Prijava Registracija

Prijavite se na sajt

Korisničko ime
Šifra *
Zapamti me

Napravite nalog

Polja (*) su obavezna.
Ime
Korisničko ime
Šifra *
Potvrdite šifru *
E-mail *
Potvrdite email *
Captcha *
RELOAD_CAPTCHA

Kju Kluks Klan

Kju Kluks Klan je bila tajna organizacija, koja je sejala strah i teror među predstavnicima pobedničke severnjačke vlasti i oslobođenim crncima. KKK je bio tajna teroristička organizacija belih rasista koji su smatrali da je nasilje jedini mogući odgovor na korumpiranost nove vlade koju su nakon građanskog rata jugu nametnule severne države. U početku je klan zaista bio organizovani pokret otpora protiv severnjačkih ugnjetača, mada je svoju istoriju neslavno završio kao oruđe mržnje, pohlepe i sadizma njegovih vođa.

General Natan Bedford Forest, osnivač i vođa klana smatrao ga je za organizaciju gerilskog tipa koja će postojati sve dok nerazvijenim i poraženim državama američkog juga budu vladali korumpirani severnjački nesposobnjakovići i crnci. Forest je bio visok čovek, duge crne brade, te je svojom zastrašujućom pojavom ulivao jezu u kosti neprijateljske severnjačke vojske. Neko vreme pre rata, obogativši se trgovinom robljem, kupio je veliku plantažu sa puno robova i izgleda da svome vlasniku donese veliku finansijsku korist. Kada je rat izbio, svi njegovi snovi srušili su se kao kula od karata, što možda objašnjava svirepost po kojoj je bio poznat među severnjacima. Priča se da je učestvavao u užasnom masakru kod Fort Piloua, gde su zarobljenici, uglavnom crnci, prosto istrebljeni. Sasvim je jasno da on nije bio čovek koji je mogao da se pomiri sa novim zakonima pa kojima su i crnci birani u predstavnička tela.

Na istrazi koju je vodio komitet senata SAD pritivu Kju Kluks Klana, Forest je bio glavni optuženi. Mada je davao intervjue o klanu i njegovom delovanju na teritoriji pojedinih južnih država, nikada nije priznao da je bio vođa. Govorio je tako da je bio potpuno svestan prevednih ciljeva za koje se klan borio: “Bezbednost, pa i život južnjačkog življa bili su dovedeni u pitanje kada su severnjaci počeli masovno da pristižu i formiraju lige protiv južnjaka. Crnci su noću održavali bučne mitinge uz svetlost vatri, što je zaista unelo strah, pa i paniku među nas. Smatram da mnoge tada formirane organizacije nisu imale ni imena, već su se spontano rađale kako bi zaštitile stanovništvo u slučaju potrebe. U opštem bezakonju, crnci su silovali naše žene, a da su za to retko odgovarali. Sve u svemu, vladala je opšta ugroženost i organizacija klana se pojavila samo da bi zaštitila slabe i nemoćne. Klan tada nije imao nikakvih političkih ciljeva i pretenzija.”

Forest je sa puno smisla, mada na prilično inkoherentan način, ocrtao društvenu atmosferu pogodnu za nastajanje tajnog društva: potreba da se silom odgovori na tiraniju, strah ad poniženja pred slugama koji su postali gospodari i maglovite i pervertirane seksualne maštarije koje vape za osvetom - sve su to prilično snažni stimulansi da u određenoj društvenoj klimi nikne organizacija poput mračnog Kju Kluks Klana.

Zakletva koju su članovi klana polagali prilikom inicijacije umnogome je divergirala od Forestovog objašnjenja ciljeva ovog tajnog saveza. U stvari, klan je bio udruženje demokrata koji su mrzeli crnce, severnjake i republikance. Nakon građanskog rata poraženi južnjaci su, prema rečima njihovog zapovednika generala Šermana, našli razrušena porodična ognjišta, opustošena polja, pobijene žene i decu: celom zemljom orio se plač unesrećenih. Na sve strane samo ruševine, beda i smrt. Južnjaci su ponovo pokušali da stvore sopstvenu vladu i crnce vrate u ropstvo izglasavši zakon poznat pod imenom “Crni kodeks”, ali radikalni republikanski kongres je preduhitrio primenu ovog zakona uvevši vojnu upravu u državama juga nakon smrti predsednika Linkolna i neuspele politike njegovog naslednika Džonsona. Kada je 1868. komandant oružanih snaga Severa general Grant postao predsednik, svaka kontrola nad republikancima u Kongresu postala je nemoguća. Politička korupcija severnjačke vlade i oslobođeni robovi potpuno su uništili ratom opustošeni jug.

U takvim uslovima pojavio se pokret otpora sastavljen od ratnih veterana koji ionako ništa nisu mogli do učine za ekonomski potpuno propali jug, lišen svetle mogućnosti privrednog razvoja. U mestu Pulaski u Tenesiju 1865. šestorica mladića su osnovala tajno društvo čiji su članovi nosili kapuljače sa prorezima za oči i dali mu ime Kju Kluks Klan, po grčkoj reči “kuklos” što znači krug, i škotskoj reči “klan”, koja sugeriše na bratsku, klanovsku povezanost članova. U početku, klanovci su samo zastrašivali oslobođene crnce i, koristeći se njihovim sujeverjem, predstavljali se kao duhovi poginulih vojnika konfederacije. Forest je vrlo brzo uvideo da ove šale može da iskoristi u praktične svrhe. Za samo tri godine pod belim kapuljačama jahalo je 550.000 klanovaca, “Bele braće” ili “Vitezova bele kamelije”.

Mada su mu pomagali bivši oficiri konfederacije, Forest nije uspeo do formira pravu vojnu organizaciju i uspostavi punu kontrolu nad svojim “vitezovima”. Vrlo je verovatno da mu je prvobitna nemera bila da bude Robin Hud juga i štiti nejake od oslobođenih robova – siledžija, kako je propisivala zakletva ranog klana. No, klan se uskoro pretvorio u međusobno nepovezane razbojničke bande koje su terorisale lokalno stanovništvo koristeći kapuljaču klana za lične obračune, krađu i pljačku. Svako je mogao staviti kapuljaču i tako skinuti sa sebe odgovornost za počinjena nedela. Tajnost, koja je u početku bila snaga klana, postala je uskoro njegova slabost.

