Prijava Registracija

Prijavite se na sajt

Korisničko ime
Šifra *
Zapamti me

Napravite nalog

Polja (*) su obavezna.
Ime
Korisničko ime
Šifra *
Potvrdite šifru *
E-mail *
Potvrdite email *
Captcha *
RELOAD_CAPTCHA

Punk Rock Holiday 1.7

7. 8. – 11. 8. 2017. Tolmin. Slovenija

Jaya The Cat, Pigs Parlament, Offspring, Fast Response, Petrol Girls, The Generators, Real Mckenzies, Ignite, Pennywise, Higher Power, Not On Tour, Slapshot, Face To Face, Anti-Flag, Good Riddance, Real Life Version, Toy Dolls, Get Dead, Pears, 88 Fingers Louie, Snuff i Propagandhi

Sticajem raznih sticaja nakon 2014. godine, tek ove godine se poklopilo da na Punk Rock Holiday idem i kolima i da posećujem sve dane, što znači da mi sekira upada u med, a ja je dobrano izvrtim da navrcam što više guste slatske sirupaste materije pre nego li je izvučem. Sledi sumiranje čime sam se sve sladio na, vrlo je moguće najbitnijem evropskom, a svakako i jednom od bitnijih planetarnih punk rock festivala, dok sam za polzu i berićet svetskog punka radio.

21755080 10210196033598299 908945278 o7. 8. Main Stage – Warm Up Show

Jaya The Cat je baš i totalno do jaja! Nakon celodnevnog putešestvija, sređivanja pressa, smeštaja i minimalnog raspakivanja, ulećem tačno na one sirene koje najavljuju početak njihovog nastupa. U suštini, oni su po trajanju i kvalitetu nastupa bili na nivou od pre dve godine, samo sa dve vrlo bitne razlike – bolji termin nastupa i više publike koja dobrano poznaje njihov rad, tako da su znali u prvim redovima i šutku da opletu. Kad su već u prvom delu nastupa odsvirali veliki hit Hallo Hangoverpodsetili su nas s kojim prijateljem ćemo se buditi narednih dana na obostranu radost i zadovoljstvo.

Pigs Parlament su u vremenskom roku od jedne petoletke projurili putem od bine DC-a radnim danom, do Main Stagea Punk Rock Holidaya i udarnog termina pre Offspringa. Pojedine je ovo nateralo na pitanje da li im se gledalo kroz prste i poklonio termin na srebrnom pladnju koji se samo poželeti može? Činjenicom da su od samih početaka uz i oko festivala, vesela Slovenka i Slovenci su već dobrim delom zaslužili nastup na Mainu, a samom uigranom svirkom su dodatno potkrepili faktum da su došli tamo gde i pripadaju. Basista je izjavio kako im je to najveći i najbitniji nastup u karijeri i da nikad nisu mogli ni sanjati da će doći do toga da sviraju pre jednog Offspringa. Bilo je zanimljivo gledati kad je isti čovek sprovodio javnu anketu sa stagea da se prebrojimo koliko nas ima iz kojih evropskih država, celokupni prostor ex-SFRJ nije dao ni petinu posetilaca festivala.

Offspring kreću prvo tanko, sa jednom gitarom, prva pesma na kojoj i Dexter uzima gitaru je Come Out & Play, a za najpoznatijom sa Smasha i uopšte njihovom najpoznatijom pesmom ide još jedna sa istog albuma, Genocide. Tokom nje postaje jasno da ovo bure neće držati vodu ni dok majstori odu. E, sad da li je Dexter majstor da osvaja cure kad već nije majstor da napravi bure, to je neko drugo pitanje i tema koju ne bih načinjao sad. Svirački potpuno korektno i verno originalu, ali nekako bez ikakve trunčice motivacije za svirkom, a tu je i sama Dexterova pojava, koja nosi neki solidan nivo džiberizma, iza onih ventilatora i sa scenskom iritantnošću i nadobudnošću neznatno manjom od Đuleta Van Gogha. Pih, moralo je to potpuno drugačije. Sa Smash su bile još i Gotta Get Away i Self Esteem, ali tu je sve zvučalo podaleko od ma kakve lomljavine. Oni su jedini bend tokom čijeg nastupa sam gledao na sat i, kad im je preostalo još samo petnaest minuta tamburanja, ubedio sam samog sebe da još i to preguram. Jer, bože moj, ipak su oni najavljivani kao najveće ime festivala. Sutradan mi je cimer Timo iz www.punkrockers-radio.de pričao da ih je predhodno gledao osam ili devet puta i da nikad nisu bili toliko nikakvi.

