Prijava Registracija

Prijavite se na sajt

Korisničko ime
Šifra *
Zapamti me

Napravite nalog

Polja (*) su obavezna.
Ime
Korisničko ime
Šifra *
Potvrdite šifru *
E-mail *
Potvrdite email *
Captcha *
RELOAD_CAPTCHA
eraserhead

eraserhead

Hornsman Coyote & Soulcraft - Safe Planet

Nisam dugo pisao. Godina prođe. Život ti lupi tako par šamara, pokaže ti gde ti je mesto. I srećan sam zbog toga. Pokazao mi je da su dva jedina lepa mesta porodica i muzika koju osećaš, a ne ona koja ti je nametnuta. Tu imam da dodam da sam ovih godinu dana sa distance posmatrao šta se dešava. Nisam preterano jurio nova izdanja. Nisam pridavao značaj ni tome da će neko od vas reći - penzionisao se. Nisam, jednostavno sam čekao da me nešto pogodi i pokrene da bih ponovo pisao, a možda i svirao.

I eto, desilo se. Moje višedecenijsko poštovanje rada Nemanje Kojića se s razlogom nastavlja. Ekipa okupljena u Soulcraftu je hi end. Počevši od mog prijatelja Džimija, koji je i plodan autor na albumu, Damjana, čije se stabilne deonice brzo pamte, savršenog tempa Utvara, Krletovih egzibicija, Đurđicinih nežnih pratnji, Mladenovih i Kojotovih odmerenih trombona, pa na kraju i Baretovog udela u finalnom pakovanju ovakvog kolosalnog dela. Gosti na albumu su fenomenalni Igor Vince i magični flautista Ljubomir Dimitrijević. Ocenu pet nije lako dati, a dobro ne obrazložiti. Daću sebi taj ćef da neću puno reći. Osim možda zanimljivosti da je na frontcoveru delo Borivoja Kojića, kao i na fenomenalnom Solidu od Eyesburna. Indikativno, zar ne :-)

Prošli s/t album nisam smeo da recenziram. Imao sam neko sveto strahopoštovanje da nisam dovoljno sazreo, da bih dao sebi za pravo da komentarišem. Sa ove distance, taj album je malo neizvestan uvod ka Safe Planet, koji mi je potpuno probudio veru da će ovaj svet dobiti još malo dobrih albuma. Zašto ne pričam o pesmama, već o albumu? Ako se vratimo unazad, više decenija unazad, albumom se zvalo nešto što je imalo neku temu. Više pesama koje dišu kao jedna. U jednom duhu. U jednom zalogaju. Kasnije se to naravno, kao i sve drugo, pretvorilo u papazjaniju. Kriza autora je dovela do toga, da ne mogu da pošalju poruku.

Na albumu Safe Planet nalazimo taj duh, sa jako malo snage, pokrenuti mnogo energije. Ono što sam još osetio je kreativni momenat. Kao da je postojalo pregršt ideja, koje je bilo teško kanalisati. Obično autori pregore u svemu tome i žele da sve to ugrade u pesmu. Međutim, ovde su ideje pažljivo birane. Enormno iskustvo svih članova je tome kumovalo. Bravo!

Svakoj tekst znam napamet posle trećeg slušanja. Flower Fileds je dobila novi aranžman, ustoličen od strane svakog pojedinca; iako mi je i originalna, akustična verzija prilično razbucavala emocije.

Kažem, album je masterpiece i zaista nije vredno trošenja ni mog ni tvog vremena da analiziram svaku pesmu. Tvoje je da odmah pribaviš album i uživaš.

Jimi, hvala!

Comeback Kid, Bane My Iron Lung, World Eater, 9. maj 2015., DOB

We said, we said, we said | This time was gonna be different,... orilo se nakon certa.

Direkt iz njive, sav prljav, jurcao sporednim putevima i stigao na odrediše. Malo kasno, ali ne mnogo. Duša u nosu, što od vremena ustajanja zorom prvih petlova, što od jurcanja, što od... mojih godina.

