Prijava Registracija

Prijavite se na sajt

Korisničko ime
Šifra *
Zapamti me

Napravite nalog

Polja (*) su obavezna.
Ime
Korisničko ime
Šifra *
Potvrdite šifru *
E-mail *
Potvrdite email *
Captcha *
RELOAD_CAPTCHA
Oresh

Oresh

Propagandhi - Failed States

Počeću od kraja: ovo je jedan od najžešćih albuma ovog benda i jedan od kandidata za album godine. Kad sam taj teret skinuo sa vrata, mogu da se vratim na početak. U ova totalno nesigurna vremena, kad nemaš pojma ni kad ko, ni za koga izdaje, ni da li menja stil, jedno je uvek sigurno - Propagandhi uvek izbacuju album koji jako dugo slušam. Postoje strahovito dugo, matoriji su od većine vas koji ovo čitate i iza njih je dug put. Njihov napredak sam pažljivo pratio kroz godine; od stidljivog kanadskog benda koji je sneg rodne Kanade muzički menjao suncem Kalifornije, sa jakim političkim tekstovima na levoj strani, došli su do neverovatnog benda koji je spojio treš i pank u svojoj progresivnoj izvedbi. Sada će mnogi od vas reći da nema teorije da dostignu legendarni Today’s Empires, Tomorrow’s Ashes iz 2001. ili meni ništa manje lošiji Supporting Castle iz 2009. reći ću samo da grešite. I to jako! Failed States može opušteno da stane u isti red sa njima.
Rekao sam gore jednu reč: progresivni punk. Ovde je taj progresivni zvuk doveden do savršenstva i iskorištavan nemilice. Nekoliko nezaboravnih delova su mi pomerili dupe i naterali me da album slušam i na slušalicama, i na poslu, i kući na velikim zvučnicima... Jednostavno, album svuda zvuči savršeno. Uvodna pesma Note To Self počinje sa laganim akustičnim delom, praveći tenziju u pravi metal rusvaj u srednjem tempu. Precizni bubnjevi ne prekidaju svirku, iako su dominantni poput oštrog noža koji seče. Prelazi su široki, naravno pod uticajem progresivnog i veoma komplikovanog zvuka, a metal rifovi su gotovo u sinergiji sa pank melodijom i energijom. Pravi treš pank u svom najboljem obliku. Jedan od iznenađujućih kvaliteta albuma je gitarista Tod, koji većinu izrazitih melodičnih delova sam iznosi na svojim plećima. Najimpresivniji momenat je svakako u Cognitive Suicide, gde je u jednom momentu uleteo u Slayer mod, a u Dark Matter pokazao suprotnost sa sporijim tempom, podsećajući na najbolje pesme sa Potemkin City Limits iz 2005. Upravo ta različitost koja provejava albumom je jedan od jačih aduta ovog benda. Primetio sam još na par mesta kako bend uspešno uspeva da se prebaci sa krljačkog panka u mirni, gotovo džez progresivni deo. Tu su bubnjevi briljirali; nimalo laki prelazi su bili neprimetni. Neko od iskusnih muzikanata će reći da su posle toliko godina sprcanih u sviranje i morali da nauče da budu toliko opušteni. Baš sam ovih dana proročki slušao prva dva albuma i zaista je neverovatna razlika u kvalitetu sviranja.
Nisu samo muzičari napredovali. Pevač i gitarista Kris Hana je u ubedljivo najboljoj formi u svojoj karijeri. Na par mesta je pružio neverovatan raspon, pogotovo u onim težim, kompleksnijim aranžmanima. Za razliku od prethodnog albuma Supporting Castle, malo su smanjili melodiju, na uštrb surovih superbrzih treš rifova, što je na kraju ispalo izuzetno dobro. Da se razumemo, ovde ne fali melodije, ali su napravili odličan balans sa veoma naglašenim progresivnim eksperimentalnim zvukom.
Ovo me vraća na sam početak (ili kraj?) recenzije. Na koje mesto u diskografiji ovog odličnog benda bi mogli da strpamo Failed States? Što se mene lično tiče u prva tri mesta, a vi slobodno birajte gde ćete. Nema onih momenata gde ćete da izrogačite oči zbog genijalne pesme (možda zato što više nismo klinci), što bih pripisao mnogo žešćem zvuku, sa naglaskom više na rifove, a manje na melodije, ali zato svaka pesma ima takvu stukturu da se ponekad i izgubite, terajući vas da često vraćate pesmu na početak, da bi pohvatali sve. Album poseduje strahovitu dubinu, meni gotovo neshvatljivu. Ukoliko ste fanovi ranih albuma poput How To Clean Everything i Less Talk, More Rock i preskočili ste nekih 15 godina života mislim da ćete biti pogubljeni.
I da konačno završim komplikovane rečenice o komplikovanom albumu. Ovo nije savršen album, nije najbolji album, niti će vam nešto promeniti pogled na život. Ali je zato najbolji progresivni punk/treš/kako-god-ga-nazovete album godine. Za sada. Propagandhi su pokazali svu silinu i snagu i to je ono što je većina slušalaca i želela. Ne znam kako bih više mogao da preporučim ovaj album, sem da ga preslušate. A onda ponovo. I ponovo. I ponovo...


Epitaph Records
www.epitaph.com
www.propagandhi.com

{jcomments on}

JoomlaMan