Prijava Registracija

Prijavite se na sajt

Korisničko ime
Šifra *
Zapamti me

Napravite nalog

Polja (*) su obavezna.
Ime
Korisničko ime
Šifra *
Potvrdite šifru *
E-mail *
Potvrdite email *
Captcha *
RELOAD_CAPTCHA
Vuk Popadic

Vuk Popadic

Rage Against The Machine - The Battle Of Los Angeles

Vlasnici jedne od ključnih рlоčа prve polovine devedesetih ("Rage Against The Machine" Epic, 93.) se vraćaju albumom čiji ste naziv pročitali nа početku teksta, a čiji mi је piratski primerak dopao šaka posredstvom Get on d stejdža. Od uvodne "Testify" sve je tu - svima poznati Zakov vrišteći vokal i ultra angažovana lirika, izuvajući rifovi i gitarska (prvenstveno zvučna) akrobatika Тоmа Моrеlа, besprekoгan i samopregoran rad ritam sekcije (Bred Vilk i Timoti Komerford (ovog puta potpisan kao Vaj Tim Kej (Y.Tim.K)). l sve to pod veštom i već više puta proverenom ргоducentskom palicom Brendana O Brajena (radio sa Rik Rubinom i bendovima Рrl Džem, Stoun Теmрl Pajlots, kao i sa samim Rejdžom na prethodnom albumu). Primetno je da Rejdž nе želi da se menja (vidi pod EjSi/DiSi, Ramons, Motorhed) i da pravi ustupke, već samo da zvučne granice svoje muzike pomera uvek za korak napred, tvrdoglavo odbijajući da poremeti davno utvrđene odnose u okviru velike četvorke (bubanj, bas, gitara i glas, vidi pod Šesnaest Osam 23]. "Guerrilla Radio" је već hit na devedesetdvojci i drugim radio stanicama koje šljakaju po principu Gerila radija, "Sleep Now In The Fire" već vidim kao sledeći singl (а i pesma је inače sestra bіiznakinja "Bulls Оn Parade"). Ostatak materijala je ujednačen i svaka od pesama bi mogla da iskoči kao radijski hit. Početak "Born Of A Broken Man" neodoljivo podseća na "Black" sa prvog Рrl Džem albuma, osim ako i"Black" ne podseća nа nesto, а ја nе znam na šta. U već pominjanoj "Testify" nalazi se i citat iz Orvelove "1984" ("Ко kontroliše prošlost - kontroliše budućnost, ko kontroliše sadašnjost - kontroliše..." znate već šta). Primenjivo na "situaciju" zar ne?! Kupovina ovog diska ili kasete je podrazumeva se obavezna, samo pazite - diskovi sa fotokopiranim omotom i žutam stampom nа samom disku imaju po раlа sekunde pauze pred sam kraj svake pesme.

Red Hot Chili Peppers – Californication

"Californication" је sedmi po redu album za ovaj po mnogo čemu netipičan kalifornijski bend. "Californication" је рlоčа na kojoj ponovo svira Džon Frusante (podsetimo se: poslednji put je to bilo na cd singlu "Soul То Squeeze" ali i to je pesma iz "Вlооd Sugar Sex Magik" perioda). "Californication" је рlоčа koju je stvorio bend koji je svestan svojih godina, svog opusa i traga koji je ostavio u рорulагnој muzici. "Californication" је pesma u kojoj Pepersi prvi put pevaju o Kaliforniji u negativnom kontestu. "Californication" је рlоčа koja је komotno mogla da nastane i u Srbiji ili bilo gde na planeti, ali niko drugi nije bio u stanju da je napravi. "Kalifornikejšn" је savršeno odsvirana i isproducirana рlоса (Rik Rubin po treći put medu Pepeгsima). "Kalifornikejšn" је рlоčа na kojoj Entoni peva više nego što је to ikad do sada činio. "Kalifornikejšn" је prava bit ("Оn The Road") рlоčа. "Kalifornikejšn" је рlоčа koja nipošto ne ponavlja koncept neke od predhodnih, ali svakako zatvara krug. "Kalifornikejšn" је рlоčа koju verovatno (kao ni predhodnu "Оnе Hot Minute") Pera Luković neće recenzirati. "K... n" je рlоčа koja ćе vas odvesti na put oko sveta, pa kroz neistražene dimenzije paralelnog svemira, gde cete zaraditi po koji ožiljak, videti drugu stranu, popeti se na vrh, spoznati kalifornikaciju, i to olako, činiće vam se da sve teče glatko (porcelan), komuniciraćete preko satelita (emit remmus), zavoleti "prljavštinu" ako vec niste do sad, navući somot rukavice, susresti spasitelja, uflekati se purpurom i stići ćete bas nа vreme da krenete na "put života". "Kalifornikacija" je album koji ne vadim iz cd plejera već skoro pola godine. "Kalifornikacija" je album koji nije revolucionaran, ali je i istovremeno i album koji ne želi to da bude. "Ka.. n" je retko dobra рlоčа. "Ка.. n" је domaći zadatak za one koji su ikad pokušali da prave gitarsku muziku. "Kali... ešjn" је рlоčа koju svaki pravi muzički sladokusac mora da poseduje. "Ka... n" је рlоčа za sve sa ovu stranu Zvezdare (ma šta to značilo), "Californication" je рlоčа godine. "Kalifornikacija" je sve ono što ste želeli da čujete, a niste smeli da priznate. "Kalifornikejšn" је razlog da proširite vidike. "Kalifornijkejšn" је povod da se zaljubite. "Califoгnication" je razlog da muzički odrastete bez psihosomatskih poremećaja. "Kalifornikacija" је рlоčа za naredni olimpijski ciklus (što znači još 4 godine do novog R. Н. С. Р. albuma). "K... n" je dokaz da 2000. nе donosi smak sveta. "Ka...ejšn" је dokaz da je svet na ivici. "Kalifornikejšn" је razlog da sutra obavite sve što ste planirali. "Kalifornikejšn" је razlog da počnete ili nastavite da se bavite r'n'rоllоm. "Kalifornikejšn" je razlog da mi verujete. "Californication" je remek delo.

