Prijava Registracija

Prijavite se na sajt

Korisničko ime
Šifra *
Zapamti me

Napravite nalog

Polja (*) su obavezna.
Ime
Korisničko ime
Šifra *
Potvrdite šifru *
E-mail *
Potvrdite email *
Captcha *
RELOAD_CAPTCHA

Me First And The Gimme Gimmes, Masked Intruder, Forty Winks. 16. februar 2017, Zona Roveri, Bologna (ITA), upad: 23 EUR

Ko bi rekao (čuda da se dese sem Halida Bešlića i Ivice Dačića u „Miljacki“) da će mi se ukazati prilika i zadovoljstvo da za manje od godinu dana pogledam na dva kraja EU dva puta Me First And The Gimme Gimmes. Kako stvari stoje, biće i da se pogleda dva puta Rancid za nešto više od godinu dana na dva različita kraja EU, ali o tome neki drugi put, krajem juna meseca. Karta za fan pit je spremljena, pa polako, neka život klizi dok se (po)lagano šizi.

mefirst01Nije ni vreme ni mesto da se razglaba o doprinosu i značaju Bolonje za svetsko obrazovanje i kulturu, ali, kad govorimo o italijanskom panku, odvajkada su zaštitni znaci istog Negazione i Nabat. Za Negazione nikad pojma nisam imao odakle su tačno, iz kog mesta, i neka tako i ostane, neću ni da guglam, nije od nekog značaja, bend je vrhunski i bez te trivije o njima. Za Nabat sam od samog početka znao da su iz Bolonje. Mislim da me u koje god doba noći probude i u kakvom god stanju probude da bi u sekundi mogao da zapevam i “Laida Bologna“ i „Tempi Nuovi“. Naravno, isto tako se nikad više ne bih setio, sve da mi je život u pitanju, nijedne njihove pesme po imenu, a ni po melodiji. Pošto smo se podsetili da imaju jake korene u panku u Bolonji, da vidimo šta danas imaju i kako stoje s muzikom? Ajde samo da se fokusiramo na februar 2017. godine – sem Amera zbog kojih sam potegao do Bolonje, tu su i Frank Carter (5. februar), 18. 2. je svirao Doyle from Misfits (šta, kako i sa kim on sad svira, živo me zanimlje?), Teenage Fanclub dan kasnije i, 23. februara, The Dilinger Escape Plan. Malo li je? Scena u kanalu? Onda da dodam i Salad Days fanzin, ceo na italijanskom, na ogromnu žalost, gomila intrervjua, od poznatijih Keth Morris, plastificiran papir, barem 80 strana, više različitih naslovnih strana za isti broj i to za celih nula dinara jer je deljen na šankovima za mufte! Kad sam se latio šankova (a često ih se laćam i s radošću im se vraćam!), u Bolonji ne manjka kafića, kafana, barova i klubova sa normalnom muzikom. Gde god je mlađi svet, u objektu vas neće dočekati s kanconama. Najveće otkriće po kvalitetu muzike koju vrte je bio Bar Modo Infoshop – veče pre svirke ulazimo, a sa razglasa ide Fugazi „Repeater“, i išao je ceo do kraja albuma. U istom baru dele kao grickalice i bareni pa sušeni pasulj tetovac, uvaljan u ljutu mlevenu papriku, vrlo zanimjiva zanimacija za zube i želudac. Od hrane za dušu u Bolonji je bila i izložba Hugo Pratt and 50 years of his alter ego Corto Maltese: Palazzo Pepoli - Museo della Storia di Bologna(4 November 2016 - 19 March 2017). Bez brige, i to se overilo i tu mi je još više nego kod fanzina Salad Days smetalo što ne znam da čitam italijanski. Za čitanje Maltežanina se, koliko vidim ovih dana, pobrinula izdavačka kuća “Darkwood“, koja je izbacila prve dve knjige ovog kultnog strip-serijala , na kom smo odrastali: Balada o slanom moru i U znaku Jarca. Eto tako, dobio je čak i “Darkwood“ reklamu, a u ovom pisaniju još ni slovce nije rečeno o svirkama bendova iz naslova. Na veliku radost svih, a pre svega mog (ko)lektora (pozdrav S.G. i fala na strpljenju koje zloupotrebljivam). Da krenem, najzad, o koncertu, jer ovo izlaganje lahko može da se pretoči u papazjaniju goru nego što su verbalne demonstracije vrha naše vlasti i nazovi opozicije, i da ode u beskonačni prostor između, s jedne strane nigde i ničeg, a s druge između gluposti i budalaština.