Kada smo kod godina, rekao bih da se sve odvija u ciklusima. Tendencija da se vraća ono naše vreme, me je odavno prošla. Odnosno ideja ka istoj. Međutim, da li je to baš tako? Večerašnji koncert je vratio ili bolje reći ekshumirao raznorazne likove našega podzemlja; samo su po koju koru zadebljali. Odmah sam se prisetio promocije drugog albuma Hitmana u istom prostoru. Tako je večeras izgledalo. Kao da sam pustio neki DVD koncert sa samih početaka 21. veka.

Koncert koji je mesecima unazad širio u vazduhu euforiju, svoj epilog je na sveopšte zadovoljstvo ukotvio ovog 9. maja, 70. obletnice pobede Evrope nad fašizmom. Kao što napomenuh, propustio sam malo. World Eater su verovatno bili cool, jer su ozarena lica publike osvetljavala polupopunjenu salu. My Iron Lung sam odgledao, a bolje da nisam. Osim što dobro sviraju, hvala im, ali daleko lepa kuća (California). Mislim da osim poslednje pesme, sve ostalo ej smuti pa prospi. Znam, zamerate spisateljima na neinformisanosti kada pišu ovaj review, a i tako me zabole kad se oni nisu potrudili da naprave još koji hit. Ovako, alternativno driblanje po aranžmanima ostaje jedino što taj bend iza sebe ostavlja. Ne, nisam se smorio, iz minuta u minut sam im davao šansu, ali džaba.

Sledeći bend, Branislav na srpskom iliti Bane iz milja, na ingliškom, već prepoznajem iz playliste svojih bar 10-15 godina mlađih dana. Ma šta prepoznajem?!?! I da nisam slušao nikad, ovo je ć-mo! Vokal Aarona Bedarda je precizan i tačan, ali ne toliko silan i ubedljiv. Jeste on zaštitni znak benda, ali mislim da je muzika too heavy za njegov manjak kilaže. Svakako, energija koju ispaljuje, u svom grunge outfitu je dovoljna da održi pozornost nas prisutnih sa razjapljenim vilicama. Kakav zvuk, kakve pesme! Rek'o bi Aćim (nekadašnji moj saborac u recenziranju), "smrzlo mi se govno"! Kao Bane, dobri sin... mislio sam da će svojim briljantnim nastupom malo baciti senku na Comeback Kid. Ovakvo prženje bih voleo češće da gledam, pomislio sam, no nešto kasnije, reče Andrew (CBK), da im je ovo poslednja turneja, pa vi što ste gledali, prepričavajte pokolenjima da je noćas Bane pokorio Beograd (kako samo partizanski zvuči ;-)) Srbi, Bugari i ostala braća su pokoreni i bačeni na kolena.

Isprazni se sala, da se pokupuje neka količina piva, pa čak i posle 22h. Za nas koji smo tamo bili, sramota je da na sred Banetovog nastupa nestane bilo kakve tekućine u šanku, a za one koji ne znaju, u BG-u se kupuje pivo i posle 22časa ako lepo zamilite prodavce. Svejedno, da se uzme malo vazduha, kako bi se alkohol u krvi malo i razredio, i izdržala navala emocija sa sledećeg nastupa, a ja da malo, pre nego li nastavim, kažem koju o organizaciji. Kao i u uvek, sve je bilo izuzetno i nenadjebivo. Drago mi je da imamo reprezentativnu ekipu u Beogradu Lemilica TTB i MTA, pa prevashodno ovaj put MTA. Jes da im nisam tražio akreditaciju, podržao sam scenu i zbog toga mi je drago, jer su zaista odradili posao; eto hvalim ih. Namučili verovatno jesu, ali se isplatilo. Počevši od meni neprejebivih doživljaja na Mad Caddies, čast i poštovanje za njih što su me ugostili par puta, a jedan od je svakako i moje opismenjavanje AWS-om... pa sve do ovog zaista velikog koncerta za Srbiju.