Lungfish - The Unanimous Hour

Zrela i prilično tvrda svirka, spore, hipnotičke pesme i nekakvi sf tekstovi sa gomilom referenci na severnoameričku рор kuituru + gostovanje gospodina čije sam ime naveo u predhodnoj recenziji, verovatno su za nekog dovoljna preporuka, no "plućasta riba" mene nije narocito impresionirala, te ću је pustiti da pliva dаlје (ha, сеlа recenzija jedna recenica).

Dischord Records: 3819 Beecher Street, N.W. Washington, D.C. 20007-1802, USA

Fugazi - lnstrument Soundtrack

Materijal na ovom cd-u je skup snimaka koji su nastali u periodu između '89 (jedna pesma) i '97 i koji služe kao muzička ilustracija za dokumentarni film o ovom vašingtonskom bendu. U snimanju pesama nisu učestvovali uvek svi članovi benda, već su to uglavnom njihovi pojedinačni tripovi. Stvaгi su verovatno za većinu neslusljive ii ćе im bar njihovo samo postojanje biti nejasno, no ako ste stari fugazi-fan ili se ufuravate u ove "this-is-fugazi-music" crtice, žongliranja i pesme u pravom smislu te reči onda ćе vam ovo sve zvučati savršeno logično. I dobro. E, ako vam je ovo prvi susret sa Iаn Mekkejem i društvom onda preskočite, ili bar nabavite film Džema Коеnа, ili nabavite "Repeater" ili Majnore, ili nemojte čitati ovu recenziju.

Dischord Records: 3819 Beecher Street, N.W. Washington, D.C. 20007-1802, USA

Zen Guerilla - Trance States in Tongues

Zen Gerila je bend koji je pre osam godina oformljen u Njuarku, u američkoj drzavi Delaver, а čija muzika predstavlja fuziju bІuzа, roka i gospela. lz Njuarka su se selili za Filadelfiju, da bi, zasad, završili u San Francisku odakle trenutno deluju. Na putu su uspeli da za sopstvenu etiketu lnsect objave kolekciju singlova, prvi dugosvirajuci LP i dva EP-ja. Dželo Biafra ih '95 ufurava na Alternative Tentacles za koje reizdaju dva EP-ja ("lnvisible "liftee" Pad i "Gap-tooth Clown") nа jednom CD-u, a 1998. objavljuju i album "Positronic Raygun". Posle par uspelih uzastopnih svirki u Sijetlu potpisuju za Sub Pop i upoznaju Džek Endina koji im producira aktuelni album "Trance States In Tongues". Mnogo važnije od svega navedenog je da Zen Guerilla zna da "zaprži čorbu" u 12 pesama koje vas kroz ritam i bluz vode silinom i ubeđenjem primerenijem nekom drugom vremenu i prostoru. Par izuzetno zanimljivih aranžmanskih caka i odlične pesme (pre svega "Slow Motion", "Blackeyed Boogie" "Ghetto City Version", "Preacher's Promise", te obrada Bouvijeve "Moonage Daydream") razlog su za veselje poklonika muzike ove vrste. Njihov vudu je muzika, njihov modžo (vudu amajlija) je sirova svirka, po njihovim rečima obe su i bolest i lek, pa ko boluje nek se leči, ko voli nek izvoli.

Sub Pop Records

Disciplina Kičme - Ove ruke nisu male...

