bila na svom pocetku, sunce je bacalo svetlost kroz odavno osuseno lisce kestena.

Bolele su me oci.

Osecao sam se mirno, umorno posle neprospavane noci. Ptice su se cule, reka je besumno tekla. Grad je bio hladan. Nejasna izmaglica lebdela je u vazduhu; leno sam koracao. Bio je ovo jedan od retkih dana kada sam voleo sunce.

nasa gospa od mraka3Zavlacio sam se po starim dvoristima, razrusenim kucama. Kroz ruine su se probijali zraci. Naslonio sam se na jedan stari zid okrenut reci i dugo, predugo gledao. Nisam osecao nista. Cuo sam da me neko zove.

Okrenuo sam se.

Stajao nepomican.

Video sam nju.

A onda sam se okrenuo i poceo da trcim, i trcim. Sto pre, ka gomili, uleteo sam u gomilu, pomesao se sa njom, srce mi je lupalo, jos uvek sam osecao njen osmeh iza sebe. Te noci se nisam vracao kuci. Sa prvim zracima jutra otisao sam u krevet.

Ceo sledeci dan secao sam se. I shvatao. Ponovo sam izasao u mrak. Ali.

Bilo je drugacije. Nikoga nije bilo (iza mene). Po prvi put u zivotu, bio sam potpuno sam.

Uzasnut, osvrtao sam se okolo. Praznina. I mrak. Vratio sam se kuci.

Velika je nesreca ne moci biti sam, ja nisam umeo da se nosim sa tim. Od tada je trazim svako vece. Izadjem u noc, stanem pod svetiljku, posmatram senku i cekam. Niko ne dolazi.

Cesto smo, inace, isli prijatelji i ja po krcmama. Tada mi se cinilo da osecam je osecam. Mozda je to bilo zbog ljudi.

Vreme je prolazilo, nisam je nasao. Poceo sam da se bavim poslom malo ozbiljnije i uskoro sam postao vrlo zauzet covek. Nisam vise lutao napolju; a i kada bih se nasao na ulici sam misli su mi isuvise bivale ophrvane drugim stvarima da bih ista primetio. Ponovo je bilo toplo septembarsko vece. Na terasi sam video nju.

Prisao sam, ponudio je picem. Rekla je da sidjemo dole.

Povela me je, nekuda, ulicama kojima sam i ja nekada davno isao. Odjednom mi je grad izgledao stran. Stigli smo do jedne stare taverne i seli ispred. Konobar je doneo pice. Kroz retko drvece video sam tamnu traku reke. Rekla je:

"Nekada davno sve je nestalo u magli i dimu. Sve reci koje su bezale od stvarnosti. Sve reci koje su mazale oci i bivale plasirane u stvarnost. Sve reci sa kojima su ljudi osecali i saosecali.

A ostala su samo osecanja. Nema i vecna. Ona su izbrisala i najmanje zrnce vlasti i napravila duhovni mir. Ona su otvorila oci i ucinila da se vide sve nepravde ikada ucinjene. Izasla su iz caure i razlila se po svetu. Usla su u glave i posejala radost, srecu, tugu ili tamu; izrezala slova vecnosti. Stvorila su Osecajne. I cinilo se da ih nista nece zaustaviti.

Ali dosla su nova vremena i novi ljudi. Oni su izbrisali osecanja iz umova. Isusili su mora, izmestili reke, sravnili planine. Sve prilagodili sebi. I srusili su i najmanji otpor. Zarobili su stvarnost, ucaurili je u neprobojne konce i zamazali oci svih onih koji su zeleli da shvate. Napravili maglu oko ljudskih dusa i veliko nepoverenje medju njima, zaveli strahovladu i ucinili da ljude preplavi tama."

Cudno. Pustio sam je da prica.

"Trazio si me K.. Dugo. Nije me mnogo ljudi videlo do sada. Ne zele da se secaju proslosti i dela. Zaboravi secanja i bices srecan, jer ces imati samo to ispred sebe. Neces vise okretati glavu nazad, zaboravices mene, price, istine. Bices na dugom, mirnom usamljenom polju. Prijatno sam i bez briga. Zasto ne?"

Gledao sam je. I shvatao... sve sumnje sa kojima se nisam zeleo suociti. Sve ovo vreme sam zeleo vise. Zabranjeni gradovi nestaju u rekama zaborava.