mefirst02Dakle, reč je o nastupima Fat Wreck Chords bendova u koje nikako, barem za sada, ne spadaju žabari Forty Winks, koji trenutno ne spadaju ni u red bendova koje sam odgledao, jer smo spolja ulovili samo poslednje dve njihove pesme dok smo finiširali pivo pred ulaz. Da uđeš u prostor bez članske karte kluba, a sa kupljenom kartom za koncert, ne možeš nikako, naravno, to saznaješ tek na samom ulazu. Članska karta je simboličnih 10 evra, i dok se učlanjujem u klub psujem sočnije i od Gige Moravca kad ga izbace iz takta. Možda ne priliči novopečenom drugu članu tako jednog prestižnog kluba taki manir, ali za tu lovu i da ih loma počastim, može mi se, razumeju me k’o Marko Kraljević švajs aparat. Nekako se tu uniđe unutra, na pola prve pesme Masked Intrudera. Da su me pitali koji od Fatovih bendova ne bi trebao da prati Me First na turneji, među prva tri bi sigurno bio Masked Intruder, što samo po sebi govori koliko su mi bitni. Još kad sam video da je na bini umesto originalnog člana Green Intrudera na drugoj gitari simpatična Melanie (ako sam joj ime dobro zapamtio) pomislio sam da može da bude i mučnije i teže nego što je do kraja ispalo. Oba njihova albuma ne nude ništa ni inovativnije niti autentičnije od mora slabijih Fatovih bendova, praktično sam ih prevrteo samo zato što su oko pola sata trajanja svaki, pa onako, kad na poslu slušam s pola pažnje, za tako kratko vreme ni ne stigne previše da me iritira da bi ih ukinuo. Iz ni meni znanih niti objašnjivih razloga, nešto na tom njihovom vokalu na albumima, onako, znade da naginje na Kim iz The Muffs, što im je jedan od retkih aduta koje poseduju. Brzo se izjalovila moja nada da će uživo još preusmeriti glas u tom pravcu. Od pesama koje znam po imenu svirali su: „Stick Em' Up“, I Don't Wanna Be Alone Tonight“ i „Crime Spree“. Lepo bi bilo da su nas počastili i sa pop limunadicama Almost Like We're Already In Love“ i „Wish You Were Mine“ ali ništa od toga. Od svih iz Masked Intruder ekipe najbolje se na bini, a verovatno i na celoj turneji, proveo onaj brko pandur koji im dođe nešto kao zaštitni znak, maskota. On je njihova verzija hokejaškog sudije kojeg vugle sa sobom na nastupima Hanson Brothersi, sa tom razlikom što pandur ni ne priča ništa između pesama, već se samo budalesa tokom dobrog dela njih na bini. U „StickEm' Up“ se i razgaćuje u nešto širi, u predelu pojasa boratovski bikini, tu dolazi do izražaja njegovo masno telo prošarano početničkim katastrofalnim brljotinama, nazovi tetovažama. Nakon njihovog nastupa, kao najnebitniji član (?) benda, bio je najzainteresovaniji za druženje sa fanovima na merchu. U 23 sata sa razglasa ide „Orgasm Addict“ od Buzzcocksa, odmah nakon nje, uz neki kretenski intro i uz još debilniju đuskicu, prvi s gitarom se pojavljuje, skroz na levoj strani bine, Joey Cape. Par trenutaka nakon njega, eto ih jedan po jedan sa pevačem Spikeom kao poslednjim i ostalih četvorica Gimmesa. Svi u crno belim košuljama (do tog trenutka nisam video da postoji i ta minimalistička varijanta havajki) i crnim farmericama, a Spike je, osim košulje, nosio i crni sako, sa šljokicama ušivenim slovima GG koja šljašte na njegovim leđima. Sva