Konačno je ispravljen neshvatljiv propust ovdašnje što diskografske, što piratske industrije (ili se možda čekalo da se proda što је više moguće piratskih kaseta), pa su prvi Disciplinin album "Sviđa mi se da ti ne bude prijatno" i mini LP "Ja imam šarene oči" ugledali svetlost dana na cd-u. Koja je sam radio remasterizaciju, a vasu kičmu će verovatno obradovati i par live bonus snimaka (Lapidarij '82- ge). Ко ima рločе, а ne radi mu gramofon biće oduševljen ovim diskom. Ko nema gramofon, a voli Disciplinu Kičme biće srećan. Ко razume, shvatiće. Što se mene tiče ја sam zadovoljan.

Tom Tom Music

Luka Toreli je Torpedo

torpedo1Osamdesete godine su torpedovale sve proroke, vidovnjake, vizionare, gatare… osim onoga što ubode da će obeleženi (Gorbačov, verovatno) zadati smrtonosan udarac šansi za nekakvo socijalizovano čovečanstvo narušavanjem ravnoteže uspostavljene obostranim strahom (!?). Čak je Orvelova "1984" zamalo omanula.

Tako niko nije mogao ni sanjati da će jedna odrtavela kanta od negdašnjeg Torpeda u liku sredovečnog, lukavog, lucidnog, prepredenog i nadasve dosledno beskrupuloznog gangstera doseći do takvog priznanja kao što je nagrada za najbolji strani album na angulemskom strip festivalu 1985. godine. Nama što nam je vreme dalo mogućnost da "kompariramo" (a ja to sa zadovoljstvom radim), bi bilo zanimljivo da znamo ko je te godine bio u žiriju. Možda zaposleni u kući koja ga producira.

Naime, po Enrike Sančez Abuliju, je "Torpeda" crtao Aleks Tot, neuporedivo bolji crtač od Berneta, sve do žešćeg sukoba Abulija i Tota oko količine nekažnjenog nasilja. Žordi Berneta obilje pomenutog nasilja nimalo nije zabrinjavalo. Naprotiv. Bernet je shvatio "kuda idu divlje svinje" i da će riškanje po ritovima prohibicije prijati proždrljivom biću brižljivo negovane publike žedne nasilja i krvi. Ne bi bilo čudo da je ovaj strip nagrađen u Americi, ali u Francuskoj?! Meteorski uspon je i doživeo kod robusnog polupismenog Amerikanca i "podignutih" japija.

torpedo2Bilo bi zanimljivo istraživanje koja je to ciljna grupa publika našeg izdavača ili je naš izdavač bio dovoljno lucidan da predvidi zarazu koju šire psi rata. Kike Benlok Kastineira je 1997. godine u časopisu "Red Crow" #5 (izdanje na španskom jeziku) uporedio "Torpeda" sa zarazom koju su početkom devedesetih širili drugi psi - "Psi iz rezervoara" (ili "Ulični psi" u prevodu beogradskog distributera) Kventina Tarantina. Ovakvo poređenje je svakako neumesno, ali je i istovremeno nesporno da se u poštovaoce ovog nemilosrdnog ubice ubrajaju i veliki Džo Kubert i legendarni Vil Ajzner.

Bernet je trećinski po kadru, beline je tuširao i četkom i perom i metkom, ali mu brutalnost poteza nikad nije dosegla tako nizak nivo kao Abulijeva priča. Možda su baš zato kao tandem koji nema premca u ilustraciji različitosti karaktera duša prodanih nečastivom, sposobni da do iznemoglosti preturaju po smetlištu žanra i rešeni da ne odustaju ni po koju cenu i stigli do (ne)zasluženog uspeha.

Ostavimo na stranu, opet, sve predrasude i sagledajmo likovni aspekt ovog zapaženog stripa. U prvom prolazu za laku likovnu analizu i sa prosečnim perceptivnim sposobnostima čovek mora konstatovati: upadljiva stalnost odnosa svetlo-tamno (crno-belo), prenaglašenost jednom naučenog komponovanja kadra, opšta teskoba i kad nije u funkciji, gro plan do u čelo Vas tuče, teleća perspektiva, nemarno definisanje oblika, odsustvo ženskog pola odnosno prisutnost žene u jednoj krajnje klišeiziranoj španskoj "šampita" varijanti (vidi pod Alfonso Font), izbegavanje mekih linija… Ponekad mu je na "teletu" jedno oko u visini žirafinoj ili "tele" ima zečije oči, pa malo iskrene glavu kad gleda. Grupe su u klaustrofobičnim "sobama", nesvedena svedenost…

"Torpedo", moguće, doprinosi širenju slobode stvaranja stripa, samim tim i opštoj stvaraločkoj slobodi. Ali je i dokaz u kojoj meri komercijalizacija može lomiti kvalitet. Strip je likovno zadržao malo karakteristika mediteranskog, a po svemu ostalom je američki.

Samo da se razumemo: ništa nije toliko američko kao dobar strip.

Kalvin i Hobs: Geneza urnebesne slike

1Ima li u uspehu slučaja?