Broj ubistava i zločina koje je klan počinio nad lokalnim stanovništvom između 1868. i 1872. gotovo da je nemoguće utvrditi. Svako ko je želeo da se nekome za nešto osveti nosio je odeždu klana. U skoro svim južnim državama vodili su se sporadični ratovi između crnačkih milicija i veterana građanskog rata. Nesumnjivo je da su se obe strane koristile terorom da bi postigli svoje ciljeve, ali isto tako nema sumnje da su crnci izvukli deblji kraj. Prilikom gore pomenute istrage kamitet pri Senatu SAD je otkrio da su klanovci samo u toku šest meseci u Južnoj Karolini linčovali i ubili 35 ljudi, izložili javnom bičevanju 262, a ubili, mučili i spalili još 103 čoveka. Za isti period utvrđeno je da su crnci počinili 4 ubistva, pretukli jednog, a opljačkali 16 ljudi. Ni jedan slučaj silovanja bele žene nije poznat. Tokom deset godina nakon građanskog rata belci su počinili više hiljada ubistava nad crnim stanovništvom. Razlog ovako širokog talasa nasilja bio je vrlo jednostavan - vratiti crnog čoveka na dno društvene lestvice i oduzeti mu pravo glasa. V. E. Du Boa, jedan od najvećih vođa i istoričara crnačkog naroda tvrdi da su klanovci ubijali crnce zbog osvete za počinjena ubistva, podmetanja požara i slično. Nekada su to činili iz prostog razloga što su crnci republikanci, radikali, što pokušavaju da održe izbore, što nose oružje ili održavaju seksualne kontakte sa belim ženama.

Mada Forest u stvarnosti nikada nije uspostavio kontrolu nad svojom braćom, klan je proglašen za zvaničnu južnjačku armiju. Ceo američki jug nazvan je “Nevidljivom imperijom”, svaka država nazvana je “kraljevstvom”, oblast “dominionom”, srez “provincijom”, a rejon “jazbinom”. Forest je bio “Veliki čarobnjak”, njegovi zamenici nosili su titulu “Duhova zaštitnika”, na čelu svakog kraljevstva bio je “Veliki zmaj” i osam “Hidri”, svaki dominion imao je “Velikog titana” i šest “Furija”, na čelu provincije bili su “Veliki ispolin” i četiri “Đavola”, a svaka jazbina imala je “Velikog kiklopa” i dva “Noćna sokola”. Nema sumnje da bi se ova savršena hijerarhija pokazala veoma uspešnom samo da klan nije bio tajna organizacija. Ovako, Forest nije bio u stanju da spreči zverstva koja su činili neposlušni članovi, koji su se uvek mogli odbraniti od optužbi svalivši svu krivicu na prerušene crnce koji su tako želeli da diskredituju klan i bace na njega ljagu. Forest se ubrzo sasvim uverio da je potpuno izgubio kontrolu nad svojim ljudima. To se desilo 1869, kada je naredio jednom ogranku klana da prestane sa operacijama “čišćenja” oblasti u kojoj je taj ogranak delovao. Lokalni lideri su ovo naređenje sasvim ignorisali, te je sada bilo jasno da bratstvo unosi još više anarhičnosti u ionako nesređene društvene prilike na jugu.

Kada je Forest zajedno sa povećom grupom lidera demonstrativno istupio iz organizacije, surovost i zverstva doživela su kulminaciju. Ilustracije radi, pojedini ogranci promenili su imena koja su postala verbalni odraz njihave delatnosti: “Šuplja lobanja”, “Đavolja pećina”, “Senke smrti”, “Krvavi mesec”, “Crna noć” i slično. No, takve infantilne fantazije bolesne svesti često su se pretvarale u masovne pokolje crnaca i republikanaca. Jaš dok je Istražni komitet zasedao, peticije terorisanog crnačkog življa preplavile su Kongres.

Kao bivši vojnik, predsednik Grant se odlučno suprotstavio gerilskom pokretu u južnim državama, a 1870. i 1871. doneseni su tzv. “Akti o Kju kluks klanu”, koji su davali pravo federalnoj vladi da vodi i nadgleda izbore u južnim državama. Oni su takađe ovlastili predsednika da progIasi ratno stanje. U novonastalim uslovima pripadnici klana su zatvarani bez suđenja, a nasilje koje su ranije sprovodili u uslovima bezakonja sada se okrenulo protiv njih.

“Umereni” južnjaci zauzeli su nepomirljiv stav prema klanu i podržavali zvaničnu vladu generala Granta u njenim zakonitim i nezakonitim obračunima sa pripadnicima ove organizacije. Mnogim Ijudima sa juga bilo je dosta anarhije, pa makar ona poticala od strane organizacije koja se borila za njihove sopstvene interese. U ovim uslovima klan se jednostavno nije mogao održati. Do kompromisa između demokrata i republikanaca došlo je 1877, po kome su prvi dobili pravo da vladaju jugom u ime nadmoćnosti belaca, a drugi da vladaju severom u ime velikog biznisa. Klan je zaista postao izlišan kao organizacija za borbu protiv crnaca, koji su ponovo svedeni na niža bića bez prava glasa. Severnjaci su se vratili natrag na sever, a rasizam je mirno koegzistirao.

Južnjaci vole prošlost i sa setom se sećaju vremena robovlasništva, kao i Ijudi koji su se trudili da ga povrate u život kada je već to bilo nemoguće učiniti. U mašti Južnjaka Klan je zaživeo kao mitska viteška organizacija koja se borila za ono što se smatralo pravdom. Kada se pojavio film kao moderno sredstvo da se deluje na ljudsku maštu, Dejvid Vork Grifit je svojim ostvarenjima na tom planu doprineo da se klan oživi i duboko integriše u južnjački folklor. Godine 1915, kada se pojavio Grifitov film “Rađanje nacije”, jedan rasista je osetio do se priprema reakcija protiv rastućeg uticaja “obojenih”, katolika i Jevreja. Bio je to Vilijam Džozef Simons iz Alabame, veliki pristalica tajnih organizacija. Utvrđeno je da je pripadao mnogim tajnim društvima uključujući i masone. “Verujem u društva koja se baziraju na bratstvu Ijudi, kao što verujem i u bratstvo svih naroda sveta”. U ime bratstva bele protestantske Amerike, ustao je protiv rastućeg uticaja “obojenih”, katolika i Jevreja. Sa još petnaestoricom sledbenika 1915. godine se popeo no Kamenitu planinu u blizini Atlante i na njenom vrhu usred noći zapalio veliki krst pored oltara još neobrađenog kamena na kome je ležala američka zastava, otvorena Biblija, mač i pasuda sa “osvećenom” vodom. Tada se Simons proglasio “Velikim čarobnjakom” oživelog Kju kluks klana, a svoje učenike proizveo u “Vitezove novog nevidljivog carstva”.