trojica gitarista su sa skroz crnim gitarama, a Dave je zaposeo potpuno beli bubanj sa 5 činela. Roze zastava iza benda na bini identična je opni na bas bubnju. To je to, spektakl može da počne! Sa Geršvinovom “Summertime“ otvaraju plejadu tuđih hitova, od kojih lepo životare već ravno dve decenije, iliti lapo radnog staža. Do šeste pesme sve ide baš kao da ih je autor Amerikanca u Parizu navežbavao, a onda, na “(Ghost) Riders In The Sky“,prvo se otkačio kaiš sa basa Jayu Bentleyju, a odmah nakon toga je nekako uspeo i da se isključi. Na pola svirke postaje jasno da Spike preteruje sa laprdanjem između pesama i time nepotrebno ublažava i odugovlači nastup. Od silne Spikeove spike izdvajam samo najduhovitije momente: da se zahvaljuje Joeyju Capeu što daje 70% sebe na svirci, Paul Simon je napisao ovu pesmu dok je sa dečakom Juliom tražio zgodno mesto da imaju seks u školskom dvorištu, kako bolje provesti četvrtak uveče nego u društvu Jaya Bantleyja, da imaju novi album od pre 3 godine i da se nada da ćemo ga nabaviti… Dve trećine repertora je identično onome što je svirano i proletos na Groezrocku (srećom, potpuno drugim redosledom) sa sve solo Spikeom sa ukuleleon na “Crazy For You“, a bonus trećina su najslađi momenti zbog kojih sam i potegao na toliki put. To su: “Mandy”, sa nekih ehom na početku i kasnije na refrenu , „Over The Rainbow“, na kojoj svaki početni stih „somewhere...“ peva samo Jay , „Rocket Man“, koja izranja iz neprepoznatljivo izmenjenog početka i, verovatno po prvi put svirana u Uke Hunt izdanju (Spike potpomognut trubačem Victorom) – “L'Avventura“ (Domenico Modugno), da se malo i tematski podiđe dobre zabave gladnoj italijanskoj publici. Nakon 17 pesama, od oko nešto jače od hiljadu ljudi, trećina traži na bis “O Sole Mio“, a u tom skandiranju najglasniji su bili desetak tipova u prvom redu, koji su svi u istoj hvajci na kojoj su samo motivi papagaja i piva (kakva kombinacija!). Sunca bilo nije ali smo Spikeov italijanski ipak čuli, što ranije u brbljanju, što ovde u pevanju ranije pomenutog Domenicovog hita. Još 4 pesme i, nakon 77 minuta i ukupno 22 pesme, Gimmesi napuštaju binu. Pošteno, nema šta! Priznajem, teška srca, da su od poslednjeg albuma “Are We Not Men We Are Diva“ (2014) definitivno u kreativnoj krizi koja ne jenjava, (za april je najavljen The best of album), a ruku na čuku, ko ih prati od prvog albuma, uvek se pita imaju li šta novo, veće, šarenije da obrade i nadograde, jer im je to do nedavno polazilo za rukom. Ipak, u koncertnim izvođenjima je to još uvek događaj u kom ni sekundice ne valja propustiti. Sometimes is hard to be a Gimmes, sometimes is proud to be a Gimmes!!!

  1. Summertime
  2. Leaving On A Jet Plane
  3. Me & Julio Down By The Schoolyard
  4. Who Put The Bomp?
  5. Straight Up
  6. (Ghost) Riders In The Sky
  7. Sloop John B
  8. Danny's Song
  9. Country Roads
  10. Jolene
  11. Crazy For You
  12. I Belive I Can Fly
  13. Mandy
  14. Over The Rainbow
  15. Rocket Man
  16. Nobody Does It Better
  17. Different Drum

BIS

- L'Avventura
- All My Lovin'
- I Will Survive
- Sweet Caroline
- End Of The Road

Foto: N. Milićević / The Front Row

JoomlaMan