Prijava Registracija

Prijavite se na sajt

Korisničko ime
Šifra *
Zapamti me

Napravite nalog

Polja (*) su obavezna.
Ime
Korisničko ime
Šifra *
Potvrdite šifru *
E-mail *
Potvrdite email *
Captcha *
RELOAD_CAPTCHA
Oresh

Oresh

Teenage Bottlerocket - Freak Out

U moru ozbiljnih tema, socijalnih i političkih tekstova, angažovanih smrknutih lica, ovaj bend je jedan od retkih koji je ostao ukopan u pozitivnosti, nevinoj zajebanciji i genijalnim a-la Ramones melodijama sa tri akorda. Jednostavno, Teenage Bottlerocket je bend koji uveseljava. Ovo im je prvi studijski album još od 2009. i fenomenalnog They Came From the Shadows. Priznajem, nedostajali su mi jako. Nisu oni muzički revolucionari, rade ono što su mnogi bendovi radili devedesetih, kopirali Ramonse nemilice, ali nije to ono što me privlači njima, već atmosfera u pesmama, koja me podiže, uverava da još uvek postoje kvalitetne i dobre stvari, i da nije sve sranje što je napravljeno u zadnjih desetak godina. Ako tražite bend sa dubokom i smislenom porukom slobodno preskočite. Ovde nema nikakvog komentara na društvene događaje, na stvari zbog kojih smo sjebani, nema ni jebenih emo pesama o tome kako ih je riba ostavila i kako ovaj svet nije za njih.
Prva polovina albuma je iznenađujuće agresivna i žešća od prethodnog albuma, koji sam gore pomenuo. Tekstovi su totalno direktni, od urnebesne Necocomicon, do Crusing For Chicks, koja bukvalno i govori o tome. Refreni su strašno zarazni, pevušite po ceo dan. Melodije su jednostavne, lako pamtljive, ali ne i predvidljive. Što se album približavao kraju, tome je suludost i glupiranje u tekstovima bila sve veća. Teme poput moš šutiranja u In The Pit, preko kunf-fu osvete u Who Killed Sensei?, i možda najboljih Summertime i Go With the Flow, gde je pop-punk u režiji Teenage Bottlerocked doveden do savršenstva.
Možda zvuči da se ponavljam, ali ovaj peti album je u suštini ono što si očekivao, to si i dobio. Nema previše mudrosti ili eksperimentisanja. Ako ste do sada slušali ovaj bend, svakako slušajte ponovo, sve albume, pa i ovaj. Ako ste novi, spremite se za pola sata urnebesnog glupiranja i suludo zaraznih melodija! Hit leta: Mutilate Me. Za svaku preporuku.