 

No, ajmo, da vidimo zbog čega smo došli. Kao pred egzekuciju lišavanja sveg nemoralnog iz mene, stao sam po sred srede s bratom Igorom i rekao "pucajte braćo, ja i dalje držim čašu". To se više ni poređenjem s neiživljenošću ne može opisati. Ni sa dopingovanjem energetskim M-pićem. Jednostavno, mi svi tamo mnogo volimo taj bend. Prvim tonovima nas nije izneverio. Svo stejdždajvovanje i srklpitovanje nije dovoljno slikovito opisano nikada, pa neću ni ja sada, ali potražite neki snimak s koncerta na YT i pogledajte kakvo je to srljanje na pod, krtim vratom, samo da bi se uživalo u bendu Comeback Kid. Prošaraše oni kroz čitav repretovar i tu nema mnogo mudrosti. We love you Belgrade... This is my favourite show on this tour i ostale floskule mi već uzbunjuju digestivni trakt, ali i to sam spreman da poprskam kiselinom, samo da čujem G.M Vincent and I, Wasted Arrows, Should Know Better, City of Dead, The Concept Stays, i tako te novije, a boga mi i starije hitove, kada mi je taj bend bio sličan sa svim ostalima tog perioda i pošteno sam ih respektovao, ali ništa više od toga.

Poštena terapija izbacivanja svega nemoralnog u meni, odricanje Sotone i ostalog je dalo rezultate. Neću se više gnušati na kratku formu tweeta i FB-a, kada ljudi ne umeju da opišu svoje oduševljenje i samo kratko formulišu celokupan događaj floskulom "jebanje mame"... gde vremešna gospođa nije kriva, ali za takvu priliku kada čovek ostane nem, vrlo opravdavam sex poštenog kalibra!

Ovako je bilo iz mog ugla

 

A ovako iz Danijelinog i Vaseovog ugla

Millencolin - True Brew

Divnog li proleća nepresušnih kambekova i novog Millencolin albuma. Jedan od par švedskih bendova, sveCkog kalibra, zbog kojih mi dođe da se preselim u stanište polarnih medveda i turističke destinacije pingvina.

Jedan su od bendova koji nema loš album, voze se na talasu konstantnog progresa i svojom jednostavnošću plene. Najveći album u karijeri Pennybridge Pioneers je po mojim standardima prevaziđen na prošlom Machine 15, sa svojim aranžerskim detaljisanjem do koske, ali se mnogi ne bi složili s tom konstatacijom.

Važe i za bend koji se nije proslavio živim nastupima, ali obzirom da je taj krst nosio i Rise Against, dok ih zaista nisam video svojim očima, ništa ne verujem.

Svejedno, Nikola i ŠveCka mu braća su tugedr od samog početka i ovakav staž od dvajs i kusur godina, ne može da iznjedri ništa epohalno novo, što bi eventualno možda karijeru malog skejt-punk benda s početka devedesetih uzdiglo i vinulo u visine Foo Fightersa i time nam otvorili novo pogodno tlo i uporište za pljuvanje - prodali ste se. Ne! Bend je ostao isti, materijal je ostao isti. Za nijansu lošija produkcija od Machine 15, ali to i jeste mač s dve oštrice kad bend većinu posla odradi in house. Recimo kao In Flames. Od kako sami sebe snimaju, oseti se da nedostaje često presudan spoljni uticaj koji može da bude samo pozitivan.

Album je odličan! Da ne kenjam previše, zaista, malo predugačak za današnje uslove, ali počevši od prvog singla, Sense & Sensibility, pa preko Perfection is Boring, koju na repeat mogu da vrtim od jutra do sutra, Chameleon ili Egocentric Man... nema stajanja. Autopilot Mode je jedina nova harmonija, nesvojstvena ovakvom bendu, ali da se razumemo, vrlo folk, u neku ruku viking rok, a ja to VOLIM! Ono što je evidentno je da su teme u pesmama onakve kakve bih očekivao kod mladog Millencolina, pun poleta, snova Petra Pana, a ne od Nikole, kome privatni život nije mnogo prijateljski bio nastrojen. Možda je to u stvari poenta, kad stavim prst na čelo?! Do you still believe in John (Lenon) je stih koji ukalupljuje masterpiece u ambalažu visoko ocenjenog albuma.

Kako da vas ubedim da poslušate album. Zar je potrebno?! Učinićete za sebe nešto jako dobro i korisno. Za svoj krvotok. Fituje na svaku krvnu grupu. Nije premekan, nije pretvrd, vrlo je Millencolin punk rock!

Six Pack - Dve decenije benda, Božidarac, 3. april 2015.