Pa ipak, pokazalo se do Simons nije bio tako uspešan organizator i biznismen kako je na početku izgledalo. Njegovo angažovanje da privuče što veći broj sledbenika skoro da ga je dovelo na rub materijalne i moralne propasti. Kada je već sve izgledalo izgubljeno, Simons je upoznao u novijoj istoriji sveta dvoje najuspešnijih trgovaca zločinom i mržnjom. Bili su to Edvard Jang Klark i njegova ljubavnica gospođa Elizabeta Tajler, koji su u to vreme vodili propagandnu firmu pod imenom “Južnjačko izdavačko udruženje”. Oni su osnovali i fondove za Hrišćansku mladež i Armiju spasa, ali su vrlo brzo shvatili da netrpeljivost može doneti mnogo veći profit nego propagiranje bratstva i pomoći unesrećenima. Po ugovoru koji su potpisali Veliki čarobnjak i Klark, Simons je zadužen da figurira kao vodeća ličnost klana, dok je tandem Klark-Tajlerova preuzeo poslove regrutovanja novih članova, kao i druge organizacione poslove. Novac vitezova Nevidljivog carstva počeo je da se kao reka sliva u prave ruke. Sa 100.000 članova 1921, članstvo Klana se 1924. popelo na 4.000.000 Ijudi. Klan je vrlo brzo, zahvaljujući na prvom mestu uspešnoj organizaciji, zadobio simpatije stanovnika malih gradova američkog juga i zapada, kao i nove pristalice među stanovništvom ruralnih oblasti severa. Ni jedan drugi nacionalni pokret nije imao toliko pristalica u američkoj istoriji, osim možda “Društva za zaštitu Amerike” iz 19. veka. A uspeh koji su Klark i Tajlerova imali na regrutovanju novih članova pretvorio je klan od jednog besmislenog romantičarskog pokreta u moćnu političku silu u mnogim državama, kao i unutar demokratske stranke. Drugi Kju kluks klan je nikao kao senka prvoga. No, kada su njegovi članovi počeli da broje čitave milione ljudi širom Amerike postao je ozbiljna pretnja demokratskom poretku SAD, za razliku od svog predhodnika koji je ugrožavao same korumpirane vlasti na jugu.

Drugi klan ne bi imao toliko mnogo uspeha da se u celu stvar nije umešao punački teksaški zubar Hiram Vesli Evans, koji je veštim malverzacijama uz pomoć i podršku nekolicine lidera klana promovisao Simonsa na simbolični rang “Imperatora klana” i time mu oduzeo svaku realnu vlast nad bratstvom, a Klarka i Tajlerovu istisnuo iz organizacije. Naime, ovo dvoje su jednom prilikom pronađeni poluobučeni i pijani, što se obelodanilo među članstvom, koje je jednoglasno usvojilo Evansovu odluku da se izbace zbog nemoralnog ponašanja. Evans je organizovao Klan kao centar političke moći unutar južnjačke demokratske stranke. Njegovi kandidati dospeli su u Senat, kao i na kormilo nekolicine država širom Amerike. Dejvid Stivenson, koji je obožavao Napoleona i želeo da postane predsednik SAD, bio je “Veliki zmaj” države Indijane. Vrlo efikasno je preuzeo političku vlast u državi tako što je raznim mahinacijama doveo svoje ljude u vodeća politička tela i značajne funkcije. Kada je Stivenson nakon “velike Konklave”, sav obučen u Ijubičasto, došao u Indijanu u pozlaćenom avionu da bi održao svečani govor prod masom “vernih”, klan je faktički upravljao zemljom, a 500.000 Ijudi nosilo je kapuljače i potpomagalo politiku reda. Evidentno, bio je tajna organizacija, ali nikada ekskluzivna, jer mu je odgovaralo, pre svega, da zadobije što veći broj članova zbog njihovog novca i političkih glasova.

Simons je bio opsednut magičnošću slova K, te je i do tada nerazrađenu mistiku i simboliku starog klana učinio još trivijalnijom uvodeći nove termine poput “klonvokacije”, što je značilo sastanak klana, zatim “kloncilijuma”, što očigledno asocira no koncilijum. Pod rukovodstvom “Uzvišenih kiklopa” svake lokalne jazbine, koja se sada naziva “klavernom”, bili su Klalif, Klokard, Klad, Kligrap, Klabi, Kled, Klageros, Kleksteri i Klokan. Knjiga rituala novog klana nazivala se Kloran (očita aluzija na Kuran), što je prilično čudan naziv za Bibliju jednog navodno hrišćanskog udruženja. Sam ritual bio je suluda mešavina masonskih obreda i besmislenog trabunjanja koje je sastavio sam Simons, a prilikom svake konklave spaljivan je po jedan džinovski krst kako bi se demonstrirala privrženost članova principima hrišćanstva. Ovakvim aktom se negirao aspekt Hrista kao milosrdnog Boga, a potencirala njegova uloga sudije, koji će u slavi doći da sudi živima i mrtvima.

Kloran je propovedao neku vrstu osakaćenog militantnog hrišćanstva koje se zasnivalo na superiornosti bele rase nad svima ostalima, a posebno je favorizovao puritanski nastrojene protestante na račun drugih hrišćanskih i nehrišćanskih veroispovesti. S obzirom na posebnu mržnju koju je klan negovao prema Jevrejima, katolicima i crncima, jasno je do je, a stvari, bio otvoren samo za bele, anglosaksonske protestante.

1. Da Ii su vaši motivi da postanete član klana ozbiljni i nesebični?

2. Da li ste po rođenju američki građanin i belac?

3. Da Ii ste apsolutni protivnik svake organizacije, sekte, vlade, naroda ili vlasti koji su protiv interesa SAD?

4. Da Ii verujem u osnove hrišćanske religije?

5. Da li poštujete SAD i njihovu vladu više od svake druge civilne ili eklezijastičke vlasti?

6. Hoćete Ii bez ikakvih rezervi podržavati interese SAD i da Ii ste spremni da se na to zakunete?

7. Da Ii verujete u principe Klana i hoćete Ii iste primenjivati prema svakom bratu?

8. Do Ii verujete u superiornost bele rase i hoćete Ii istu nesebično podržavati tokom celog svog života?

9. Da li ćete se besprekorno pridržavati naše kanstitucije i zakona?

10. Možete li u svakoj situaciji biti čovek od poverenja?

Zakletva drugog klana u mnogome se razlikovala od zakletve prvog. Bila je otvoreno rasistički intonirana i direktno se izjašnjavala za superiornost belaca. Pa ipak njeni stavovi su potpuno racionalni, što se ne bi moglo reći za tajnu šifru. Kada se dva pripadnika klana sretnu, “klonverziraju” na sledeći način:

“Ajak?” (Da li ste Klanovac).

“Akia”, (Da. Klanovac sam).

“Kapoue?” (Dajte lozinku ili pisani dokaz).

“Signar?” (možete Ii nam reći broj i kraljevstvo).

