Prijava Registracija

Prijavite se na sajt

Korisničko ime
Šifra *
Zapamti me

Napravite nalog

Polja (*) su obavezna.
Ime
Korisničko ime
Šifra *
Potvrdite šifru *
E-mail *
Potvrdite email *
Captcha *
RELOAD_CAPTCHA

Green Day, Rancid 18. 6. 2017, Papp Laszlo Budapest Sportarena

Ulaz: 65 EUR (fan pit ticket)

Kako ima već skoro frtalj veka da su dva Armstronga otpočela saradnju na raznim umetničkim poljima (u trenutku dok ovo pišem preslušavam njihov poslednji zajednički uradak If There Was Ever A Time), malo koga je u decembru 2016. g. iznenadila vest da Rancid i Green Day kreću u junu 2017. g. na zajedničku evropsku turneju. Isto tako je malo kome promaklo da je logo Rancida, kao specijalnih gostiju turneje, ispisan premalim slovima na plakatima. Komparacije radi, moram primetiti da su Rancidu na američkoj turneji specijalni gosti bili The Interrupters, nikako ne možemo zaključiti da su Rancid u odnosu na Green Day značajni koliko i The Interrupters u odnosu na Rancid. NAPROTIV! Pošto su Rancid na ovoj turneji premijerno svirali u Mađarskoj, kartu je valjalo nabaviti na vreme, odnosno – do kraja prethodne godine. Na desetak dana pred koncert se ispostavilo da ta kupovina karte nije preuranjena panikom već stvar zdravog razuma, jer se za bilo koje karte za koncert na netu nudilo već oko 200 evra. Pošto sam imao ludačku sreću da u 2016. g. već gledam Rancid na četri puta većoj kilometarskoj udaljenosti od Budimpešte, nikako nisam smeo da dopustim da mi, makar kao i specijalni gosti, Green Day promile pred nosom a da ih ni ne omirišem.

Hmmm, zaista je malo falilo da dobar deo nastupa ni ne onjušim, ne ni greškom mojih saputnika (Beti The Rancid i Nemos) na ko zna kojem po redu PPW-u (-ešta -unk -eekendu) ni mojom već jednostavno lošim spletom okolnosti i neki urođenim(?) baksuzlukom. Iako smo krenuli na vreme, čitav sat pre nastupa Rancida, te bili udaljeni od hale samo par stanica metroa, situacija se otrgla kontroli već u menjačnici gde je neki bračni par Indusa napravio takvu gungulu oko najbanalnije razmene evra u forinte da je to za ne poverovati. Ladno im šalteraš uzima i pasoše na proveru, pa brojeve telefona, pa šta sve ne... Uglavnom, samo jedan šalter radi, moramo da čekamo, a nedelja je, i pitanje je da li ka metrou ima menjačnica. Završavaju Indusi, a šalteraš sav pogubljen, bez pardona traži lagani tajm-aut, navodno mora malo da odmori – ma gde baš sad, bracika moj mili, mislim se u sebi i već od nervoze krećem da grickam nokte. Nakon transfera novca, ubrzanim hodom stižemo do metroa i tamo opet zatičemo par Indusa, ovaj put ne bračni već neka dva điđana, i opet samo jedan aparat za prodaju karata radi i opet oni kao gospodari svog vremena planete nikako da kupe te njihove karte i na kraju ništa ni ne urade sem što nam pojedu dragoceno vreme, a mi saznajemo da smo prdnuli u čabar jer taj aparat prima samo kartice koje prosečan građanin četvrtog sveta teško da poseduje. Pošto nema ništa od vožnje metroom, preostaje nam kao jedina slamka spasa da po slučajnom uzorku iskačemo na bulevaru pred taxiste pa kog i kad namolimo da nas vozi ka hali, a vreme leti li leti. Prvi mačići se u vodu bacaju, drugi potpuno nezainteresovan, euforično se trči s jedne na drugu, treću, četvrtu stranu bulevara bez obzira koje je kad svetlo na semaforu, ah, evo ga i treći, a zna se, treća-sreća, kažu naši stari, kad jok, još jedno rokanje u čabar, kako li samo on jadan podnosi toliki teret flatuliranja. I, najzad, četvrti neki čikica iz prve pristaje da nas vozi, kako smo se smestili u vozilo spazili smo daje na njegovom satu 18.53, a za celih 7 minuta kreće Rancid.