Nastavila je:

Necu vam reci sta je dalje rekla. Otisao sam sa njom.

Iz mracne ulice se ne vidi ceo svet. Pod svetlostima velegrada da. Videcete papirne spomenike, prazan ponos. Pozeleti da zaboravite mrznju. Presecete liniju od krive proslosti, i onih sto su (nam) doneli nista. Pustiti senke da padnu na njihove puteve,

i onda ne bude vise niceg.

olga8Grad je lebdeo u lakoj magli. Uzeo je mantil i rukavice i izasao u jednu od svojih uobicajenih nocnih setnji. Nov stan u centru pruzao je na stotine mogucnosti – gomile malih okolnih ulicica, bez ljudi, sa bledim svetiljkama i pokojim psom. Pustao bi da ga put nosi, ne razmisljajuci kuda, i svako vece otkrivajuci nove detalje i nove gradjevine, tako slicne jedne drugima. Cesto bi zastajao, da osmotri ponesto – gravuru, reljef, ili mozda samo ulicu ostalu iza sebe; tako je jednom video posebna vrata.

Prvi ulaz da se razlikovao od ostalih, uramljen drvenim daskama o koje je bila okacena tamno crvena coja. Iznad je stajao natpis 'Pozoriste ulice Z.'. Od sest stakala na vratima, dva su bila poluslomljena. Pored je stajao izlog sa repertoarom. Usao je.

Pod pod njegovim nogama je zaskripao. Paucina je visila sa zidova. Pod slabim sivim svetlom, hodnik je vodio pravo. Po zidovima su visili portreti (barem je on mislio da su bili portreti, bili su toliko zamrljani od vlage i prasine da se sa njih malo sta moglo razaznati). Blago stepeniste je zavijalo nadole i pred njim se stvorila sala. Crvene udobne stolice i crvena zavesa, bledozuti zidovi sa lozama i galerijama, sve je bilo uobicajeno. Zacudilo ga je sto nigde nije naisao na blagajnu. Seo je i video. Zavesa je bila u zakrpama. Sa zidova je otpadao malter, svetlost je bila otprilike kao i u hodniku, jedino stolice, crvene stolice, mada je sa njih odisala neverovatna starost, bile su savrseno ocuvane i ispravne. Dva reda ispred njega sedeo je covek sa sesirom cvrsto umotan u svoj mantil. Nagnuo se:

-               Izvinite, sta je veceras na programu?

-               Pssst. Ne uznemiravajte.

Trgao se. Ispod sala koji je skrivao lice osetio je hladnocu. Covek se vratio u stari polozaj.

Priguseno svetlo je postalo jos mracnije. Predstava pocinje. Zavesa se lagano razmakla i na sceni se videla noc. Zvezdano nebo u pustoj ulici, i dugacak put napred. Svetlost je dopirala iz prozora, slabo obasjavajuci staru okolnu arhitekturu s pocetka devetnaestog veka. Ulica se u daljini blago zavijala nadesno. Izgledala je tako stvarno.

olga11Potpuno se udubio u prizor. Osetio je hladan vazduh u prostoriji. Jedan detalj, jedan krupni detalj mu je vezao paznju: Zvezde. Jedino sto je razbijalo realnu sliku. Nije ih u gradu video vec godinama. Skoro je zaboravio i da postoje. Pogledao je coveka ispred. Senke su se izduzile. Cuo je hiljade tihih glasova oko sebe.

Scena se promenila. Muskarac i devojka su stajali na vrhu brda u noci. "Dodji ovamo," pozvao ju je. Pred njima se prostirao vidik. Na vrhu brda bili su sasvim sami, i napusteni. (Mnogo je proslo otkako su krenuli na put – a kraj se jos uvek nije nazirao.) "Tamo, vidis, tamo", pokazivao joj je."Mislis gde je ona suma?" "Da, tu, samo malo levo. Iza tog pregiba cini mi se da je nas cilj. Izdrzi jos malo." "Ionako sam ti rekla da cu te pratiti gde god isli." "Uvek mozes da odustanes. "I ti." "Da. Hajdemo."

Vetar je bio snazan. Koracali su sami putem, trava se oko njih povijala. Nisu govorili. (Put je na njihovim licima ostavio trag, koji ni on ni ona nisu zeleli da skinu.) Stakleni pogled je gledao napred.