“Br. 1. Atga.” (Broj 1, Atlanta, Džordžija), itd. Šifre su prilično trivijalno zamišljene, jer predstavljaju početna slova engleskih reči navedenih u zagradama.

Završetak prvog svetskog rata doveo je do talasa reakcije usmerenog prativ neprijateljski nastrojene Evrope, i do američkog odbijanja da pristupi Ligi naroda. Pod zastavom “stoprocentnog amerikanizma”, građani SAD su se listom okrenuli protiv stranaca koji su živeli i radili na teritoriji Amerike, kao i protiv doseIjenika i njihovih getoa u velikim gradovima. S druge strane, sistematski se radilo na proširivanju malih gradova, obezbeđivanju raznih pogodnosti lokalnom stanovništu, otvaranju novih fabrika, uvođenju raznih administrativnih mera za povećanje nataliteta i dr. Bum koji je Amerika doživela dvadesetih godina ograničen je, međutim, bio samo na velike gradove. Mala mesta su zapostavljena, farmeri i seljaci počeli su da siromaše. Stoga nije nikakvo čudo što su seljaci u klanu videli rođenje nacije, onakve bogate kakva je bila u prošlom veku - slave ruralnog juga, bogatog i moćnog, počela je da inspiriše svest malog, običnog čoveka. Zatim, šta bi moglo više da usreći malograđanina nego da obuče zastrašujuću odeždu Kju kluks klana i seje strah i trepet među opasnijim i moćnijim ljudima nego što su sami? Kada se osećaju slabima, ljudi često svoje samopouzdanje nadoknađuju tako što tlače slabije od sebe.

Vilbur Keš, jedan ad najeminentnijih analitičara južnjačkog mentaliteta, ovako opisuje razloge za ponovno oživljavanje klana: “Moć koju grupa daje pojedincu je čista kompenzacija za njegove frustracije – noćna jahanja kroz opustele ulice malih južnjačkih gradova, beli plaštovi i kapuljače na čiju pojavu reaguju svi - bilo pozitivno ili negativno, od ograničenog južnjačkog malograđanina načinili su moćnog gospodara života i smrti”. Isto tako, klanovci su se smatrali direktnim potomcima hrabrih boraca za konfederaciju, za prevlast belaca i protestantizma, jednom reči, za sve one ideale za koje su se borili i njihovi “svetli očevi”, te su tako nastojali da očuvaju identitet juga koji je uveliko doveden u pitanje nakon pobede severnjaka u građanskom ratu. Jedan analitičar je klan nazvao “autentičnim nacionalnim pokretom” i dao mu istorijski značajno mesto u razvoju američke demokratije.

Kao sposobne vođe, poznavajući psihologiju masa, Klark i Tajlerova su znali kako da pobude ruralnu nostalgiju i nezadovoljstvo tadašnjom političkom situacijom, kao i da se, istina sa puno smisla, okoriste za dobrobit klana. Stotine bubnjara Kliglsa marširalo je poljima. Njihov zadatak bio je do vrbuju nove članove: cena inicijacije bila je deset dolara, od kojih je 4,5 odlazilo u centralu u Atlantu, 1,5 bilo namenjeno lokalnoj podružnici, a čitavih 4 dolara bi zadržavao svaki pojedinačni kligl. Čitalac lako može da zamisli kako su kligli bili revnosni u svom poslu. Prvo su vrbovali vodeće ličnosti nekog mesta, kasnije bi pristupali vrbovanju naroda, u nadi da će se povesti za svojim vođama. Nadalje, svaki sadista, manijak ili kriminalac mogao je slobodno da divlja u skladu sa svojim sklonostima, samo ukoliko je imao 10 dolara da se učlani u klan.

Kju kluks klan je imao i svoj kalendar. Godine 1867, kada su formirani mnogi lokalni klanovi, zamenila je u novom kalendaru rođenje Hrista. Uzimala se za prvu godinu kalendara. Danima u nedelji su takođe izmenili imena: ponedeljku je odgovarao pridev mračni, utorku samrtni, sredi užasni itd. Imena meseci u godini pretrpela su analogne promene: krvavi, mračni, užasni, jezivi. besni itd. Ova tajanstvenost u davanju imena danima, sedmicama i mesecima izazvala je buru podsmeha među klanovim neprijateljima, pošto je klan bio toliko raširen da više nikakve tajnovitosti nije bilo, a samim tim ni skrivanja datuma sastanaka klana, što je, verovatno, i bio jedan od ciljeva uvođenja noveg kalendara.

Apsurdnost rituala klana privlačila je mentalno retardirane i neobrazovane Ijude. Pa ipak, faktor koji je privlačio umereno inteligentne ljude u redove klana bile su njegova tajnovitost, kao jedan od bitnih činilaca atraktivnosti tajnih drustava uopšte. Prvi istoričar Reda Džon Meklin piše da je “tajnovitost inherentni i neodvojivi deo njihove opreme, jer bez nje bilo bi potpuno nemoguće pobeći od dosadne svakodnevnice. Veo tajnosti čoveku omogućava da stupi u začaranu zemlju misterije i imaginacije, kao i da u takvoj atmosferi ostvari prijateljstvo sa drugim članovima, iskreno i verno, bazirano na zajedničkim interesima. To je zemlja snova, zamena za dosadnu životnu stvarnost u malim gradovima juga. Tajnovitost klana je njegovim članovima davala osećaj više stvarnosti, jer ono što se događa iza zavese mora da je od velike važnosti”.

Ceremanija inicijacije, sa upotrebom zapaljenog krsta, svete vode, Biblije, zastave i mača ulivala je strah i jezu neupućenima i prostijim ljudima. Međutim, kada je klan postao ozbiljna poslovna i politička sila u SAD, mnogi intelektualci su našli za shodno da mu se priključe. Nema sumnje da je klan privlačio u svoje redove i deo poštenog građanstva koje je bilo ozlojeđeno anarhijom i haosom, prohibicijom i prostitucijom koji su cvetali. Sve to je očito dovodilo u pitanje tradicionalne moralne vrednosti čiji je zaštitnik u očima narodnih masa bio Kju kluks klan. Tako, gde je po mišljenju južnjaka zakon bio neefikasan ili nemoćan, tradicijom ozvaničeni “zakon linča” stupao bi na snagu.

Klan iz dvadesetih godina prošlog veka umnogome se razlikovao od prvobitnog. Dok je stari klan za svoju metu imao samo crnce i republikance, novi je napao i Jevreje, katolike, radikale, kao i osobe koje su širile nemoral bilo koje vrste. Neposredno nakon građanskog rata crnac je bio ozbiljni politički protivnik kome se nasiljem trebalo suprotstaviti. Međutim, do dvadesetih godina oni su postali niko i ništa na društvenom planu. “Naši neprijatelji su svi oni koji krše zakon, zatim: prostitutke, crnci, Jevreji, katolici, stranci na tlu Amerike, kao i protestanti otpadnici!” - izjavio je protestanski sveštenik, član Klana, jednom prilikom u Ohaju, i posle toga zatražio od prisutnih da se izjasne kojoj strani pripadaju.