Fat Wreck Chords
www.fatwreck.com
www.teenagebottlerocket.com

{jcomments on}

The Gaslight Anthem - Handwritten

U mnogim intervjuima koje je pevač benda Brajan Falan dao u promociji novog albuma svog benda The Gaslight Anthem, on je govorio o konceptima i poreklu pesama, pre nego što je nemušto naveo i da je san svakog benda da napravi taj jedan album po kom će ostati upamćeni. Ta nezasita želja da se napravi savršeno parče popularne kulture koje će opstati i u narednim decenijama je ono što je naoružalo Falona i ostatak benda tokom pisanja i snimanja albuma Handwritten, čak iako nije bio siguran da li je u njemu ostalo materijala za dobru pesmu, a kamoli za savršeno izdanje. Ipak, nakon što je bend napisao uvodnu pesmu 45, sumnja je nestala i bend je ponovo rasplamsao svoju kreativnu glad.
Nema sumnje da je ovo inspirativna priča za mnoge mlade bendove u krizi, ali Falon se ili pravi blesav ili nije primetio jednu jako bitnu stvar: The Gaslight Anthem su već napravili taj jedan album po kome su ostali upamćeni, The ’59 Sound iz 2008. godine, koji je govorio o malom gradiću i ljubavima i požudama običnih ljudi. Taj album mi je gotovo nepristojno privlačan, klasik od početka do kraja. Ipak, napraviti tako dobar album već na samom početku karijere je blagoslov i kletva istovremeno. Mnogi kritičari su ih digli u nebesa i u vreme velike krize kreativnosti na svetskoj rokenrol sceni, oni su predstavljeni kao neka vrsta spasilaca muzike koji trebaju da sve ostale usmere u pravom smeru. Kada si u takvoj situaciji, u kom smeru onda tvoj bend treba da ide na sledećem albumu? Naravno, krenu onda one čuvene misli o razočarenju i mnogi se već tu spotaknu. Bend se nije spotakao, već popeo za nekoliko stepenika više sa svojim sledećim ostvarenjem, apsolutno genijalnim albumom American Slang iz 2010. o kome sam već pisao na stranicama ovog fanzina.
Sve ovo zajedno čini Handwritten najkritičnijim momentom u karijeri benda. Falonovo priznanje da nije siguran da li u njemu ima snage i kreativnosti za još pesama je možda i priznanje da je sumnjao u kom smeru bend treba da ide u budućnosti. I da li uopšte i može da ide nekuda. I šta se na kraju desilo? Falon i bend su odigrali siguricu, tek pomalo proširivši zvuk, ali ne nudeći ništa previše novog od onoga što su postigli na American Slang. Još od tog albuma počeli su postepeno da se odaljavaju od svojih punk rock korena i da se sve više približavaju klasičnom rok zvuku. Manje zaraznih refrena, ali zato ima daleko više gitarskih rifova. Pored očitih uticaja Brusa Springstina i Toma Petija, ovde ima dosta posvete i The Byrdsima (Here Comes My Man mi se čini kao tekstualna posveta Byrdsovoj Here Comes My Girl).
Šta sam još primetio? Ogromnu razliku u produkciji. Na ovom albumu su radili sa Brendanom O' Brajenom, koji je radio sa strašnim bendovima poput Pearl Jam, pa i ne čudi da su ga izabrali. Kažem, sigurica. Ipak, ono što na papiru izgleda kao prirodan izbor, u praksi nekad i ne deluje savršeno. Meni je zvuk malo debeo, sve mi je prenaglašeno, od jačine bubnjeva, tona gitara, do oštrine vokala. Upravo ono što savršeno leži zvuku Pearl Jama, ovde je nekako trapavo i veštački, poput teških čizama, pa je u drugom delu albuma zvuk počeo da se vuče, naročito na onim pesama koje imaju depresivnu i letargičnu atmosferu.
Upravo u ovom pasusu možda i leži ključna stvar koju imam problem sa ovim albumom. Produkcija je samo naglasila mane albuma, najviše one u kojima je bend ipak više sputan svojim uticajima nego inspirisan njima. Biloxi Parish i Too Much Blood pate od zvuka roka sedamdesetih. Sa druge strane, ništa od ovoga ne govori u prilog da je Handwritten na kraju krajeva album u kome sam uživao, a na par mesta je i izvanredan, dosezajući visine svojih prethodnika. To je recimo sjajna Mae, koja se već izdvaja po svom klasičnom Gaslight Anthem zvuku.
Na kraju recenzije se ključno pitanje samo nameće: da li je Handwritten zvuk koji je bend prirodno usvojio ili ga je nasilno stvorio da bi se udaljio od zvuka prošlih albuma? Za one koji su slušali album i kojima se isti veoma dopada, pitanje je potpuno nebitno. Ali za one koji imaju neodređen osećaj da albumu nešto strašno bitno fali, pitanje je sasvim na mestu. Ja bih lično najviše voleo kad bi bend najzad shvatio da su taj jedan album već napisali i nema nikakvog razloga da tako nešto ne ponove.