Do sume su stigli kada je mesec odavno vec presao svoj zenit. Zivotinje su ih posmatrale. Put je vodio u mrak. Zakoracili su.

Ponovo su senke postale vece, a vazduh jos hladniji. Video je vesala na vetru gde je nekada bila suma. I ljubav. Ljubav kao krv. Video je pad, i ugaseno svetlo. Usamljenog carobnjaka, i devojku na litici. Coveka koji je hteo da bude jaci od smrti. Propast ideala. Razgovore i cekanja. Trazenja. Polako, scena se vracala na prvobitno stanje.

Povezivao je. nije ovo bilo slucajno pozoriste senki, senke su mrtvi, mrtvi za ovaj svet (i taj covek ispred njega je mrtav), zaboravljene duse koje pohode pozorista u koja su i skitnice odbile da udju. Uzasni miris napustenosti oseca se u njima. Svako moze uci u ta pozorista, ali ne zele ljudi da stupe u dodir sa tim svetom, koji su pokusali da zaborave. A duse, na pozornici, zele da ostanu na svetlu, ne zele da budu sami, zaboravljeni. U smrti je sve gotovo.

Scena je ponovo bila postavljena kao na pocetku. Razmaknuta zavesa, i ulica koja je u daljini blago zavijala na desno. Ustao je i zakoracio na scenu. Put je vodio u beskraj.

Na litici

Uvek je stajala na litici, ispod je bilo more, udaralo o stenje; saginjala se i uzimala prasinu u obe ruke, onda je pustala da je razvejava vetar. I to se stalno ponavljalo, iznova i iznova, stalno bi se mogla videti u cik zore, na litici, sa prasinom u svojim rukama koju bi odmah zatim razvejao vetar. Svakog jutra ona bi se budila rano i ne misleci ni na sta, pogleda uprtog u daljinu, prasina bi se razvejavala u njenim rukama na vetru. Godine su prolazile, a vreme kao da je stajalo.

A onda, jednog jutra, uzela je prasinu u ruke, ali se prasina nije razvejala. Niti su joj kosa i haljina kao ranije lebdele na vetru.

Jer vetra nije bilo.

Osvrnula se oko sebe. Vise nije bilo poznatog predela, planina iza nje bese nestala; umesto nje stajala je ogromna gusta suma; livada je opustela, na njoj nije vise bilo cveca, stene su se pretvorile u prah, vazduh je postao tezi.

Zatim je videla reku zivotinja planine kako krecu na put, i kako one najslabije zaostaju i ostaju pored puta. Iznad nje ptice su odlazile nekuda. I ljudi su otisli. Stajala je sama.

Onda je i ona nestala. Vetra vise nije bilo. Samo tisina. I ona je nestala bez traga i ceo kraj je opusteo. Mesto je postalo mrtvo.

Dva dana kasnije ribar je izronio dugu crnu esarpu iz reke.

NA RASKRSCU

Bila je duboka noc. Lutao je po ulicama, gladan. Nije pamtio kada je jeo poslednji put kao covek. Pre rata bio je inzenjer jedne drzavne fabrike, sa solidnom platom, zenom, bez dece. Nije bio mobilisan zbog radnog mesta - strucni kadrovi bili su neophodni u tim vremenima.

U drugoj godini rata, kada mu je zena umrla, preselio se u stan na periferiji grada. Godinu dana kasnije, prilikom jednog bombardovanja, fabrika u kojoj je radio sravnjena je sa zemljom. Ostao je bez posla, i ubrzo je otisao na front.

Po zaqvrsetku rata, kada se vratio u grad, u svojoj kuci je zatekao potpune strance, izbacen je na ulicu. Kasnije su mu dali nesto novca, primorali da potpise ugovor o prodaji kuce, u nju se uselio neki general, sta li. Kao podstanar time se izdrzavao nekoliko meseci, pokusavajuci da nadje posao, bezuspesno. Ekonomska kriza koja je zahvatila zemlju obezvredila je i ono malo novca sto mu je preostalo, a dodatnih prihoda nije bilo.

Sada je ziveo po napustenim opstinskim stanovima, dok ga policija ne bi izbacila iz njih. Zapusten, neobrijan dugo, vucarao se stalno nocu po gradu kao i gomile drugih - u potrazi za hranom i toplotom.