Da klan nije nastupio kao pravi reformator života u skladu sa principima protestantskog hrišćanstva, sigurno je da ne bi požnjeo toliki politički i drugi uspeh u zemlji juga. “Kju kluks klan se širi zemljom poput šumskog požara”, pisao je lokalni list. “Ni jedan pokret nikad nije toliko potresao Ameriku kao ovaj, jer on stremi ka ostvarenju pravog, živog hrišćanstva... Vatreni krst sve više raste, šireći svoju divnu svetlost i principe humanosti, i uopšte, principe koji su ovu naciju načinili velikom.” Pitam se samo gde je video humanost?!

Prvo nevidljivo carstvo imalo je vidljivog neprijatelja - pokvarenog i korumpiranog političkog karijeristu sa severa. Zatim, nevidljivo carstvo imalo je nevidljivog neprijatelja, naime, političke i druge društvene promene koje su kao neminovnost koju sobom donosi vreme, morale kad-tad da ga zgaze. Novi klan se razvijao u doba procvata organizacija fraternalnog tipa u SAD, sa novim efikasnim tehnikama kako da se napravi veliki biznis od članstva putem ubiranja članarine. Stivenson je na ovaj način postao milioner, dok su se desetine miliona dolara slivale u fondove centrale u Atlanti. Jedna od poslovnih metoda kojima su se članovi klana služili je matoda ekonomskog bojkota. Nasuprot brutalnosti s kojom se klan obračunavao sa svojim neprijateljima, ova metoda je bile mnogo suptilnija i delotvornija. Uskoro su “braća” počela da trguju isključivo međusobno. U prodavnicama klanovaca pojavio se znak TWK (Trade with klan - trgujte sa klanom). Te tri reči bile su više no upozorenje za klijentelu, a više nego poziv ostalim trgovcima da se pridruže klanu ukoliko ne žele da propadnu. Mnogi su se iz tog razloga i priključili klanu. Tako su mogli da svoje konkurente jednostavno izbace iz grada.

Tehnička prefinjenost novog klana nije ga sprečila da se bavi istim onim aktivnostima zbog kojih je i nastao - naime, proganjanjem i linčom nad crnačkim stanovništvom i ostalim kriminalnim delatnostima. Članarina od 10 dolara davala je pravo raznim izvitoperenim ličnostima da uzmu zakon u svoje ruke i to nazvati moralnom pravdom. Tako je od 1920. do 1922. samo u Džordžiji zabeleženo 133 slučajeva linča. Guverner to države je izjavio: “U nekim opštinama crnce isteruju kao da su stoke. U drugim ih prodaju kao roblje, a u nekim ih uopšte nema. Od 135 slučajeva linča samo su dva priznata za kriminalno delo”. Ovi napadi na crnce, katolike i Jevreje bili su ekonomski uslovljeni. Njima su klanovci istisnuli nepoželjnu trgovinsku konkurenciju iz zemalja juga i obezbedili sebi veću slobodu u oblasti trgovine, kao i onoga što je Hitler kasnije nazvao Lebensraum (životni prostor). Anarhija koju je klan izazivao tokom dvadesetih samo je odraz odlične političke organizacije američkih fašista. Vrhunac uspešne političke borbe klan je doživeo na predsedničkoj konferenciji demokrata 1924. godine. Katolik Edvard A. Smit, gradonačelnik Njujorka koji je bio veoma popularan u narodu po svom antiprohibicionom stavu, želeo je nominaciju za Belu kuću. Rival mu je bio Vilijam Gibs Mekadu, zakleti zagovornik prohibicije, protestant i po svoj prilici klanovac. lzbori su dovedeni u ćorsokak jer su klanovci pretili delegatima. Mada je kompromisni kandidat izgubio na predsedničkim izborima, klan je svojim stavom uspeo da izbegne političku i zakonsku osudu pravosuđa SAD. Sada je klan bio već toliko moćan da stavi veto na bilo koju odluku makar u jednoj od dve vodeće stranke u Americi i da drži u svojoj šaci nekoliko guvernera saveznih država. Budući snažan poput italijanskih fašista 1922. godine, kada su preoteli kormilo vlade a Rimu, izgledalo je da Kju kluks klan čeka velika i blistava budućnost.

Pa ipak, ma koliko da su snažni, zajednička nit svih američkih nacionalih pokreta je to da u mogućnostima najvišeg procvata naglo zamiru. Klan nije u tom smislu bio izuzetak. Upravo je njegov uspeh doveo do toga da njegovi članovi i lideri smatraju “da je njihov ceo svet”, pa su se počeli previše eksponirati svojim arogantnim držanjem, jasno pokazujući američkoj javnosti da su sila iznad samog zakona. Usledile su oštre osude od strane poštenih demokrata, a štampa je listom objavljivala članke protiv ovakvog bahatog ponašanja. Političari su odjednom primetili da njihov rival pretendent na vlast traži svoj deo kolača, te da je bolje dok je još moguće eliminisati klan nego deliti s njim vlast. Rezultat ove kampanje, koja se ispočetka počela voditi ispod površine, bio je sledeći: prvo je eliminisan vođa klana Stivenson. Naime, jedna crnkinja koja je umrla od posledica silovanja u ekspresnom vozu u Džordžiji, neposredno pred smrt imenovala je vođu klana kao svoga napasnika. Dokazni materijal je na brzinu skupljen i Stivenson je osuđen za ubistvo trećeg stepena na doživotnu robiju. Dokazi o nemoralnosti njihovih vođa bitno su uzdrmali redove klana, tako da su milioni vitezova napustili organizaciju sz osećanjem rezignacije i odvratnosti. Samo za dve godine u Indijani je broj članova opao za tri četvrtine. “Bilo je poštenih Ijudi u klanu”, rekao je na konferenciji za štampu ministar jedne južne države, “ali oni više nisu sa nama.”