Ne znam da li je neko postavio to pitanje baš Votersonu, ali sam čitajući "Kalvina i Hobsa" zaključio da bi on odgovorio dosetkom ili vicem poput onog o Ciganinu i lutriji. Dakle da bi ste dobili morate igrati ili da bi ste uspeli morate raditi. Naravno da to nije tako jednostavno jer se samim učešćem ne dobija niti svakakvim radom uspeva. Ne sumnjam da je i za ovu od hiljade ideja Bil imao hiljade pitanja o načinu, mestu, vremenu, okruženju... Fakat da je prepoznao pravu ideju i da ju je dobro osmislio. Ništa tačnije jer je upravo u tome veličina svakog uspešnog autora.

Zašto je to dobra ideja?

"Snupi, Pogo, Krejzi Ket inspirisali su me najviše tokom godina", kaže na jednom mestu sam autor. Ovde se ne radi samo o inspiraciji. Čitajući uzorne stripove autor stiče selektivno iskustvo koje tu selekciju čine osobenom, a ako je ta osobenost prijemčiva i paralelno kvalitetna kao kod Votersona onda je uspeh neminovan. Revolucionaran pomak koji je napravio "Snupi" (Peanuts) Čarlsa Šulca (svedenošću i minimalizacijom likovnih elemenata, intelektualizacijom dece, davanjem mašte i misli, duhovitosti i sete životinjama) pedesetih godina impresionira Bila. Voterson sa sazrevanjem uviđa metaforičnost uzornih stripova o klincima sa osećanjima odraslih. To kako i sam kaže kao i "otuđenost, ambicije, potraga za srećom i smislom života" konačno opredeljuje Bila Votersona u osmišljavanju ideje. Svakako da su ovi atributi bili dovoljno ubedljivi za probirljive menadžere Juniverzal Presa (Universal Press) koji su imali njuh da prepoznaju osobenost koja će od "Kalvina i Hobsa" načiniti bestseler.

4Nije tajna da dnevni tempo kaiš stripa sa svojim zahtevima istovremenog, čestog poentiranja i upečatljivog kontinuiteta iscrpljuje autora i neminovno izaziva variranje kvaliteta. Bil je ovde fenomenalno uravnotežio odnos dosetke i ostalih elemenata te je tako svoj rezervoar duhovitosti, crtačkih sposobnosti i dramaturske invencije učinio gotovo neiscrpnim. Začuđujuća je i revnosnost sa kojom on obrađuje mnoge izreke, misli, šale koje i čine jedan glavni nerv ovog stripa ili ga barem pojačavaju ili umiruju kao kakav sedativ.

Čarls Šulc: "Kalvin i Hobs, međutim, sadrži urnebesne slike koje se ne mogu preneti u druge medije. Ukratko, zabavno ga je gledati, i to je ono što je učinilo Bilov rad tako zavidno uspešnim. Ovaj vrli savremenik je prethodno ustvrdio da je crtanje u stripu mnogo važnije nego li neki misle, zbog takmičenja sa drugim medijima i zabavama te da puko ilustrovanje čini obostrano gubitništvo."

Ovaj "ne baš citat" sam vam preneo iz razloga što je gospodin Šulc našao meni najbliži termin "urnebesne slike", o samoj tvrdnji koliko je crtež važan ostajem bez komentara.

6O radu Bila Votersona i genezi uspeha govorim vam po sećanju na pročitano (ako je ostalo išta od moje strip kulture) i jednog sjajnog predloška - "Tigar psiho ubica" kolekcija Votersonovog Kalvina i Hobsa u izdanju pančevačkog Mike Miša. Listajući ovu kolekciju i sećanja na budućnost i prošlost kaiš stripa naviru mi komparacije i sa njegovim uzorima i klasicima stripa te se usuđujem reći da je Bilova "urnebesna slika" snažnija i od maestralne ekipne realizacije iz produkcije Volta Diznija iz njegovog zlatnog doba (Gotfridsonovog Miki Mausa). Naime crtež mu je toliko čitak, linearno jasan - gotovo živ, pokreti, stanja i pozicije upečatljivo karakteristične i sve to sa minimalnom upotrebom likovnih elemenata.

Kalvin je šestogodišnji (sedmogodišnji) dečak jedinac i sve ono što iz toga proističe ukoliko su roditelji kao kod njega bez roditeljske "mere", a Hobs je njegova plišana tigar lutka. Kalvin nije vunderkind ali njegovu lucidnost, maštu, zapažanje suštine, samokritičnost, grižu savesti, samokontrolu, duhovitost, sarkastičnost i još sijaset osobina i karakternih crta Bil vešto pretače u njegovo drugo ja - oživljenog pliška - koji mu je i savest i stariji brat i drug i takmac. Plišani tigar naravno oživljava samo kad nema nikoga do Kalvina, tako Voterson vešto rasterećuje "urnebesnu sliku" od trećih gotovo nepotrebnih lica.