Kako se čikica parkirao, zabo sam šprint ala Forest Gamp i stižem, nakon svih kontrola na ulazu, u halu gde mi obezbeđenje reče da je parter, sav zadihan istrčavam – kad ono tribina, balkon, direkt preko puta bine i prvi refren prve pesme Radio. OK, oni su već počeli i zakačilo me je najmanje moguće kašnjenje, sa balkona upada u oči prvo ogromna zastava …And Out Come the Wolves, potpuno mi odgovara da se i ovaj put nastup bazira na pesmama s njihovog trećeg albuma, odmah zatim primećujem da nema nijednog video-bima i da je balkon kao lokacija veoma daleko od dobre pozicije za praćenje koncerta, i na kraju skontam da su oni na preskučenom prostoru, naspram ukupne veličine bine i da je bubnjar Branden tu uz njih naguran, nema bi posebnu platformu ili manju binu. Na drugoj pesmi – Roots Radicals – zahvaljujući Nemosovoj visini sam bez problema uspeo u onolikoj masi ’iljada ljudi da pronađem saputnike kojima sam utekao i tokom iste smo stigli i na predviđene pozicije u Fan pit.

Mađari su toliko zakomplikovali svako kretanje po hali iz zone u zonu da im zaista od srca treba čestitati na tolikom trudu – za svaki ulaz i izlaz se čekira karta kod redara, makar da se ide samo po piće ili do toaleta. Non-stop se karta vadi iz džepa, barem 20 puta su mi je čekirali. Ekipu u fan pitu je činilo trećina ljudi koja je tu došla samo da bi zauzela busiju za Green Day, trećina njih koji znaju za Rancid i trećina njih koji su fanovi Rancida. Od poslednje trećine, recimo da je polovina znala dve nove pesme sa devet dana ranije objavljenog albuma Trouble Maker, a obe su još i pre objavljivanja albuma isterane kao singlovi, Ghost of ChanceWhere I’m Going (ladno upada u top 3 njihove ska đuskalice).

Lars je standardno bio kolovođa celog nastupa, namenjao se gitara, otprilike svaka druga pesma – druga gitara (bila je, naravno, i ova maskirno zelena koju favorizuje sa novim albumom), dok je Tim drndao samo onu njegovu prepoznatljivu matorku, koja kao da je godinama i srasla sa njim. Komunikacija s publikom svedena je samo na najprotokolarniju moguću, tipa da eto za tolike godine postojanja premijerno dolaze u Đarmu, da im je gost na klavijaturama gospodin Kevin Bivona (čim nije pomenuo nijedan bend sa kojim je radio, biće da je Frederiksen pravilno procenio da većini prisutnih imena poput Transplants ili Interrupters ne znače više od pišljiva boba) i da sviraju pesmu Olympia, Washington koju je napisao Larsov dobar prijatelj Tim Armstrong. Kolovođa se u jednom trenutku toliko zaplesao sa gitarom po bini da je krenuo sa njom da vija, zajebancije radi, roudija koji je bio zadužen za gitare. Ceo bend + Bivona – koji kad svira pravi takve pokrete dlanovima, da ne vidim klavijature mislio bih da samo neke bongose može tako lagano da tapka – sve pesme izvodi besprekorno, na velemajstorskom nivou.

I baš kad ga raspale i krenu ka vrhuncu sa dolivanjem ulja na vatru sa Time BombRuby Soho, prinuđeni smo da, kao što oni kažu u pesmi s poslednjeg albuma, odradimo Say Goodbye to Our Heroes, jer to je to – the end, vege, fine, конец. Trideset i osam minuta, 13 pesama (Radio, Roots Radicals, Journey to the End of the East Bay, Maxwell Murder, The 11th Hour, Ghost of Chance, Old Friend , Where I'm Going , East Bay Night , Dead Bodies , Olympia WA , Time Bomb, Ruby Soho), auuu, ne pamtim vreliju predigru nakon koje je preskočen sex, nažalost. Kraće nije moglo, duže je, za prvi put u Budimpešti, bilo sa razlogom očekivati. Satnica je neumoljiva, pale se svetla, i uz outro Tommy Gun od Atheist Rapa, pardoniram – Clasha, naravski i mi palimo po zasluženo pivo.