A kao da je juče bilo, Smederevska Palanka, letnja bašta u centru, 15. godina benda. Proslava kojoj je prisustvovalo i kuso i repato, jer je Six Pack s razlogom ponos i dika malog mesta u Šumadiji. Ja ne napisah ni reč, jer sam nekako osetio da je prilično intimno bilo i nisam hteo da se petljam u nekako harmonične porodične odnose. Sada su već na mom terenu, pa da kažem koju.

Ne smem ni da pomislim koliko sam mator, srednja škola, ja navučen na Bad Religion, maštam da imam melodičan bend ili makar da postoji neki bend u našem okruženju koji makar pokušava da svira takvu muziku. I eto, ubrzo, globalni trend i glad za kalifornijskim zvukom aterirao je u bratski gradić. Od trenutka kada mi je drugarica dala kasetu, ispred budegdžinice kod Džimija, do danas, neizmerni sam fan benda. Nije nikakvo šlihtanje, već sam pogledao istini u oči, pa vam prenosim svoja saznanja.

Koncertne proslave jubileja su krenule već izvesno vreme po gradovima. Prva u Zagrebu. Čitajući hvalospeve, jasno mi je koliko smo mi nezgodni ljudi. Mislim, u neku ruku drago mi je da bend koji svakako zaslužuje i više, ima rasprodate hale u tuđoj državi, a opet žao u drugu ruku što je sve subkulturno u mojoj zemlji, marginalizovano. No, pored takvih opšte poznatih premisa, ja sam ipak gajio nade da je Božidarac mali klub za ovakav povod. Vrlo brzo sam demantovan, čim sam se ulogorio u centru zbivanja. Jeste bilo puno, ali ipak ne jedni drugima na vratovima.

Ne stigoh zbog obaveza da ispratim predgrupe, ali kruži priča da je Aman Zaman bio osveženje. Žao mi je ljudi. Mnogo se iznerviram kada je ovakva situacija, al oprostite, život me baš ne mazi da bih se poboljšao u time managementu. Možda sam prečesto zamerao bendovima na šablonima, pravljenje spektakla od svega i svačega, te se eto ispunila moja želja da koncert bude koncert, a ne cirkus.

Six PackMožda bi Miki ovakvim rečima ispričao šta se dešavalo; stihovi su leteli na trapezu, svirači su žonglirali, a hitovi su nas ostavljali bez daha poput lava koji preskače vatreni obruč. Emocije su nas osvajale na svakom stihu, a vazduh iako deficitaran, prenosio je u talasima kardio diagrame iz prepunog srca benda. Daleko da sam vešt kao pisac knjige Olovke izlomljenog srca, ali valjda sam dočarao delić atmosfere. Sviralo se mnogo, pauziralo neminovno malo i jedan bis. Nije bilo rođendanske torte, nije bilo gostiju, bivših članova, projekcije dokumentaraca, nije bilo ništa što bi naglasilo posebnost koncerta i meni to baš prija. Ćuti i sviraj! Svi želimo da čujemo opet neke matore pesme, pa čak su neke bile u novom odelu. Imam utisak da sam bio na domaćinskom koncertu, a ne na isfoliranom "Belgrade, your the best audience ever" koncertu. Bravo!

Još uvek ne mogu da se naviknem da Miki ne svira gitaru. Kaže čovek da ne može kvalitetno da radi dve stvari od jednom, što poštujem, ali jednostavno mi slika nije bila spojiva sa tonom, pa se eto malo žalim. Žalim se i na zvuk, koji je te večeri zaista mogao da bude bolji. Palica na mixeti je bila predata Igoru Borojeviću, iskusnom čiki, kome punk nije stran, ali očigledno te večeri nije mogao bolje. Nedostaju i stage dive akrobacije, koje su nakon KBO! koncerta pre mesec dana, striktno zabranjena akcija.

Vapim za kratkom formom, ali evo opet odužih. Neko bi moje hvalisanje pretočio u mane, neko moje isticanje mana pretočio u pisanje zlobnog i ljubomornog pera. Ništa od toga. Kažu moji Smederevci, "proveo sam se ko u Beograd". Živeo bend, Branko, Mix, Đole, Miki i novopridošli Miloš (LUR). Živeli!