Ono malo "trećih" što se pojavljuje u ponekom kaišu samo pojačava izvesna osećanja koja zaokupljaju nestašnog usamljenika pred formiranje nezrele ličnosti. Dosetke, misli, šale... pa i dijalozi upotrebljeni u ovom stripu pokazuju koliko Bil Voterson dobro poznaje psihološka stanja dečaka u ovom uzrastu te se čudim da nigde nisam našao u biografijama da li je ovaj autor ostao na "overi" obrazovanja samo na koledžu u Ohaju... Pa je svoj talenat obogatio intenzivnim samoobrazovanjem i opsežnim istraživanjem. U svakom slučaju ima neobično izraženu moć zapažanja suštinskih odrednica koje su ga svrstale u moćne autore.

11Naravno ne bih bio dosledan sebi kada bih tvrdio da je strip savršen i Čarls Šulc onda ne bi rekao da je Votersonov rad zavidan i uspešan... Svakako i delom zbog moje zavidnosti, moram priznati, ukazujem vam na kontradiktornost jedne Votersonove izjave koja bi "genezu nastanka urnebesne slike" bacila u vodu da nije takva kakva je (kontradiktorna). Elem, ja sam se ove izjave samo suštinski sećao, ali mi je moj "poverljivi izvor informacija" pronašao inkriminisanu izjavu cenjenog Bila Votersona (nema samo Kalvin pliška) i poslao sledeći deo teksta izvađenog iz magazina Tron br.4 od aprila 1993.:

Pitanje: "Kako bi objasnio popularnost Kalvina i Hobsa?"

Odgovor (Bil Voterson): "Zaista je ne razumem, pošto nisam pošao od ideje da napravim popularan strip. Crtao sam ga za sebe. To je strip o porodici poznate opšte situacije sa kojima se lako identifikovati." Bil Voterson nastavlja: "Današnji trend u stripu je da se cilja na određenu vrstu publike, kao što su razvedeni roditelji, pripadnici bebi bum generacije itd. Verovatno iza toga leži nastojanje da se na stranu sa stripovima privuče određena grupa čitalaca koji će zavrištati ako taj strip bude ukinut. Tako taj strip ima veće šanse da preživi od nekog koji ide u širinu. Obično mi se ne dopadaju takvi trendovski stripovi, jer su pre proizvod analize tržišta nego poštenog umetničkog senzibiliteta autora. Mada ni u jednom stripu tema nije toliko važna koliko ono šta sa njom radiš. Porodični strip može biti bljutava papazjanija kao i bilo koji drugi."- završen citat.

9Ako je prevod tačan a ja verujem potpisniku MF, (što će reći poštovanom članu redakcije "Orbis" Marku Fančoviću), onda je ovo još jedan dokaz da umetnici moraju izbegavati odgovore na pitanja za koja se nisu pripremili. I sami vidite da ova izjava liči na izjavu kakvog političara; sve same kontraverze... Htedoh da apsolviram ali bih vas verovatno tim činom potcenio. Učinite to sami.

Svima nam je jasno da veliki umetnici imaju "pošten umetnički senzibilitet", ali sve u stripu osim danas već već žanrovski iskristalisanog i prepoznatljivog umetničkog pristupa je populistički ili teži tome, čak i alternativni strip. Pa i umetnički strip u kratkim formama se često objavljuje zbog sve većeg broja sladokusaca. Nije, zato daleko od pameti da strip autori ne smeju kriti svoje namere da napreduju sa svekolikom demokratskom i civilizacijskom evolucijom. Zato sam za pojačan strip marketing, jer bih da strip ostane živ među nadirućim medijima koji traže mesto za sebe. Pa zar ga i sam strip do malo juče nije tražio? Mi kao pripadnici soja do devete i devete umetnosti moramo spektrom svoje umetnosti utrti pute za desetu i jedanaestu... Ne budimo strip šovinisti. Time bi bila završena geneza "urnebesne" strip slike. I svako poštovanje autoru Kalvina i Hobsa.

Princ Valijant - klasik devete umetnosti

valijantHarold R.Foster, rođen je u Halifaksu, u kanadskoj provinciji Nova Škotska, 16.avgusta 1892.godine. Još od malih nogu je pokazivao sklonost ka avanturi, što se u početku manifestovalo njegovim čestim krstarenjima slupom (čamcem dugim više od deset metara) po nemirnim i hladnim vodama u okolini njegove porodične kuće.Već sa četrnaest godina je počeo da lovi divljač u šumama Nove Škotske, a po selidbi u Vinipeg otkriva čari snežnih prostranstava provincije Manitoba (u kojoj se Vinipeg nalazi) i oblasti Ontario. Sa osamnaest godina je napustio školu i zaposlio kao činovnik, ali mu je lov na patke bio preči, pa je zahvaljujući svom nestalnom karakteru do dvadeset devete godine uspeo da izmenja čitav niz zanimanja (profesionalni bokser, prodavac novina,činovnik, dizajner u robnoj kući, slobodni umetnik, vodič lovačkih grupa, vlasnik "rudnika od milion dolara"…). 1915.godine sreće "smeđooku plavušu" (blackeyed blonde) Helen Vels koja je po priznanju samog Harolda Fostera više verovala u njega nego on sam i sa njom zasniva porodicu.