U središte pažnje široke javnosti stupile su malverzacije i dvostruki moral braće, što je klan diskreditovalo na vrlo širokom planu. Tajnost, koja dozvoljava odsustvo osećanja odgovornosti, dozvoljava i korupciju. U opštoj antiklanskoj kampanji stvari su počele masovno da izlaze na videlo. U to vreme klan nije imao samo spoljašnje neprijatelje koji su želeli da ga degradiraju i postepeno unište kao centar političke i druge moći. Unutrašnje razmirice oko novca i vlasti bili su još jedan, možda i ozbiljniji, destabilizacioni faktor. Kada je Simons istisnut sa vlasti, pokušao je da osnuje žensku suparničku organizaciju, što je klan na vreme sprečio, kao što je sprečio i osnivanje “Bratstva vitezova gorućeg mača”. Kada je klan podržao novog kandidata na mesto guvernera države Teksas, njegov prethodnik je istupio iz bratstva i počeo kampanju protiv njega, uplevši u nju i štampu kao veoma moćnu silu u SAD. U Teksasu je došlo do formiranja neke vrste koalicije klanovih neprijatelja koja je zaista i uspela u svojim nastojanjima da ga učini politički nemoćnim i da ga istisne sa političke scene u ovoj državi. Slični napadi usledili su i u ostalim državama gde je klan bio moćan, pa su mnogi klanovci ubrzo skinuli svoje bele kapuljače i sami se povukli, preduhitrivši silu zakona koja se uskoro obrušila na njihovo bratstvo.

Kraj drugog klana bio je isto tako brz kao i njegov uspon. U nemogućnosti da se iščupa iz zatvora Stivenson je, okrivivši za to svoju braću, počeo da otkriva detalje o korupciji i ostalim nezakonitim radnjama u koje je organizacija bila umešana. Na osnovu njegovog svedočenja uhapšeni su gradonačelnik Indijanopolisa, šerif oblasti Merion i još neki državni službenici. Guverner je izbegao kaznu samo na osnovu imunitata kojeg predviđa zakon SAD za take ugledne ličnosti. Kada je Stivenson 1927. svedočio protiv svoje braće, klan je imao samo 350.000 članova. Histerija koja je zahvatila države juga i bila uperena protiv crnaca i stranaca, bila je jak podsticaj njegovom nastajanju, tj. podsticaj nastajanju klana u opštenarodnoj mržnji prema korupciji i dvostrukom moralu koji su se u svoj svetlosti pokazali na suđenju vođama klana.

Kada se 1928. Alfred E. Smit kandidovao za predsednika kao demokratski kandidat, suparnik u stranci bio mu je Herbert Hover. Klan se tom prilikom na jugu ponovo oglasio svojim zlokobnim delatnostima kako bi “sprečio papu da postane predsednik”.

Učesnike u predizbornoj kampanji Ala Smita u državama juga su dočekivali zapaljeni krstovi. Tom prilikom Smit je izjavio: “Radije bih se pomirio sa porazom na izborima, nego da me podrži grupa ljudi sa toliko izopačenim idejama o amerikanizmu kao što su ti fanatici”. To je značilo da bi Smit više voleo da bude antiklanovac nego predsednik. Kao katoliku nije mu bilo moguće drugačije da postupi. U bici protiv Smita, klan je bankrotirao, ali i iz svojih redova izgubio i zadnjeg poštenog protestanta. Biznismeni su masovno napuštali bratstvo, ostajao je samo najgori ološ - ljudi kojima je zakon bio za petama, kao i sadisti i retardirani. Ironijom sudbine, nakon što je mnogo puta promenila vlasnika, stara Imperijalna palata u Atlanti je na kraju postala rimokatolička katedrala.

Pre pada klana u Americi je nikla još jedna fašistička organizacija koja je imala slične poglede na svet – “Crna legija”. U atmosferi Ruzveltovog nju dila, brzom i energičnom akcijom policije ona je suzbijena, a njeni članovi pohapšeni. Još neke fašističke organizacije primale su u svoja nedra izgubljene klanovce i koristile se njihovim novčanim sredstvima koja još uvek nisu bila sasvim presahnula. Jedna od njih je i Pelijeva “Legija srebrnih košulja”. Međutim, kada su SAD ušle u II svetski rat, mnogi članovi desničarskih organizacija dali su ostavke na članstvo da ne bi izazivali podozrenje i mržnju svojih sugrađana. Kada je Ministarstvo finansija SAD 1944. godine opteretilo klan sa više od pola miliona dolara poreza koji je morao biti retroaktivno isplaćen, organizacija je pala pod stečaj. Drugi svetski rat je zvanično stavio tačku na postojanje Kju kluks klana, koji je nikao na šovinističkoj mržnji i nesređenim političkim prilikama koje je za sobom ostavio prvi svetski rat.

Mnogi crnci su ostavili svoje kosti širom ratišta u svetu: mnogi su za to vreme radili u fabrikama oružja i vojne opreme i na taj način nedvosmisleno doprineli pobedi Saveznika u drugom svetskom ratu. Stoga je bilo sasvim logično što se neposredno posle rata u Americi pojavio pokret koji je zahtevao jednaka građanska prava crnaca sa ostalim ljudima. Klan se tada po treći put oglasio u zemljama juga s ciljem da crnce zadrži u inferiornoj društvenoj poziciji. No ovoga puta klan nije mogao svoje akcije da opravdava time da je beli čovek politički i ljudski obespravljen, iz prostog razloga što to sada očevidno nije bilo tačno. Zato je optužio federalnu vladu, a kasnije i Vrhovni sud da vrše agresiju nad belim civilnim stanovništvom koje je bilo u većini u državama juga.

Ovoga puta nije bilo severnjačkih trupa, kao ni crnačkih milicija da pruže otpor trećem klanu. U zaostalijim krajevima čak su i lokalni šerifi noću nosili kapuljače i išli u pohod protiv crnaca koji su tako sasvim bili izloženi na milost i nemilost protivnika. Tek kada su američki predsednici postali svesni koliko su zavisni od glasačkih listića južnjačkih crnaca, nešto je učinjeno u pogledu poboljšanja njihove životne bezbednosti. Država je u same redove klana infiltrirala agente FBI koji su mnogo doprineli da se red i mir povrate u ovom nestabilnom rejonu.

Treća “erupcija” klana završila se potpunim neuspehom, mada se većina Amerikanaca plašila crnaca kao eventualne ekonomske ili društvene konkurencije u širem smislu. Ukratko, Kju kluks klan je imao nekog uspeha u državi Džordžija gde su se 1945. ponovo rasplamsali gorući krstovi, a broj članova popeo se na 50.000 ljudi. Međutim, klanova povezanost sa nekim otvoreno nacističkim grupama, kako pre, tako i posle rata, kao i jasna antijevrejska orijentacija, doprinele su da ugled ove organizacije drastično opadne u očima širokih narodnih masa pa i malograđana sa juga, a čijoj su svesti još uvek bile sveže prisutna zverstva koja je rasizam počinio širom sveta. U mnogim severnim državama pripadanje klanu bilo je zakonom zabranjeno. Nakon flagrantne intervencije klana prilikom izbora za guvernera Džordžije, sama centrala u Atlanti morala je da ”kapitulira” pred zahtevima da se klan kao organizacija raspusti. Sada su ostaci nacionalnih klanava bili prepušteni na milost i nemilost zakona, jer su bili potpuno obezglavljeni. Da stvar bude još gora, došlo je i do unutrašnjih nesuglasica oko vođstva, tako da su se dvojica “Imperijalnih čarobnjaka”, jedan “Imperator”, jedan “Zmaj” i jedan “Nacionalni ađutant” takmičili ko će da preuzme kormilo organizacije u raspadu.