Prvi dan, 8. 8.

Fast Response (Beach Stage) – Kako sam već u prvom điru po festivalu naleteo na Matiju iz Čakovca on je preporučio da nikako ne propustimo mlade zagrepčane. Rečeno, učinjeno već na drugoj pesmi se pojavljujemo na njihovom nastupu. Sasvim prikladno sa kalifornijskim zvukom i na plaži započinjemo s zvaničnim delom festivala. Četri mladića koji znaju znanje i pristojno barataju instrumentima pružili su nam nešto manje od pola sata zabave. Pred kraj njihovog nastupa sam uz binu sreo Kanađane, brata i sestru, s kojima sam prošle godine delio hostel i oni su baš s namerom i solidnim predznanjem, pošto su i pevali pojedine pesme došli na Fast Response. Kasnije, tokom dana Erich me je i upoznao sa pevačem i gitarošem benda i momentalno je pazario dva njihova diska.

Jedan od bendova koji mi je promakao pre dve godine na festivalu su i Petrol Girls (Beach Stage) ekipa iz Austrije, Litvanije i UK, dve cure i dva tipa. Oni grizu svoj (izrazito) feministički post hard core kao hijene poslednje komade mesa na oglodanoj antilopi. Bubnjar i gitaroš odlični instrumentalisti i svašta provlače kroz pesme, aranžerski su pojedine pesme prenatrpane pevanjem, to im je jedina mana u muzičkom smislu. Što se tiče angažovanosti i feminizma, nekako mi je nespojivo da je – pre poduže najave poslednje pesme Touch Me Again (ceo merch im je sa tim natpisom) – basistkinja predstavlja prostitutke kao osobe koje se bave poslom koji je samo to, posao kao i svaki drugi i baš ništa više. A, šta ćemo sa onima koje se tim poslom bave mimo sopstvene volje i nije li takvih i najviše?

21729352 10210196032998284 986620980 nThe Generators (Main Stage) – Sa njihovim terminom nastupa je odigran karambol, te im je termin okolo 18.30h, te prvobitni najavljeni, u 20 sati, a isto tako i akustični nastup na American Socks Acousticu (koliko li ovi čarapa moraju da prodaju, pa i po 15 dolara, koja im je cena da mogu da pokriju reklamiranje i na Groezrocku i PRH-u?), predviđen za 17.30, otkazan bez ikakvog objašnjenja?! I, povrh svega, počinju nastup pet minuta ranije tako da stižem na treću pesmu. Petu ili šestu spržili Runnin Riot od kako rekoše njihovih prijatelja iz Engleske. Pre Here I Go pevač je pitao masu da li duvaju i uzimaju LSD – e, da je takvo pitanjce postavio na Exitu kakvu bi uzbunu digao međ hordama panduracije u civilu, majku li im milu. Đembo gitaroš Mike je baš upečatljiva faca, a pogotovo kad krene ponekad na solažicama da se presmešno pali. Od preko dvadeset pesama koje je ekipa u džinsu momački otresla, bila je čak i jedna najavljena kao tematski, zbog riba urađena Plastic Roses, ali, nažalost, nijedna sa meni njihovog najdražeg albuma Between The Devil And The Deep Blue Sea (2009). Šta ćeš, jednostavno se događa da bend koji postoji po dvadeset godina neka izdanja potpuno batali.

Sa amerskog (samo geografski) street punka, prskanog malo rokenrolom i malo više Oi!-jem, prelazi se na kanadski celitic punk za kojim nikad nisam bio naročito lud. Nakon vrlo finog albuma od pre dve godinen, Rats In The Burlap, Real Mckenzies (Main Stage) su u ovoj godini izdali neuhranjeni Two Devils Will Talk. Bez obzira na ovogodišnji totalni promašaj u njihovoj diskografiji, za njih važi pravilo da na festivalima uvek i zagarantovano jako dobro dižu masu i prave ono što Istrijani nazivaju totalnom štalom. U trenutcima najveće ludnice na Alcohol (pre nje se vačpe izjadao kako je, nakon 22 godine, na bini bez ikakvog pića maliganskog sastava) idu i po 3 stagea istovremeno, posle toga do kraja nastupa prisutnima diriguje Paul McKenzie veštije nego Bubiša Simić Jazz orkestrom RTB onolike decenije.