Dvadesete godine su u kuću Fosterovih osim dva sina unele neophodan mir koji je pomogao Haroldu da donese odluku koja je za našu priču od presudnog značaja. Naime 1921.godine odlučuje da se posveti umetnosti i iz tog razloga odlazi na školovanje u Čikago -biciklom. Uskoro stiče formalno obrazovanje - završava Umetnički institut, Nacionalnu akademiju za dizajn i čikašku Umetničku akademiju, a sa učvršćivanjem samopouzdanja, učvršćuje i svoje pozicije i profesionalnu reputaciju.

U redakciji časopisa " Popular Mechanics" upoznaje Džozefa Nibija, direktora oglasne agencije "Campbell - Ewold", koji je prethodno isposlovao dozvolu od Edgara Rajsa Berouza za stripovsku obradu njegovog "Tarzana među majmunima" iz 1912. godine. Pošto Nibi nije mogao da usaglasi termine (čitaj - rokove za objavljivanje) sa Alenom Sent Džonom, prvobitnim ilustratorom Berouzovih knjiga, posao je ponudio Fosteru, ovaj je prihvatio i era avanturističkog stripa je mogla da počne.

A započeta je 7. jenuara 1929. godine paralelnim pojavljivanjem dva potpuno nova serijala "Tarzan" i "Bak Rodžers". I jedan i drugi su se bazirali na literarnom predlošku, a inicirali su pojavu čitavog mora novih junaka ("Fantom","Mandrak", "Brik Bradford", pa Rejmondovi "Flaš Gordon","Džim iz džungle" i "Tajni agent X-9" te mnogih drugih). Fosterov realistični stil razlikovao se podosta od svega dotad viđenog i "Tarzan" je naišao na nesvakidašnju popularnost. No, Harold nipošto nije bio zadovoljan i pristupio je kreiranju sopstvenog, autorskog serijala. Takav posao je podrazumevao zamašne pripreme i krajem 1936.godine kada je u potpunosti osmislio "Princa Valijanta" ponudio ga je svom "sindikatu". Kako to obično biva - odbijen je, i novi strip završio je na stolu urednika "King Features Syndicate". Ljudi iz King Fičersa nisu se mnogo dvoumili i oberučke su prihvatili i autora i njegov strip.

valijant3"New York Journal" je na svojim stranicama 13. februara 1937. godine doneo prvu tablu "Princa Valijanta" u koloru. Sudbina je tako uredila da "Tarzan" nastavi život na stranicama štampe kao noseći serijal "United Features" iz pera i kičice fenomenalnog Berna Hogarta, a "Princ Valijant" je na velika vrata "ujahao" u istoriju stripa.

Prva tabla "Princa Valijanta" nije se mnogo razlikovala od većine drugih dnevnih stripova, ali Foster je bio nameran da odustane od klišea i počeo da uvodi mnoge revolucionarne postupke u načinu vođenja priče. Počeo je da menja formate sličica (kadrova), uvek je krupni plan, dobro uočivši srodnost između filma i stripa preuzeo je tehniku izmene planova, panoramsko prikazivanje… Uspeo je u onome što nije pošlo za rukom nikom pre njega. Smestio je jednog u suštini izmišljenog junaka u realne okvire istorijske priče i sa lakoćom ubedivši čitaoca u autentičnost prinčevog bivstvovanja provozao nas kroz impresivnih 1778 tabli ovog ostvarenja. Stvarajući sagu o Valijantu Foster se osim opsežnih istraživanja ponekad služio i autentičnim preterivanjem dajući svome junaku presudnu ulogu u nekim značajnim istorijskim događajima, učvršćujući time uverenje čitalaca o postojanju ovog izmišljenog viteza Okruglog stola.

Teoretičari stripa i istoričari umetnosti u svojim natpisima Fosterov postupak nazivaju "romantični realizam", a neki od njih ukazuju da je zahvaljujući čistoći njegovih kadrova, te njegovom neupotrebljavanju zvučnih efekata (tup, tras, bang, fiju, buć i dr.), kao i ne remećenju kompozicije slike oblačićima (tekst je u "Valijantu" uvek upisan ispod ili iznad crteža), njegov romantizam prerastao u fotografski realizam.

Karakteristično je takođe za ovaj strip da njegov glavni junak Princ Valijant kako godine prolaze pozornicu lagano ustupa svom najstarijem sinu Arnu odstupajući i na taj način od uvreženog sistema neopvredivosti i ne starenja drugih papirnatih heroja. Valijant (u prevodu: Hrabri) jeste hrabri i avanture gladni junak, ali nije natčovek, njega ranjavaju, često je u smrtnoj opasnosti, čak biva i savladan, ali se uvek svojom inteligencijom i umešnošću izvlači iz svih situacija i grabi dalje, a dalje ga uvek čega avantura.