Intervju: Ludak u razvoju / Cipi

Kvalitetne muzike u Srbiji ima mnogo. Hvala bendovima što je svakodnevno stvaraju i ugrađuju sebe, kako bismo svi zajedno ostavili jedno brdo kvaliteta za budućnost. Vrsni stvaraoci kvalitetne muzike su i Ludak u razvoju i eto prilike da na kratko popričamo s njihovim frontmenom, autorom, Cipijem, o bendu i albumu koji kao zapeta puške čeka da istrči na teren. Svaki izgovor da niste čuli za bend, može samo da se opravda da niste znali puno ime, već uvek u akronimu, LUR...

Rancid – Indestructuble

Evo jednog izdanja sa Epitapha koje ne stiže na adresu Aleksandra Stojanovića 9, St. Pazova. Hm... (nije heavy metal, budalo!?) Da ne pišem sad splet okolnosti kao i obično zulum koji moram da istrpim i globu koju plaćam da dođem do nečega što Oreš NEMA, već da odma' nagrnem na komentarisanje gotovo pijanih-stres-situacija koje doživljavate dok u Need for Speed Underground slušate ”Stay Out Of Control”... Ova pesma je kao u fazonu ”Rancid 2000”, koji se meni nije dojmio preterano, ali ima ljudi kojima je blaže rečeno, prava gotiva. Elem, ”Indestructable” je fenomelnamldkasjdflalna pesma, a album još bolji. Slušam ga redovno (kao po rasporedu časova). Ovo bi moj Potres nazvao "supa". Ima svega. Samo što je ova supa Maggi kvaliteta. Ko voli miks ”Life Won't Wait” i ”Vukove”, neće se pokajati ako u IPS-u (Mamutu) pazari ovo za neke skupe pare. Naravno, radi se o digi-peku, koji je default za Hellcat Records. Pustila se buva da će Pink doći, kao i njen dečko Tim, tako da se nadate Rancid-u na Exitu (naravno, važi za sve one koji ne idu u junu u vojsku).  ”Indestructuble” je dupla ploča, što će reći devetnajs pjesama raznoraznog tekstualnog sadržaja, kao i raznoraznih muzičkih koketiranja sa srodnim i/ili totalitarno i krucijalno, dijametralno suprotnim pravcima u muzičkom i SAMO muzičkom smislu. Kao i obično, čovek namerno peva u polufalšu, ravno i gotovo nezanimljivo, jer za Rancid to nije ništa novo, kao i gomila sličnih (čitaj istih) spotova. Ono što mi je najviše prijalo je, glupo je reći – uticaj, Operation Ivy, što me je nateralo da uporedo preslušavam, a prethodno pretamburam kolekciju i iskopam prašnjavi Operation Ivy. Preporuka jubilarnoga Get On The Stage-a #10.

Hellcat Records

Pennywise – From The Ashes

Nešto ne vidim da je loše što smo ukinuli pirateriju. Evo zašto. Krvavo zarađene pare sam odma' spičkao na ovo izdanje, ne razmišljajući ni krajičkom zdravog dela malog mozga, da možda album i nije nešto specijalno. Ali, pošto sam dao izvesnu svotu novca, onda ću te pare da nahvalim i dižem u nebesa, po cenu da ćete me pljunuti čim se vidimo na nekom hc gigu. ALI, pošto ovo nije moj fanzin, moram onda da se ponašam po pravilima GOTS-a. Dakle, objektivnost na prvom mestu. Da sam ovo imao prilike ranije da čujem (na radiju i slično, kako to već ide,... kanali raznorazni), ili čak da smo se drugari i ja igrali pogađanja bendova, definitivno bih prošao k'o bos po trnju. Rekao bi da je evolucija i kloniranje nešto na šta treba da se navikavamo, a matematičko multipliciranje činilaca svakodnevna pojava; kao u ostalom i techno muzika (čitaj droga) – besomučna potreba za ponavljanjem. Dakle, bez problema bi ispalio k'o iz puške: "Neko fantastično kopira Pennywise". Kao što rekoh i za Rancid, ovo je jedno od krucijalnih izdanja koja nisu stigla na adresu Aleksandar Stojanović 9, St. Pazova. Ono što me je opredelilo za kupovinu ”From the Ashes” i odvratilo od Punk-O-Rame 8 (2CD) je da i ovde imate drugi oblik kompakt diska pod nazivom DVD (o kome ovaj put neću ni zucnuti, jer se neke moje tvrdnje, a s kojima se upoznajete iz broja u broj GOTS-a, ostvaruju). Uz izuzetno skarabudžen omot (ufff....podsme'nula se kuka krivom drvetu), retka budževina i fušeraj zahvatio je i snimak. Ovaj put nisam zinuo kao i obično na produkciju, koja je dobra, ali naviknuti smo na uvek nešto novo. Pesme su rađene po ižvakanom receptu. Da nije iskustva, bio bi jako prosečan album. Video ja da ne mogu da se izborim ni sa Pennywiseom ni sa savešću, pa reko da podpadnem pod uticaj. Rešen sam da svaki svoj dinar DOBRO zapamtim, imam zadatak da ovo preslušam 1204 puta. Naravno da sam na kraju jako poklek'o. Sad vi vidite za ono s početka; piraterija - mislite o tome. (Ono savest,... dinari.... i sve to.... ma batali)