Ignite (Main Stage) – Namerno sam gledao da što više okasnim na Zoliku i da dođem u finišu nastupa. Kako sam upao na lapo Nedelja, prokleta nedelja, koju je Bono obradio od Husa, a Zoli od Bona – rekoh sebi da, to je to, baš ništa propustio nisam. Kad ne lezi vraže, poslednjih par pesama je bilo zaista na vrhunskom nivou, ponegde je Đarma i preterivao s raspevavanjem, šta je sve i kako izvukao.

Pennywise (Main Stage) sviraju čak pet obrada – Do What You Want (Bad Religion), Blitzkrieg Bop (Ramones) Minor Threat od istoimenog sastava, Fight For Your Right (To Party) (Beastie Boys) i Stand By Me (Ben E. King) sa sve gostujućom pevačicom iz Pigs Parlamenta. Što će reći, skoro četvrtinu nastupa protraćili. Kad na to pridodam i onaj sintetički zvuk bubnja i gitare, nije mi baš najjasnije kako i zbog čega je publika onako i onoliko odlepila na njih. Sem neizostavnih Same Old Story i Fuck Authority, kultna Bro Hymn prouzrokuje potpuno, možda i u top tri najpotpunija zakrčenja bine na PRH-u ikad, kako sam Flatcher reče, That's the best ’Bro Hymn’ I ever played!. Čak su i njega, onoliku gromadinu, dizali i nosili na rukama.

Drugi dan, 9. 8

Higher Power (Beach Stage) - Po Karinjovoj preporuci sam se sa sastavom upoznao par dana pred festival, to je u osnovi prepisani Leeway sa nešto žešćim vokalom. Od vokala je bilo i dva gostujuća, po jednu pesmu su odrežali gares iz mase s rozla kačketom i mladić koji im je prodavao merch. Prodavac mercha je bio baš maštovit, pa je tezgu isterao na krov kombeze a majice i po granama drveća, tako da se svaki put pentrao po kombezi i drveću kad neko hoće da pazari nešto od mercha. Dobro da se u tom pentranju nije strmeknuo i razbio s krova kombeze. Pola čuke besprekorne žegice nas je dodatno zagrejalo u onako toplom danu i dodatno podiglo adrenalin za Izraelce.

Not On Tour (Beach Stage) – Jedna jedina greška im je bila što su dvaput počinjali Different Kind Of Weather, jer je bubnjar zbrljao nešto na početku. Razbijaju, lome, kidaju i bubrege otkidaju! Jedina pesma iz njihovog repertoara koja mi nije legla i koja mi je nepoznata od ranije je neki duo sa tipom iz njihovog crewa, žešća dosta od njihovog proseka i više na dranje bez i trunčice melodije. Rumors su svi pevali na kraju: This can be over when We say the word...... Poslednju pesmu Journey To The Ocean je iz mase pevala Sima, dok je onako skroz znojavu publika nosila na rukama. Na njima se toliko mase skupilo da je i čitav spust, strmina ka Beach Stageu, bio skroz krcat i raja koja je tamo stojala je pokidala ciradu duž cele ograde da bi mogli i odatle da gledaju koncert.

Slapshot (Main Stage) sam propustio prvih petaest minuta nastupa jer sam radio intervju sa bubnjarem Not On Tour, a on ga je dobrano okasnio, 45 minuta. Standardan repertoar: Hang Up Your Boots, What’s at Stake, Old Time Hard Core, Chip On My Shoulder, Step On It...Bolje, žešće i pankerskije nego pre pola godine u BG-u sa Murphysima, a slabije nego 2012. u BG-u. Bilo bi svakako interesantnije da i malo prošaraju repertoar i obraduju nas nekim drugim pesmama.

21744640 10210196034798329 173035671 nFace To Face (Main Stage) – Debelguzi Keith je pri početku najavio, na opšte zadovoljstvo prisutnih, da će nastup za potrebe ovog festivala, a i pošto prvi put sviraju u Sloveniji, bazirati na čvrstom temelju, odnosno – na ranim izdanjima. Sa takvom selekcijom pesama siguran provod je bio već unapred zagarantovan. I na sve to, oni ih još i malo ubrzaju, jer tako i mora kad se već Keith upustio u držanje lekcije mladima šta je pogo. Basista Scott je nestvarno genijalan tip, da onoliko naloženo i sa onakvom frajerskom ležernošću blanja instrument, pa to skoro da nigde nema. Ništa bolje nego kad si već jednom gledao bend uživo i onda kad ga gledaš ponovo bude još za barem klasu bolji. Kad to (jednom?) shvati i publika u Srbalja, možda će nam poneko od bendova i opet doći u goste. Ako je neko ove godine zaradio svojim nastupom da ga publika u hordama isprati podrškom sa bine na poslednjoj pesmi – onda je to bio F2F.