Foster je za života dobio veći broj priznanja među kojima je "Rojben" (Reuben), kojeg je dobio 1957. godine od strane Američkog Nacionalnog Udruženja Strip Crtača, a Veliko Britansko Društvo Umetnika primilo ga je u članstvo 1965. godine. Ilustrovanje "Princa Valijanta" prepustio je Džonu Kalinu Marfiju 7. marta 1971. godine, nastavivši da piše scenario za njega u narednih par godina. Preminuo je 1981. godine u 89 godini života.

Henri Hatavej je 1953. godine režirao film o Princu Valijantu, po scenariju Dadlija Nikolsa (scenariste "Poštanske kočije" Džona Forda) u kojem je glavnu ulogu igrao Robert Vagner, a koji se striktno pridržavao strip predloška, dok je izvesni Entoni Hikoks 1997. godine u svojoj narcisoidnoj verziji potpuno promašio temu. Sredinom osamdesetih emitovana je i poluuspela adaptacija u vidu TV serije; ipak ništa nam ova ostvarenja nisu donela osim pijeteta majstoru, a upravo iz pijeteta majstoru zaboravite na film i TV i uzmite strip i ispratite jednu od najvećih strip saga ikad ispričanih.

Modesti Blejz

modesti

Modesti Blejz je "stara" dama 60-tih iz pera Pitera O'Donela i kičice Džima Holdveja koja ne bledi. Ne zato što je crnka, no što je tipična za osmišljeni komercijalni strip.

Gospodin O'Donel kaže da je taj lik nastajao gotovo godinu dana, a da je iz same Modesti za tek jedan minut "rođen" njen budući partner i desna ruka Vili Gervin. U jednoj priči iz 1966. godine, koja se zove "Početak", O'Donel se, po mom mišljenju, idejno potpuno razgolićuje i otkriva svoju nameru da doziranjem kiča u umetnosti obezbedi oba cilja: stalnost svojih kaiševa u tiražnom listu i ne oštar sud kritike vremena u još žanrovski neizdifernciranoj umetnosti. Evo sižea te priče: Negde na jugu Grčke u vreme kraja Drugog svetskog rata, izgubljena devojčica počinje avanture inteligentnog siročeta, prosjaka i sitnog kradljivca isključivo hrane. Spašava sirotog obrazovanog starca od nasrtljivaca i u njemu stiče učitelja o kome se stara na svoj način, a željna znanja krade za njih dvoje hranu i knjige, saznaje za ekonomiju i mogućnosti bogaćenja... Izrasta u devojku mešavine lepote 60-tih: Sofije Loren, Odri Hepbern, Monike Viti... Kreće u obećani grad Tanger i na iscrpljujućem putu joj umire učitelj i "kum" koji joj je dao ime Modesti. Sama uzima prezime po zaštitniku čarobnjaka Merlina. Snalazi se neko vreme na ulici grada i sa puno sreće već prekaljena postaje odličan krupije u kockarnici izvesnog vođe bande. Gazda gine u obračunu, a odvažna Modesti zauzima njegovo mesto. Zahvaljujući "obrazovanju" i inteligenciji širi posao po svetu, upoznaje veštog borca - robusnog Gervina od koga čini džentlmena. Kad njih dvoje postaju prebogati dele carstvo lokalnim šefovima, kupuju imanja u Engleskoj i povlače se u miran život. Sumnjivu prošlost naših junaka koristi Engleska obaveštajna služba i na zadovoljstvo aktera legalizuje njihov avanturistički karakter. Tako Modesti i Vili bivaju prihvatljivi junaci za svo šarenilo čitalačke publike lista gde će se kaiševi sa njihovim avanturama nestrpljivo čekati iz broja u broj.

Čista konstrukcija! Zar ne!? Ali uspela konstrukcija koje je idejno osmišljena da pridobije čak i ljubitelje takvog stripa kakav je "Julija Džons". Zato ne verujem da je ovaj strip, naročito priča, čisto nadahnuće.

Pomenuh da tada, a bogami i dan danas, strip nije imao i nema teoretski izdiferenciran žanr. Po pojavnom obliku to je novinski strip štampan u horizontalnoj kompoziciji kadrova koje uobičajeno zovemo kaiševi. Kaiševi tako sužavaju kompoziciono bogatstvo koje pruža format cele table. No crtač podređuje grafički izraz jasnoći, pamtljivosti priče, upadljivosti samog kaiša u okviru novinske strane, upečatljivosti i prepoznatljivosti lika...