Mercury Records
www.mercuryrecords.com
www.thegaslightanthem.com

{jcomments on}

Shai Hulud završili album sa Čedom Gilbertom (New Found Glory)

Shai Hulud su nedavno objavili da su i zvanično završili snimanje svog novog albuma. Dalje su otkrili da je producent snimanja Čed Gilbert iz New Found Glory otpevao sve vokalne deonice na albumu. Za one koji ne znaju Gilbert je takođe pevao na prvom albumu Shai Huluda Hearts Once Nourished with Hope and Compassion. Ipak, bend je naglasio da Gilbert nije stalan pevač i da intenzivna potraga za novim pevačem i dalje traje.

Za sada nema zvaničnih informacija kada će naslednik albuma Misanthropy Pure biti objavljen. Ovo će ujedno biti drugo izdanje za etiketu Metal Blade Records.

{jcomments on}

Klaudio Sančez iz Coheed and Cambria o predstojećem albumu

Pevač benda Coheed and Cambria Klaudio Sančez je nedavno imao gostujuću kolumnu za časopis Q The Music. U svom tekstu je pričao o konceptima i temama koje zaokupljuju njegov bend, kao i uvid u likove i zaplet koji će se desiti na Amory Wars, koja je, ako niste pratili na času, SF saga ispričana kroz tekstove ovog benda. Takođe je u svojoj kolumni govorio zašto ljudi ne razumeju naziv benda.

Nerazumevanje ili nesposobnost da se razume. Ako bih izabrao neku definiciju na koji način publika vidi Coheed And Cambria, mislim da bi bilo to. Samo naše ime je zbunjujuće. Ni sam ne mogu da izbrojim koliko puta su nas pitali kako nam se zove bend, da bi posle odogovora bili još zbunjeniji. Coherent cantina? Go eden can breather? Iskreno, ne mogu nikog da osuđujem zato što smo mi komplikovani.

Čitavu kolumnu pročitajte ovde.

Šesti album Coheed And Cambria pod nazivom The Afterman: Ascension treba da izađe 9. oktobra i to će biti prvi deo dvostrukog albuma, čiji drugi deo pod nazivom The Afterman: Descension treba da izađe u februaru 2013.

{jcomments on}

Hydra Head Records prestaje sa radom

Hydra Head Records, etiketa čiji je osnivač Aron Tarner iz benda Isis, prestaje sa radom. Razloge za takav potez možete i sami pretpostaviti, jer u vremenu teške ekonomske krize sve je teža distribucija zbog rasprostranjene internet piraterije, iz čega proizilaze sve lošiji odnosi među zaposlenima, pa je čitava situacija jednostavno bila neizdrživa.
Naravno, ovo je ogroman gubitak za čitavu scenu, jer su za Hydra Head objavljivali bendovi poput Cave In, Kayo Dot, Jesu, Boris, Khanate, Xasthur i drugi. Etiketa je inače nastala 1993. godine, i sada predstavljala još samo jednu žrtvu promena u muzičkoj industriji, promena koje su na prvi pogled delovale kao pozitivne...  Naravno, njihov katalog je još u funkciji, odnosno još uvek možete naručiti mnoge naslove, majice, itd. koji su, zbog prirode situacije, prilično pristupačni.{jcomments on}