Anti-Flag (Main Stage) – Preslikana situacija kao prethodne večeri s Ignite, upadam na Tubthumper, obradu Chumbawambe, ali od onih po sistemu samo je ubrzamo i dosta je kreativnosti za uspešnu obradu. Mislim se, kad sam vas već dva puta uživo gledao, niste imali čime da me animirate čitav nastup, pa zašto bi sada bilo drugojačije? Kad, posle toga, nađoh se baš zatečen kako su odsvirali Brandenburg Gate (na kojoj su basista i bubnjar s instrumentima sišli u masu) i poslednju Power To The Peacefull – ako je na tom nivou bio čitav nastup, a delovalo je da jeste, još mi je i krivo što ih nisam i cele odgledao.

Good Riddance (Main Stage) – Zvuk im je po kvalitetu između onog koji su imali Pennywise i Face To Face, ali, srećom, više na stranu ovih drugih. Ima tu tipičnog Fatovog bubnja ali ništa pretegnuto niti prešminkano. Vokalni solista Rankin je u ulozi smrtno ozbiljnog frontmena dok je basista zamlata svoje vrste, tako je u jednoj pauzi između pesama tražio da iz publike donesu dušek koji izgleda kao komad pice i dok ga ne donesu neće da svira. Kao specijalna gošća u pesmi A Credit To His Gender pojavljuje se Sima Brami (Not On Tour), onomad je u studiju ženske deonice pevanja snimila pevačica iz Tilta a kako se u Izraelcima oseti i (žešći!) Tilt izbor gošće bio je pun pogodak. Ko zna zašto, baš na njima je bilo najviše dece, tako da sam imao čast da po prvi put na rukama nosim klince od 5 i 6 godina koji su se pekli zanat budućih stage dive eksperata. Takve situacije se samo na Holiday mogu doživeti. Kako na njihovim albumima nije nedostajalo brzine i energije, bez obzira na razlike u kvalitetu albuma, i na ovom nastupu nisu posustajali – od početka do kraja je bilo žestoko za primer.

After party (Beach stage) Jon Strander + Everything Goes DJs su servirali samo takvu papazjanijicu od didžej seta, kao ono kad smo bili deca i kad uleti u osnovnoj školi na časovima blok nastave Domaćinstva kuvanje i cela škola džibri te nedelje na sve moguće mirise. Koliko je ta dečija papazjanijica jestiva, pa još i manje je slušljiv ovaj didžej set bio, 80% pesama puštaju samo do prvog refrena, kompresija pesama neverovatno varira, prelazi još grđi. Jedna na drugu se nabacuju nikako spojive ni pesme ni vrste muzike. Vrlo je moguće da bi bili potpuno imuni na takav set da su se Not On Tour otvorili za hašiš koji su nemilice konzumirali no, upravo suprotno – smeškom i najlaganijom ignoricom su nas oladili.

Treći dan, 9. 8.

U kojekakvim laprdanjima po plaži, potpuno slučajno se dotičemo i hard core scene u Ajdovščini u poslednjim godinama SFRJ, može biti da nas je ta priča i navela na Real Life Version (Beach Stage) koji su jednim delom i odatle. Kvalitetan i raspevan punk rock napunjen ponegde hard coreom. Moram da primetim da poslednju deceniju, ma gde da sam ulovio ma koji slovenački bend, štošta bi im se dalo zameriti, ali svi uvek imaju pošten zvuk. Par dana nakon festivala sam na poslu prečešljao ceo njihov album The Sound Of Progress (2013) i to je sasvim respektabilno izdanje. Gitarista koji jedini od njih četvorice u bendu ne peva će verovatno pamtiti ovaj nastup jer ga je pevač naterao da se po prvi put u karijeri obrati rečima u mikrofon publici sa bine.