Tako ga je zatekla i ova noc. Celog dana padala je kisa, gazio je po baricama na putu, ne primecujuci ih. Glava ga je bolela. Mislio je o zeni, o danima koji su prosli, o zivotu koji ne sluzi vise nicemu. Zeleo je vise od svega da zaboravi sve, da se probudi kao neko drugi. Ponovo je zeleo da zivi.

Mesec je sijao.

Kisa je ponovo pocela da pada. Samo njemu je vec bilo svejedno. Nalazio se u opustelom delu grada - svi radnici su odavno spavali. Poce da ga prozima nelagodnost. Trebao je drustvo za razgovor, bilo kakvo. U daljini je cuo lavez.

Nije ni primetio da je dosao do glavne raskrsnice. Oslonjen na banderu stajao je covek. Prisao je da ga pita za cigaretu. Covek je podigao glavu.

Cinilo mu se da takvo lice vidi po prvi put u zivotu. Upale oci, duboko u lobanju, uzasnog, uznemirujuceg sjaja. Mrsava i visoka figura, nosio je sesir na glavi. Mantil mu je dosezao asfalt, imao je crni dzemper i nosio sal. Poceo je da govori:

"Tesko se srece neko u ovo doba. Retko se prolazi ovuda. U slucaju krajnje nuzde, uglavnom, ovo je precica do mnogih mesta."

"Zapravo, ja i ne idem nigde. Nemam gde. Sam sam."

"Nije dobro biti sam. Ne toliko. Samo mislim da to vec znas."

"Pitao sam te samo za cigaretu!"

"Izvoli."

Sibica je bljesnula, i, u trenutku, ucinilo mu se da je covek imao crvene oci. "Od plamena", pomisli.

"Pa, zasto si onda ti ovde sam?"

"Cekao sam tebe."

Tisina. Kisa.

Pogledao ga je u oci:

"Mene?"

"Da."

Covek se u trenutku grohotom nasmejao, i odmah ucutao.

U daljini je zalajao pas.

"Zasto mene?" upitao je.

Covek je cutao.

Ponovo je tisina pritisla trg. Nije se cuo ni pas, ni vetar. Osecao je vatru u grudima.

"Nemam novca. Mozes da proveris."

"Znam."

"Pa sta zelis onda?"

olga14"Dosao sam da to pitam tebe."

"Ne razumem."

"Znas li koliko je ljudi ove noci u istom polozaju poput tebe. Znas li koliko njih jos imam da sacekam. Ne pravi se glup."

"Znaci... ti si .. dosao po mene?"

"Ne, budalo. Druga dama radi taj posao. I daleko je ona od tebe, ni ne mozes zamisliti koliko. Dosao sam da ti ponudim dogovor."

"Da"

"Sta bi sada najvise zeleo na svetu"

"Krov i hleb, recimo"

"I?"

"Mnogo toga. Posao, slavu. Osvetu."

"Otkupicu ti staru kucu, za pocetak."

"Zeleo bih to da vidim, zaista"

"Ne brini, taj general je moj veliki duznik", rece smeskajuci se."A i nece mu biti lose bez nje. A mogao bih ti i dati i dobar posao, bez problema"

"A, zauzvrat, trazis..."

"Oh, nista posebno, sta god imas"

"Nemam nista"

"Ne, ne. Uvek nam ostaje nesto - covek nije rodjen da ne poseduje. Samo mi trebas ponuditi"

"Daj mi dokaz da je tako. Zasto bih ti ja verovao uopste?"

"Pa i ne moras. Nije ni vazno. Mozda cemo se sresti jednog dana ponovo"

Okrenuo se i posao.

"Stani! Stani, ne idi! Daj mi malo vremena!"

"Nije mi to obicaj, ali, neka ti bude. Dodji sutra na ovo isto mesto, tacno u ponoc. Cekacu te."

A onda je nestao u mraku.