Tu i tamo pojavljivale su se grupe klanovaca koje su još uvek sanjale o slavi i moći svojih predhodnika, ali je broj linčovanja i drugih kriminalnih radnji drastično opao, jar je zakonom bilo zabranjeno nošenje bilo kakve maske na licu osim za vreme hrišćanskih praznika. Pa ipak, klan je poput nekih hajduka izgubljenih u vremenu i prostoru imao svoje carstvo i u novonastalim uslovima: bila su to šumska područja zabačena na krajnjem jugu gde se beli čovek osećao sigurnije sa kapuljačom nego bez nje, i jer mu je u zamenu za realnost pruženo utočište u mašti i romantičnoj prošloti od koje više ništa nije ostalo. Jedino osećanje superiornosti koje su iskompleksirani siromašni južnjaci mogli imati, bilo je to što su se osećali vrednijim od “crnja”. “Kada bi dozvolio crncu da se popne na njegov materijalni nivo beli čovek bi se osećao ugroženim”.

Uz sve muke, lokalne podružnice klana imale su još jednog ozbiljnog neprijatelja - FBI. Slučaj Lindbergovog kidnapovanja primorao je FBI da preduzme istragu koja je u normalnim okolnostima trebalo da padne u nadležnost lokalne policije. Ali, njena uloga bila je sankcionisana međudržavnim aktom po kojem je ilegalan prevoz putnika preko granica federalnih država bio federalni zločin, što znači da su ga sve zemlje SAD takvim smatrale. Briga za glasove crnačkog stanovništva juga ohrabrivala je američke predsednike da se još jače uhvate u koštac sa klanom. Agenti FBI su se infiltrirali u podružnicu klana u Severnoj Karolini i tom prilikom poslali 29 klanovaca u zatvor. Slaba tačka klana bila je, između ostalih, što se njegovo članstvo sastojalo uglavnom od siromašnih Ijudi koji su Iako mogli biti podmićeni. Kada je FBI bila potrebna informacija, uvek je mogao da je kupi ili da podmetne svoje ljude u centar događanja.

Odluka Vrhovnog suda SAD do se ukine rasna segregacija u školama na jugu dovela je do ponovne pojave klana, samo ovog puta klanovci su išli automobilima umesto na konjima, naoružani lovačkim puškama i bejzbolkama. Usledili su napadi na kuće crnaca, leševi su nalaženi po močvarama, ne retko iskasapljeni u tolikoj meri da ih je nemoguće bilo identifikovati. Ovo se sve događalo u ne tako davnoj prošlosti, pedesetih godina prošlog veka, što me neminovno navodi na pomisao kako klan, ili maker ideje koje su inspirisale njegov postanak, još uvek žive na krajnjem jugu SAD, čekajući možda kakav povoljni trenutak do se ponovo povampire u svoj svojoj surovosti. Kada su 1957. izbili nemiri u Litl Roku u Arkanzasu, predsednik Ajzenhauer poslao je federalnu vojsku da čuva crnačku decu u škalama za belce. Gde god su izbijali nemiri povodom pitanja ukidanja rasne segregacije u školama ispostavljalo se da su u njih na ovaj ili onaj način umešani i klanovci. Tako su 1957. njih šestorica kastrirala crnačkog mladića Džordža Arona, što je izazvalo buru protesta protiv organizacije širom SAD, i nateralo vladu da preduzme energičnije mere u obračunavanju sa klanom i njegovim pristalicama. Šestorica prestupnika osuđeni su na vremenske kazne od po 20 godina zatvora. Međutim, rapidna industrijalizacija juga dovela je do umerenijih pozicija lokalne političare, kao i narodne mase koje su mogle da uživaju u većem materijalnom blagostanju, tako da se izgubio skoro svaki razlog postojanja jedne organizacije poput Kju kluks klana.

Čak su i same lokalne viasti počele da uskraćuju svoju podršku umirućem klanu. Svi su shvatili da klima nasilja uopšte ne pogoduje novim trendovima u oblasti ekonomije u kojima je bilo neophodno u što većoj meri privući kapital severa kako bi se ubrzala industrijalizacija juga. Akt o građanskim pravima doveo je hijade radnika sa severa na jug SAD, što je u mnogome uticalo na smanjenje političke i druge moći klana. Od 1955. do 1959. prijavljeno je samo 530 slučajeva zastrašivanja i to sa teritorije celog američkog juga, što čini mali procenat od ukupnog broja zakonskih prekršaja u odnosu na dvadesete godine. Klan se, zbog zakonskih posledica plašio da napadne militantno nastrojene crne radnike iz crnog pojasa. Drugi problem je bio u tome što je većina boraca protiv crnačkih prava radije pristupala Gradskim većima, legalnim umerenim organizacijama pri državnim telima, nego nekoj tamo polumračnoj ultradesnoj organizaciji. Ova građanska tela vremenom su dobila naziv “klan sa belim okovratnikom”, pošto im je ideologija bila zajednička sa izvornim klanom, a jedina razlika bila je tome što su klanovci bele kragne bili legalna društvena organizacija sastavljena od južnjačkih umerenjaka, biznismena i intelektualaca koji, međutim, još uvek nisu u sebi mogli da savladaju rasne predrasude. Pravi Kju kluks klan je bio istorijski anahron s obzirom na svoju taktiku brutalnog zastrašivanja crnačkog stanovništva koje se borilo za svoja građanska prava, i jer je terorom i nasiljem sprečio severnjačka ulaganja u južnjačku privredu, što se nimalo nije sviđalo ni severnjačkim biznismenima, kao ni njihovim južnjačkim kolegama. Tako je, sa jedne strane, nikao žestok otpor južnjačkog građanstva protiv organizacije o kojoj su se do nedavno pevale junačke pesme i koja je slavljena kao oslobodilac od “inostrane” tiranije, a sa druge strane, došlo je do pojave da mnogi klanovci napuštaju red kako bi se na svetlosti dana mogli boriti protiv građanskih prava crnog stanovništva u okviru gore pomenutih Veća.