Red za pivo je posebna priča, tako nešto nikad i nigde nisam doživeo, lagani školski čas čekanja da dođeš na red od gužve i pritom sve vreme pratiš kako se gomila tinejdžerki iza šanka konstantno sudara kao muve bez glave i komplikuje i gomila sebi posao preko svake mere. Većini njih je sigurno to bilo prvi put da rade taj posao, zaista premudar izbor osoblja. Na pola čekanja u redu, iz hale kreću jedan za drugim čak 3 intra (Bohemian Rhapsody QUEEN, Blitzkrieg Bop RAMONES i The Good, the Bad and the Ugly đedo Ennio Morricone) od kojih su barem dva toliko izlizana kao intro da ih stvarno nema smisla više eksploatisati u tu svrhu.

Tri intra? Da li je svaki član benda birao svoj, ili kao ilustracija specifične šarolikosti muzičkog izražaja benda ili...? Ma, koga briga. Najdirektnija moguća najava megalomanije koja sledi, sve na kub amerski prenaglašeno, samo nabijaj. Još uvek smo u redu za pivo gde kačimo da promiču dragulji sa novog albuma, Bang BangRevolution Radio. Najzad se snabdevamo duplom dozom zlatnog napitka i upadamo na pola njanjarice Boulevard of Broken Dreams, koju skoro celu peva samo publika, sa sve mahanjem ručicama levo-desno. Trećina tih što najgrlatije pevaju i posetilaca uopšte jesu dečica iz nižih razredna osnovne škole – tako, znači, izgleda taj kinder garden, bubble gum punk gang. Kako čoveku da ne bude drago kad vidi da toliko malaca dođe na Green Day i kako da u momentu ne pomisli postoji li uopšte svetski poznat gitarski bend koji bi u Srbiji skupio hiljade dece u društvu roditelja za tu cenu karte? Pošto je poslednji album Green Daya koji sam pošteno ispratio bio Warning, koji obiluje popom i nemimovnim kvalitetom, kuburio sam sa dobrim delom njihovog repertoara. Naravno, nisam propustio da par dana pred koncert pregledam i Green Day – The Early Years (2017 Documentary), da obnovim poznavanje korena.

Iako nisam očekivao da sviraju skoro ništa od najranijih radova, ipak je bila 2000 Light Years Away. Iza nje, a pre s čežnjom iščekivane Knowledge (Operation Ivy), čuli smo još i Hitchin' a RideWhen I Come Around, pa nam je Billie demonstrirao čudo savremene tehnologije – spravu za ispaljivanje majica koja iste lansira s kraja na kraj hale, pa su grunuli topovi pre početka pevanja Minority (jedna od petine pesama na koju nisu prišivali nepotrebne udavljujuće improvizacije), na kojoj klavijaturista sa šeširom preuzimlje armuniku da bi baš sve bilo u dlačicu isto kao na albumu. I onda ide Knowledge, od koje smo očekivali biser koncerta, a dobili iskilavljet duži bućkuriš sa saxofonom, a bez očekivanog Tima ili Matta (?) ali zato od pola pesme na bubnju se menja Tré Cool sa kolegom Brandenom Steineckertom (Rancid). Ajaoooj, to beše još gori šok od celih 13 pesama na repertoaru Rancida, niko iz Operationa na bini, a forme i bratstva radi, eto, da uteftere makar i najmanje bitnu kariku u lancu Rancida.

Kasnije je bila i neizostavna Basket Case, pa klinci iz publike na bini koji sviraju njihove instrumente – klinac koji je svirao Billijevu gitaru tradicionalno ju je dobio na poklon – onda Billijevo polivanje mase šmrkovima, pojedine pesme sa čak 4 gitare odsvirane, za jednog od gitaroša je rečeno i da je svojevremeno bio roudi T. Rexa. U beskraju jammovanja se toliko preterivalo da su u jednoj pesmi navukli Allways Look on The Bright Side of Life koja klizne u Satisfaction koja se u nekom momentu pretače u Hey Jude?! Aman zaman, braćo mila, kako i zašto tako i toliko? Na samom kraju je, sa akustarom, crnokosi Armstrong odsvirao tri pesme od kojih je poslednja bila Time of Your Life, što je za klince svakako bio ovaj Green Day koncert, a za nas u drugom poluvremenu životne utakmice daleko od toga. OUTRO: If the Kids are United od Hitmana, pardoniram – Sham 69, naravski.

JoomlaMan