Fridrih je stajao dugo. Ukocen, nepomican. Kroz glavu su mu ponovo promicale slike iz zivota - kakav je bio nekad. Zapravo, ovo sad, i nije se moglo nazvati zivotom. Skoro da mu nista nije ostalo, i zasto onda i to ne bi predao, za nekoliko godina u miru i slasti. Ionako se navikao na mucenja. Put ga je lagano vodio preko mosta. I sta sad, iskusenje je ionako preveliko. Ubedjivao je sebe da se vrati na raskrsce, da prihvati sve uslove. Samo, nesto mu nije dalo. Ono sto je povratkom trebao da izgubi, upotrebljavalo je poslednju snagu da ostane, da se spasi. Kao vodjen nevidljivom rukom, popeo se na ogradu. Cuo je vriske, buku jos par trenutaka. A onda je sve zacutalo.

                           *           *           *

Sledece veceri, usamljeni covek je stajao na trgu. Svetlost je padala na njegovu crnu odecu, oci su mu sijale u mraku. Vreme je prolazilo.

Zaculi su se prvi petlovi. Cudan osmeh mu je zatitrao na usnama. Zatim je sa poslednjim obrisima tame nestao i on.  

Na vrhu brda stajao je usamljen carobnjak

Na vrhu brda stajao je usamljen carobnjak. Bio je u dubokom snu, dugom. Legenda je govorila da ce se probuditi onoga dana kad zasija sunce; ali sunce je cesto sijalo od tada a on je spavao jos uvek. Visok, uspravan, prekrstenih ruku. U ocima nije imao zenice.

Govorilo se da je on u davna vremena imao veliku moc, neprevazidjenu. Uzivao je sve pocasti koje je jedan covek njegovog reda mogao imati, kao najcenjeniji i najveci. Zivot mu je bio dug, duzi nego sto inace zasluzuju obicni smrtnici, i otkako se prvi put pojavio u svetu svakog jutra se peo na to brdo i gledao prizor oko sebe. Posmatrao je tu promenu, kao covek za sva vremena. Nejasna je prica o tome sta je video tog jutra, ali narod pamti da sledeceg dana sunce nije izaslo. Ni sledeceg ni onog posle njega. Bili su to dani straha, kada se ne izlazi iz kuce i nista ne pita. Proslo je neko vreme, i kada se magla razisla, sa svojih prozora svi su ugledali staru priliku carobnjaka kako stoji. Samo je ovaj put bio drugaciji.

U njegovim ocima nije bilo zenica. Bio je hladan i mracan. Ljudi su govorili o velikoj nesreci (kao i uvek u zla vremena), velikoj magiji. Govorili su da carobnjak nije mrtav, i da stoji tu cekajuci sunce da izadje ponovo; govorili su da je on sebe svojom carolijom zatvorio u kameni kavez na vrhu brda. I to je bilo tacno.

   Sunce je otislo tada daleko od njega. U ta losa vremena cak ga ni on nije mogao videti. skamenio se tu sa namerom da mu ponovo dodje. Cekao je tako dugo, cekao. Stopio se sa svojom maskom. Zasto se i pomerati, vracati nazad u svet, ko zna, mozda sunce nece ni izaci. Izgubio je svaku volju.

   Cekajuci Sunce.

       DOLINA

Na prostranu dolinu je padala noc. Govorilo se da je u prolece prelepa. Svejedno, sada pod snegom, na njoj se nista nije primecivalo.

                                       *           *           *

Bila je kasna zimska noc. Vracao se sa dugog puta i zurilo mu se da podigne nagradu. Poslodavac nije zalio novca, a i zasto bi. Ti papiri su mu bili veoma potrebni, za neku od brojnih ucena verovatno. Samo on bas i nije mario mnogo. Hladnoca mu je prodirala u kosti. Mozda sam ipak trebao da ostanem u krcmi, mislio je, ali i ovako kasnim. Spremala se oluja.

Vetar je zavijao. Umotan u sal jahao je kroz noc. Da barem nije bio sam... Pre nego sto je krenuo na put, rekli su mu prijatelji da ni slucajno ne prolazi tim krajem pa makar i kasnio dosta, i da zaobilazi sela i usamljene kolibe. Mislio je da su glasine neosnovane, ali ipak se nelagodno osecao tu. U daljini se video blesak vatre. Zurio je da se skloni iz tog cudnog pejzaza, ali mu mecava sada i nije ostavljala neki izbor. Uputio se ka svetlosti.

Usao je dublje u sumu.

Senke su oko njega igrale. Crveno svetlo mu je stalno bilo pred ocima. Kao da ga je posmatralo. Cuo je strahovit smeh za trenutak, a onda ponovo samo tisinu.