Kada je 1960. godine došlo do pasivnog otpora crnaca prema rasnoj diskriminaciji, pocepani klan je odlučio da se ujedini pod vođstvom “Velikog zmaja” Džordžije i da učestvuje u neredima na Univerzitetu u Atlanti, gde je crncima prvi put u istoriji bio dozvoljen pristup. Robert Šeldom titularni vođa ujedinjenih klanova, počeo je sa regrutovanjem novih članova, međutim, ovi pokušaji su propali iako su njegove ideje o jevrejsko-crnačko-katoličkoj zaveri protiv SAD odobravali mnogi značajni funkcioneri, pripadnici desničarski orijentisanih frakcija u Senatu. Kada je 1964. Goldvoter postao predsednički kandidat republikanaca, klanovci su stekli utisak da so konačno našli pravog čoveka koga treba podržati na izborima. Goldvoter je u svom nominacionom govoru izjavio do “ekstremizam koji brani temelje slobode nije politički štetan”, a njegov pobeđeni rival iz stranke, Nelson Rokfeler, rekao je da “ekstremizam ultralevih komunističkih ćelija, Kju kluks klana i Društva Džona Birča, kao i mnogi drugi tirani, pretenduju do se bore za slobodu. Plodove te borbe videli smo kako izgledaju.”

Na predsedničkim izborima pobedio je Lindon Džonson. Goldvotera je podržalo šest država, od kojih su pet bile sa juga. Ova je bio još jedan težak udarac za klan. Drugi je bio taj što su se crnci već uveliko borili za svoja prava u samom srcu američkog juga, a u tome pokazivali ne tako mali uspeh. Imitirajući svoje neprijatelje, klan se počeo služiti matodama nenasalja, kao što je pružanje “zaštite” hotelima i prodavnicama čiji su vlasnici bili integrisani crnci i belci. Šalton je težište svoje borbe prebacio na borbu protiv komunista, računajuci da će on taj način zadobiti simpatije američkih desničara. “Ne mrzim crnce”, izjavio je jednom prilikom, “ja ih žalim jer su iskorišteni kao sredstvo od strane sila koje žele subverzivnim delovanjem da preuzmu kormilo naše zemlje.” Njegov vid rešenja crnačkog pitanja bio je do se svi crnci sa teritorije SAD vrate natrag u Afriku uz pomoć preostale pomorske flote iz Drugog svetskog rata.

Današnje članstvo klana se procenjuje na 4.000 do 6.500 ljudi, isključivo u zemljama dubokog juga SAD. Istraga je utvrdila da su sa bombaškim napadima na crkve i domove crnaca 1964. umnogome upleteni mnogi lokalni klanovci iz područja oko Misisipija. Jedan lokalni pripadnik klana uhapšen je leta 1964. godine. Kod sebe je imao četiri puške, nož za dranje kože sa tela, crnu kecelju klanskog dželata i šerifsku značku. Nakon ubistva jedne crne učiteljice, protiv dvojice klanovaca podignuta je optužba, ali obojicu je pri procesu porota oslobodila optužbe. Klan je optužen za još mnoge zločine, od kojih je i ubistvo nekoliko desetina radnika sa severa nakon Martin Luter Kingovog “Merša mira” marta 1965. godine. Od 1960. godine ubijeno je 27 radnika sa severa, a pri tom nije pokrenut ni jedan krivični postupak. Kada je ubijena gospođa Liuco, predsednik Džonson je preduzeo efikasne mere da zbriše klan sa lica zemlje, kako je to nekada učinio njegov daleki predhodnik Grant. Sadašnji “Ujedinjeni klan” je samo žalosni ostatak nekadašnje moćne orgmazacije, koji vodi uzaludnu, unapred osuđenu na propast, borbu protiv industrijalizacije juga i njegove urbanizacije, kao i protiv ekonomskog i socijalnog napretka crnaca. U svoje redove uglavnom pravlači samo siromašne belce, nedovoljno obrazovane da bi držali korak sa razvojem jednog od najautomatizovanijih društava sadašnjice. Jedan klanovac je rekao: “Jevreji imaju Bene Berit, katolici Vitezove Kolumba, crnje pak svoje oslobodilačke i prevratničke organizacije, a šta je belom čoveku ostalo sem klana?. Šta je ostalo poštenom američkom protestantu koji poput mene redovno plaća porez i pakreće celu ovu državnu mašinu?”

Neozbiljno je kada ostaci klana još uvek tvrde da su u većini u SAD. Tačno je, naime, da većina starovništva SAD čine belci protestanti, ali daleko je od istine tvrdnja da one saosećaju sa klanom i vrednuju ga kao svog zvaničnog predstavnika i zastupnika političkih i egzistencijalnih interesa. Jedan od današnjih članova klana tvrdi da je “klan religija, verovanje i način života u skladu sa svetim moralnim normama. Čovek može živeti u skladu sa principima klana i jedino na taj način - bio on toga svestan ili ne - biti pravi Amerikanac, jer klan je jedina prava proamerička organazacija u SAD, budući da po definiciji zastupa interese većinskog dela stanovništva, pa, prema tame, sasvim odgovara osnovnim principima demokratije, kako je ona u Ustavu definisana. Na neki način, shodno tome, svi pošteni Amerikanci su članovi klana.” Ali, ovaj čovek ne govori o sadašnjici, sav je prožet nostalgičnim sećanjem na romantičnu prošlost kada je Amerikom vladala čistokrvna britanska loza farmera i to samo na jugu. Potpuno smeće sa uma činjenicu da tako nešto ne postoji već više od sto godina, i da je SAD sada jedna multinacionalna država u kojoj svi građani imaju jednaka građanska prava (barem bi tako trebalo da bude). Preživeli klan je, moram priznati, impresivni masonski ritual pretvorio u stupidnu farsu. Agresivna vera militantnih krstaških redova ovde se pretvarila u slepi sadizam i potrebu za uništavanjem. Ceremonija inicijacije koja je nekada asasine terala na slepu poslušnost do groba, ovde je izvrgnuta ruglu. U Severnoj Karolini vršila se na sledeći način: pristupnik se sa povezom oko očiju privede, zadigne mu se jedna nogavica pa mu se uz butinu prisloni komad leda. I dok se inicirani neprijatno oseća, njegova sabraća se grohotom smeju.

Klan više ne predstavlja strah i trepet, nego, kako bi to Englezi rekli, stvar lošeg ukusa. “Mi pokušavamo da održimo klan na pijedestalu istorije, tamo gde je dospeo prvi klan, kada je bio jedino odbrambeno sredstvo poštenih protestanata od korumpirane vlade na severu i podivljalih crnaca koji su ubijali i silovali naše žene i palili naše domove.” Ali, vremena se menjaju, i novi klanovci nikako ne mogu da očiste rđu sa klanovskog štita. Tajno društvo koje je svojevremeno sejalo strah i trepet, obaralo vlade i postavljalo nove, više ništa ne predstavlja u kontekstu promenjenih društveno-istorijskih uslova u kojima živi današnji prosečni američki građanin.

JoomlaMan