Propagandhi - Failed States

Počeću od kraja: ovo je jedan od najžešćih albuma ovog benda i jedan od kandidata za album godine. Kad sam taj teret skinuo sa vrata, mogu da se vratim na početak. U ova totalno nesigurna vremena, kad nemaš pojma ni kad ko, ni za koga izdaje, ni da li menja stil, jedno je uvek sigurno - Propagandhi uvek izbacuju album koji jako dugo slušam. Postoje strahovito dugo, matoriji su od većine vas koji ovo čitate i iza njih je dug put. Njihov napredak sam pažljivo pratio kroz godine; od stidljivog kanadskog benda koji je sneg rodne Kanade muzički menjao suncem Kalifornije, sa jakim političkim tekstovima na levoj strani, došli su do neverovatnog benda koji je spojio treš i pank u svojoj progresivnoj izvedbi. Sada će mnogi od vas reći da nema teorije da dostignu legendarni Today’s Empires, Tomorrow’s Ashes iz 2001. ili meni ništa manje lošiji Supporting Castle iz 2009. reći ću samo da grešite. I to jako! Failed States može opušteno da stane u isti red sa njima.
Rekao sam gore jednu reč: progresivni punk. Ovde je taj progresivni zvuk doveden do savršenstva i iskorištavan nemilice. Nekoliko nezaboravnih delova su mi pomerili dupe i naterali me da album slušam i na slušalicama, i na poslu, i kući na velikim zvučnicima... Jednostavno, album svuda zvuči savršeno. Uvodna pesma Note To Self počinje sa laganim akustičnim delom, praveći tenziju u pravi metal rusvaj u srednjem tempu. Precizni bubnjevi ne prekidaju svirku, iako su dominantni poput oštrog noža koji seče. Prelazi su široki, naravno pod uticajem progresivnog i veoma komplikovanog zvuka, a metal rifovi su gotovo u sinergiji sa pank melodijom i energijom. Pravi treš pank u svom najboljem obliku. Jedan od iznenađujućih kvaliteta albuma je gitarista Tod, koji većinu izrazitih melodičnih delova sam iznosi na svojim plećima. Najimpresivniji momenat je svakako u Cognitive Suicide, gde je u jednom momentu uleteo u Slayer mod, a u Dark Matter pokazao suprotnost sa sporijim tempom, podsećajući na najbolje pesme sa Potemkin City Limits iz 2005. Upravo ta različitost koja provejava albumom je jedan od jačih aduta ovog benda. Primetio sam još na par mesta kako bend uspešno uspeva da se prebaci sa krljačkog panka u mirni, gotovo džez progresivni deo. Tu su bubnjevi briljirali; nimalo laki prelazi su bili neprimetni. Neko od iskusnih muzikanata će reći da su posle toliko godina sprcanih u sviranje i morali da nauče da budu toliko opušteni. Baš sam ovih dana proročki slušao prva dva albuma i zaista je neverovatna razlika u kvalitetu sviranja.
Nisu samo muzičari napredovali. Pevač i gitarista Kris Hana je u ubedljivo najboljoj formi u svojoj karijeri. Na par mesta je pružio neverovatan raspon, pogotovo u onim težim, kompleksnijim aranžmanima. Za razliku od prethodnog albuma Supporting Castle, malo su smanjili melodiju, na uštrb surovih superbrzih treš rifova, što je na kraju ispalo izuzetno dobro. Da se razumemo, ovde ne fali melodije, ali su napravili odličan balans sa veoma naglašenim progresivnim eksperimentalnim zvukom.
Ovo me vraća na sam početak (ili kraj?) recenzije. Na koje mesto u diskografiji ovog odličnog benda bi mogli da strpamo Failed States? Što se mene lično tiče u prva tri mesta, a vi slobodno birajte gde ćete. Nema onih momenata gde ćete da izrogačite oči zbog genijalne pesme (možda zato što više nismo klinci), što bih pripisao mnogo žešćem zvuku, sa naglaskom više na rifove, a manje na melodije, ali zato svaka pesma ima takvu stukturu da se ponekad i izgubite, terajući vas da često vraćate pesmu na početak, da bi pohvatali sve. Album poseduje strahovitu dubinu, meni gotovo neshvatljivu. Ukoliko ste fanovi ranih albuma poput How To Clean Everything i Less Talk, More Rock i preskočili ste nekih 15 godina života mislim da ćete biti pogubljeni.
I da konačno završim komplikovane rečenice o komplikovanom albumu. Ovo nije savršen album, nije najbolji album, niti će vam nešto promeniti pogled na život. Ali je zato najbolji progresivni punk/treš/kako-god-ga-nazovete album godine. Za sada. Propagandhi su pokazali svu silinu i snagu i to je ono što je većina slušalaca i želela. Ne znam kako bih više mogao da preporučim ovaj album, sem da ga preslušate. A onda ponovo. I ponovo. I ponovo...


Epitaph Records
www.epitaph.com
www.propagandhi.com

{jcomments on}

JoomlaMan