Vatra je postajala jaca. Video ju je, na proplanku ispred nekog sela. Samo, nije bilo ljudi. Nigde. Prisao je. Turobna tisina je pritiskala mesto. Pozeleo je da vikne.

I tada, odjednom, sve se ugasilo. Sve je nestalo: i proplanak, i selo, i vatra. Zavristao je. Plameni krug se stvorio oko njega, konj se propeo i zbacio ga u sneg. Ponovo je zavladao mrak, cuo je samo topot kopita koja se udaljavaju. Cuo je glasove. Uzalud je pitao ko ide.

Kada se probudio, bio je paralizovan. Nije mu trebalo dugo da shvati da je to od konopaca. Bio je privezan za jednu stenu na istom onom proplanku od malopre, i dalje sam. Mecava je besnela oko njega, nije se videlo nista. Vikao je, drao se, a sve je nosio vetar. Ponovo je video svetlost, samo ovoga puta hladnu. Odbljesak oka, ili noza mozda? Video je mesec kroz oblake. Pustite me, vikao je, pustite! Moram stici na vreme! Necu da ostanem ovde, pustite me!Cuje li iko! Hladnoca ga je jos vise obuzimala. Odvratna bespomocnost. Osetio je jak bol. Onesvestio se.

Otvorio je oci ponovo, malo kasnije. Jos uvek je padao sneg i jos uvek je bio privezan za istu stenu. Nije vise bilo ni drveca oko njega, samo duga bela cistina. Otimao se, zapomagao, nista nije pomoglo. Gde sam do djavola ja? pitao se. Odjednom, kao da su se nevidljive ruke stvorile oko njega. Poceo je da se gusi. Culo se zavijanje.

                                                   *           *           *

Mecava je preko doline besnela sve jace. U nepreglednom belom snegu lezala je mrlja. Mozda je nekada bila covek. Pazljivo istrazivanje, svejedno, nije pokazalo nista.

                           OBICAN DAN

Bilo je kasno popodne. Na vestima su javljali o mogucim protestnim okupljanjima u gradu. Ugasio je televizor i otisao u kuhinju. Napravio je kokice, otvorio pivo, pustio kasetu malopre uzetu iz video kluba i zavalio se u fotelju.

Deset minuta potom zacuo se zamor gomile. Ispod njegovog stana u centru grada narod se skupljao. Uskoro je otpoceo i protestni miting. "Ovo je bila bogata zemlja, nasa zemlja, a pogledajte gde smo dostpeli", grmeo je govornik. "Zar svi jos uvek moramo slusati jednog mocnika!? Ne! Doslo je vreme da to promenimo, doslo jke novo vreme...!" Spoljasnji zvuci nadglasavali su zvuke televizora. Nezadovoljan, okrenuo je broj telefona i besno rekao "ne mogu da gledam film!" da bi zatim stao na prozor. Nije proslo ni pet minuta, a zacule su se policijske sirene. Specijalni uniformisani odredi navalili su na sve sto im se naslo na putu. Tukli su, ubijali, hapsili. Blokirali su sve prolaze i bekstva nije bilo. Nekoliko najsrecnijih sklonilo se po haustorima i podrumima okolnih zgrada (ali to je samo odgodilo istrazni zatvor, kada se vrate kucama, za noc-dve doci ce i po njih), ostali su bili prepusteni egzaltiranim specijalnim jedinicama. Rafali su odjekivali kroz noc, pod ulicnim svetiljkama odvijala se tragedija iz jednog cina, ljudi su poceli da mole za milost, ali zveri nije mogao niko zaustaviti.

Za pola sata sve je bilo gotovo. Beli spomenik na Velikom trgu je postao crven. Krv je plivala gradskom kanalizacijom, plivala je ulicama, padala je kisa, ali nista je nije moglo sprati. U njegovom stanu zazvonio je telefon. "Mozete nastaviti da gledate film", rekao je glas. Zadovoljan je ukljucio televizor. Javljali su o hiljadama mrtvih, desetinama hiljada zatvorenih, neverovatnom, istorijskom bilansu danasnje borbe. Na licu mu se pojavio smesak. Otvorio je jos jedno pivo, seo u fotelju, i na daljinskom upravljacu ponovo pritisnuo plej.

olga4

JoomlaMan