Ono što obogaćuje ovakvu "vrstu" stripa je neminovno posvećivanje crtača svakom kadru gotovo kao slici. Ovakav pristup zato čini novinski strip štampan u albumu gotovo pretrpanim. Ja bih, ako nije jeres, izdavačima preporučio neku vrstu mutant albuma sa novinskim stripom. Tako da ga čitalac konzumira u pojavnom obliku. Ali o tome u posebnoj priči za koju sam siguran da će naći mesta u istoriji stripa. Te ćemo dalje analizirati sam psihološki pristup autorskog dvojca sa kormilarem čitaocima i odnos prema njihovim tajnim porocima, a vrlinama javnim (kormilar je priznali mi to ili ne urednik lista sve zajedno sa novcem koji isplaćuje).

Modesti ima sve osobine koje gotovo svaka dama iz srednje klase građanskog društva tajno ili javno priželjkuje. Sputane čitateljke obožavaju njenu slobodu, tajna sanjarenja, egzibicionističke potrebe, naglašeno posvećivanje ličnom izgledu, neograničeno kretanje, mondenska mesta, očijukanje za materijalnim bogatstvom...

I za dame iz Engleskog visokog kruga je prihvatljiva, jer i za njih ovo sve važi, a dodatno se od nje ograđuju svojom tajnom službom, koja naravno ima sva prava da "upotrebi" sve što je na dobrobit i održavanje Ujedinjenog Kraljestva, pa i neku "upristojenu" lepoticu iz nižeg staleža.          

Za najniže kategorije O'Donel obezbeđuje prođu za Modesti i Vilija, jer oni to ne rade da bi na mala vrata ušli u "veliko" društvo, no iz zabave, avanturizma... Zadržavši dostojanstvo svog sirotinjskog porekla i sposobnost transformacije.

Mnogo toga odgovara i muškom delu publike, a da ne govorimo o mekim leđima, senzualnim usnama, gotovo silikonskim grudima, čvrstom tinejdžerskom torzu sa zamamnim zrelim bokovima i jasnim izrazom poželjne osobe u očima koja je toga svesna i samo što ne kaže - da.

To ne znači da je sam strip loš. Status kultnog stekao je ne samo savremenošću izraza i nagoveštajem već poznatih događaja 60-tih godina (emancipacija žena, seksualna revolucija, najava feminizma) već i uspešnim pariranjem inim medijima: u filmu - Bondu i Svecu, na TV-u - krimi serijama i opet Sajmonu Templaru, u lakim romanima - nebrojenim junakinjama... U tom smislu normalna je pojava ove "heroine" i na velikom platnu i u knjizi (11 svezaka). Te to ovaj strip svrstava u klasike.

Što se žanrovske diferencijacije tiče, iako rekoh da do definicije nismo stigli, ja bih ustvrdio da će biti blizak pop artu u širem smislu, a komparirajući sa srodnim filmom - (film je u žanrovskoj diferencijaciji poodmakao) - "Modesti Blejz" nije umetnički strip strogo polarizovano gledano. Samo što ja nisam pristalica tako drastične polarizacije ovih medija. Ako je nešto umetnost, te i strip, ono je manje ili više umetnički vredno. Prirodno je da svako udvorištvo konzumentima ide na uštrb umetničke vrednosti osobito ako igrate na preširok auditorijum. Ali bez te igre nema masovnije kultivizacije potencijalnih "sladokusaca". Zato oni koji se kultuvizacije i edukacije konzumenata radi, opredeljuju za pop rizikuju da budu prokuženi od stvaralaca za znalce i svesno umanjivši umetničko dostignuće dobrano materijalno bivaju obeštećeni.

No za samu svrhu ovog stripa i ne obazirujući se ponekad na pomenutog kormilara ovaj dvojac ponaosob uspešno obavlja posao. O'Donel ograničen segmentacijom uspešno priča, vodi dijaloge, seče na pravim mestima, pravilno poentira, sadržajno opisuje...

Holdvej pak čisto ilustruje, jasno i vrsno kontrastira, vešto izbegava opterećujuće prelaze, arhitektonski prilazi crtežu prostora, ali u pozitivnom "mekšem" smislu...

Ova dva autora su radili na stripu "Romeo Braun" od 1956. do 1962. a prvi kaiš "Modesti Blejz" objavljuju u Londonskom "Ivning Standardu" 13. maja 1963. Uspešnu saradnju prekida Holdvejeva iznenadna smrt 1970. godine, a na ilustrovanju O'Donelovih priča ga nasleđuju Romero i Barns. Avanture Modesti Blejz su u svetu objavljivane u više desetina dnevnih listova, te u mnogim magazinima i u formi strip albuma, a sličnu sudbinu je doživela i kod nas. Popularnost ove junakinje u našim krajevima odražavala se i u tako trivijalnim pojavama kakva je i naslovljavanje jednog pop albuma sa kraja 80-tih, a nezapamćen je i broj raznoraznih butika pozamanterije i ostalih džidža-bidža nazvanih njenim imenom.

JoomlaMan