Epitaph Europe

Good Riddance – Bound By Ties Of Blood And Affection

Poštovani, evo mene opet. Magare koje sere pare je ideja koja mi je oduzeta, ali ko mi je kriv kad sam maksimalno odugovlačio sa izradom omota za Potres. Hvala velikom srcu prijatelja Oreščanina koji je došao kod mene oko 19. novembra 2003. i iz bisera robu izvadio. Poklon za rođendan kome ja sad, upravo u zub gledam. Nije u redu, ali odužiti se treba. Prvo što mi je upalo u uši preslušavajući bronzani-iz-pantone-skale-disk identičan produkcijski zamah koji je utemeljio recept kojim se ređe ide. Good Riddance je bend koji je od početka furao ideju koja je sa radnim stažom postajala sve utemeljenija na punk-revival sceni. GR su u ovakvoj muzici pronašli debeo razlog koji se meri galonima ispijenog viskija Čarlsa Bukovskog koga su i citirali, kako se ne bi reklo da su punkeri zatupasta nacija. Ujedno, po meni ta krljačina (More DePalma Less Fellini) je najveći hit koji je GR usnimio na ovom izdanju. Minimalizam koji preovladava u ovoj pesmi ne oslikava inovističku krizu, već jedan moderan vid komunikacije sa ionako-punk-kurac-svega-pankerima. Po meni, nije sramota da GR kitim punk epitetima, jer njihov bunt nije nimalo bezazlen. Varnica je 1976 izbila i šta posle... to već ionako svi lepo znate (ili bi bar trebalo). Moje je da upozorim. Mišljenja su podeljena, od ekstremnog blatnjenja, do preteranog uzdizanja. Ako vam se svideo predhodni album, nema razlog za brigu, jer je ovaj još bolji. U principu, poredim ga sa prethodnim, jer kao da je ispao sa iste proizvodne trake, samo sa par godinica zakašnjenja i ljubomornog čuvanja od zabalavljenih usta i crvenih majčica na koncertima u Domu Omladine. Ono što ja u poslednje vreme čvrsto forsiram je, da je na neke bendove odavno trebalo zaboraviti. Pritajene sačekuše disharmonije i stidljive psihodelične atmosfere su ovaj put dobile svoj smisao što je, pretpostavljam, čekalo punih 5 godina, od kako je izašao Operation Phoenix, koji ja ne mirišem baš i nisam preslušao više od tri puta (kao, davao sam mu šansu). Sledeća koja je zablistala je ”There’s No ’I’ in Team”. Rađena je po receptu koji su zamislili pioniri melodičnog pankroka Bad Religion i Descendents. Komentarisao bih ja i prethodne albume, nego me sramota da dečku zauzimam ovoliko prostora, a da ne plaćam ništa. Treba još da dodam par bitnih stvari. Prvo, ako ste mislili da je ”Comprehensive Guide...” najbolji album (ili po meni ”Ballads...”) onda to zaboravite, jer je najbolji upravo prihajao. Drugo, ako neki bend treba i dalje da postoji to je svakako Good Riddance (iako ne znam i dalje šta to konkretno znači). Miša