Nakon njih idemo ka glavnoj bini i tamo nalećemo na Toy Dolls tonsku probu – ufff, što se oblizujem od zadovoljstva na iznenađenja ovakve vrste. Sem Ericha i mene ostali prisutni su zabezeknuto ćutali, dok smo mi sve vreme pozdravljali Duncana i mahali mu. Naravno, ne nameštaju se brzinom zamene točkova u Formuli jedan, ali je raspodela zaduženja na tom nivou. I onda su odjednom ošinuli Cloughy Is A Bootboy (inače, druga po redu na koncertu) i ona gitara i one činele kad se sjedine – rezultat ne može biti ništa drugo do savršenstvo!

Get Dead (American Socks Acoustic)
– Pet pesama, samo 2 akustare, doboš preko koga je stavljena još i majica da ga priguši i pevač koji je nakon svake pesme trpao basistu koji im se nije pridružio na ovom nastupu, pretpostavljam samo iz razloga jer nije imao gde fizički da se nagura, pošto su svi zaseli na jednu klupicu. Poslednja pesma je, kao i pre 2 godine na Beach stageu, This One's For Johnny. Znači, seku ga na vrhuncu.

Par minuta posle njih kreće prvo i najjače od tri nevremena koja su tog dana pogodila Tolmin. Ko god je bio makar dva puta na festivalu verovatno je naučio da su mu kabanica i gumena obuća nakon ulaznice najneophodniji, bez svega ostalog se da pregurati na terenu. Sklanjamo se na Slovenian Village, gde je bilo sasvim okej, ukoliko izuzmem momenat kad je oluja izbila jedan od nosećih drvenih stubova velikog šatora. Pošto su i stub vratili na svoje mesto, ujedinjenim snagama gostiju i stuffa festivala, kreće druženje sa punxima iz okoline Trsta. Jedan od njih je nosio i kačket Pears i kad smo mu rekli da baš mi idemo momentalno na njih, on je onako cugerski pomirljivo priznao da je kačket prošle godine pronašao na festivalu i da pojma nema za taj bend.

Pears (Main Stage) Zach Quinn. Ukoliko ranije niste čuli za to ime zapamtite ga dobro, jer, po svemu sudeći, punk je dobio najdivljijeg frontmena moguće i od vaspostavljanja punka. Zamislite u jednoj osobi kombinaciju ove petorke iz najboljih dana: Iggy Pop, Mike Muir, Jello Biafra, Mr. Chi Pig i Henry Rollins! E, sve to i još nešto iznad je mladi Zacharije, plus je čovek potpuno straight! Većina nas je gledala kao hipnotisana u njega, nisam ni razaznavao kad se koja pesma svira iako je sve zvučalo vrlo valjano. U trenucima kad on nije na bini, svi gledaju samo u pravcu gde se nalazi, instrumentaliste niki živ ne šljivi ni najmanje. Pred kraj je uskočio u piljevinu prosutu po zemlji, celu ju je prepuzao, komade trpao u usta, grizao čas mikrofon, čas gajtan od istog, i skakao, ko zna kako i odakle iz mase. Kasnije je dobar deo večeri radio i na Fat štandu, umesto onog lezilebovića koji je radio kako mu se ćefne i po ličnom nahođenju. Na Pears se, sa leve strane bine, prvi put pojavila Erin, suvlasnica Fat Wreck Chordsa i ex-wife debelog Majka, a od njihovog nastupa pratila je sve bendove sa svoje etikete sa istog mesta. Žena je lepša i elegantnija uživo nego na snimcima, doduše, nisu joj trebala presvlačenja tokom večeri, svaki drugi nastup novog benda – potpuno nova kreacija.

21754247 10210196034838330 57869670 nNakon drugog nevremena sam rešio da odem do hostela i malo se sredim i odmorim, a i svakako sam već gledao Teenage Bottlerocket, Madball i Less Than Jake i nisam nameravano da im poklanjam dodatnu pažnju. Jedino mi je krivo što sam u tom periodu propustio Not On Tour acoustic show ali mi je barem lakše što sam za sam nastup saznao tek nakon njega. Kad nevreme sve poremeti, treba često visiti na netu, proveravati kako se raspored izvođača menja, to mi je nekako prenaporno i ta obaveza smanjuje ugođaj festivala, tako da se time minimalno bavim. Tek što stigoh do pola sablasno prazne Dijaške ulice, koja je rezervisana samo sa prolaz izvođača, pressa i VIP, nalećem na dobro znanog, veselog buljavka Duncana, koji je rokao mojim telefonom jedno deset naših selfija i nijedan nije ispao kako valja, verovatno zato što neće da se fotka sa dioptrijskim naočarima koje nosi. U ćaskanju sam saznao da su bili pregovori da Snuff, kao full bend, odradi ceo akustični nastup ali da se nije otišlo dalje od početnih pregovaračkih pozicija, nije precizirao razlog odustajanja od te ideje ali naginjalo je tome da je samo honorar grm u kome se krije zeko. Kako smo se razišli, pomislio sam da sigurno ne postoji zabitije mesto na svetu, niti marginalnija ulica od Dijaške a u koju sam toliko puta ulazio sa ogromnim očekivanjima, a izlazio srećan, zadovoljan i ispunjen do poslednjeg Higsovog bozona.