Fat Wreck Chords

1208 – Turn Of The Screw

O-ho, Bogo moj! Pa to je novi broj GOTS-a. Čast da otvori sezonu lova na dobra izdanja je pripala iskusnom vuku iz konkurentskog fanzina, te nam to govori o velikodušnosti i srdačnosti koju urednik ovog izdanja neminovno poseduje. Za svaku pohvalu, nema šta. Takođe je pokazao veliko milosrđe i u trenucima kada se odrekao ovog novog, Epitafovog izdanja (za neku pristojnu cifru, naravno). Elem, pustio sam neki tamo disk sa gomiletine neinteresantnih izdanja koja čeka svoj trenutak da skine sa savesti obavezu. Ovaj put mi nije pošlo za rukom. Naime, beše nešto kasno i ne bih ovaj put da se uspavljujem uz neki grajnd, već ajde neki majns kor. Prva, druga, treća, rikverc, pa tu negde i četvrta... ne dadoše mi mira i sna. Nekad se znalo ko kosi, a ko vodu nosi. Znalo se da je Deviates kopirao Pennywise, a 1208 kopirao od oba najviše Deviates i da su, na kraju, ipak samo nešto što je već čuto. Naročito im nije išlo u prilog to što im je Flečer iz Penivajza producir’o album. Takođe, mnogo volim kad Oreščanin popljuje nešto kad mi daje na slušanje; iz prakse se pokazalo da će to meni na neki način da se svidi. Ovaj put nisam predvideo intenzitet. 1208 su jako mladi (i po stažu i po starosti) i verujem da je ovo jedno lepo izronjavanje iz okeana neinventivnih bendova. Neđe zaturih paper sa podacima... pif... No nema veze, za neke sočnije detalje se snađite na netu, a ja ću da se zadovoljim bombončićima iz spota koji se nalazi na CD-ju... zabalaveo sam načisto. Mrzi me da sad bunarim po kolekciji, da preslušavam stari album, pa da sagledavam u kom smeru su odmakli itd, ali recimo da sad pevanje neodoljivo podseća na AFI, ali na ranije radove. Sve to na kraju deluje jako pičkasto, ali glavni adut, na koji sam pao jesu aranžmani. Definitivno ovaj Darian Rundall zna posao. Ne mogu vam reći šta je još producirao, ali znam da mi je poznato ime. Od četrnajs pesama, valjane su barem deset, od toga jedno 5 hita (ni manje ni više) i to vam je više nego dovoljno da ga imate u kolekciji. Gledam spot, pa oni se ne libe uopšte da nose Pennywise majice, pa onda Black Flag,.... kad sam kod spota, jeste fensi, ali na kraju nije baš ni jeftin (u bilo kom smislu). Ne znam zašto je Avril Lavinj na MTV-u, a ovi ne? Verovatno se većini neće svideti, ali pokušajte. Na kraju ipak imaju moj blagoslov, što ne liči na mene, jel da?.

Epitaph Europe

Electric Frankenstein – New York Knights / Already Dead 7”

He-hej! Dobio sam za rođendan pravi, pravcati 7”, što bi rekli, singlić. Sad on neko vreme nije kod mene (kod Peđe je), pa se ja kao nešto prisećam kako je to na Zvrletovom gramofonu zvučalo?!?! Jao majko! Ove stare gramophone, sa istrošenom iglom treba čuvati samo za izuzetne prilike, kakva je od prilike ova. Garažni zvuk podseća na pobesnele Lazy Cowgirls ili možda…. da ne pametujem. “Already Dead” je pesma koja otvara album “Annie’s Grave”, uzgred, odličan, kao i sama pesma. Ne znam zašto, ali kad sam ih prvi put čuo imali su toliko Agnostic Front pevanja da je to bilo samo za “etiketu pišanje uz vetar”. Izuzetno opasan cover singla mami poglede razbalavljenih Misfits freak-ova (sad vi nađite paralele i dijagonale).

TKO Records: 4104, 24th St. #103 San Francisco, CA 94114, USA.

JoomlaMan