Pre više od 22 godine sam prvi put gledao Toy Dolls (Main Stage) i od tada do danas se kod njih, kao i kod Zmaja od Šipova, uglavnom zna šta će biti osnova showa, a uvek se očekuje i dobije i više od toga. Nekim čudom i oni i on uvek izbruse svoj show do najsjajnije dijamantske blistavosti. Lično su mi mnogo draže bile njihove svirke u devedesetim, jer je to smatram za najplodniji period u njihovom stvaralaštvu. Što se tiče Olgine energije i elana, za preko dve decenije gotovo da ne opada i ne verujem da baš ima na gomile gitaroša koji bi na pragu 55 godine života imali snage da svako veče onoliko skaču, trče i krevelje se po bini. Ovo mi je bilo šesti put da ih gledam, četvrti festivaski nastup, treći put u Duncanovoj eri i što bolje poznajem njihove orkestracije to više želim da iznova prekontrolišem da li još uvek drmaju iz sve snage, a oni tresu i ne zastaju. Tako da sumnje nema, čim se ukaže prilika gledaću ih i sedmi, osmi i ko zna koji već put po redu.

Get Dead (Main Stage) sviraju lapo sata jer na Mainu sve mora da bude gotovo do dvojke, otprilike duplo duži nego akustični nastup. Noviji FWC bendovi, u koje svrstavam i njih, toliko su se iskalili svirajući da na svakoj bini, a njih sam baš na svakoj festivalskoj bini gledao zvuče besprekorno. Prosto ne verujem kako je pevač nekih 12 sati ranije kukao kako su putovali duž cele Švabije 12 sati bez sna i da nema nimalo snage.

Četvrti dan 09.08

Pre starta 88 Fingers Louie srećem ponovo Duncana i sa njim Moda, koji u backstageu kreću da pišu set listu. Uspeo sam da se ogrebem za selfie i još jednu ćasku, ali na pitanje da li mogu da asistiram u biranju pesama dobio horski odgovor: Naravno da ne!

88 Fingers Louie (Main Stage) je jedan od bendova kojima većima ljudi zna samo pojedine pesme dok zapravo retko ko poznaje čitave albume. Buca vokalni solista i buca basista, a na gitari likus koji je isti Stiv iz Pergamenta – pružiše nam oko čuku melodičnog punka koji je zvučao vrlo pristojno. Bendovi tog ranga su ponajviše oštećeni na velikim festivalima jer bi takav nastup, da sam ga gledao u klubu ili manjem festivalu ostavio jači utisak na mene, a ovako ih spram gomile impresija ukalupim u nešto jači prosek.

Snuff (Main Stage) – Kakva preležernost svih članova benda... Duncan u potpuno suprotnoj ulozi od sinoćne revnosnog Olginog vojnika. Bez ikakve tonske probe ili neko ozbiljnije pripreme kreću da se nameštaju komunicirajući s binskim osobljem i toncem baš kao da su u sred probe. U pazi između pesama insistiraju da im se sve na bini pojača, paralelno sa tim, Redmonds nas pevajući Marko skače podseća na akustične performanse koje je izvodio sa lokalnim harmonikašem Andrejom Labanom na PRH 1.3 i godinu dana ranije. Kad je u jednom menjanju instrumenata na relaciji organ – gitara najelegantniji Snuffdžija (okej, to i nije kompliment u društvu ljudi koji se onako oblače) Mod stavio kaiš od gitare preko kragne od sakoa, uletela je gazdarica Erin da mu to namesti kako valja i dolikuje gospodinu njegovog nivoa. Basista Lee između pesama neprestano šuta lopte za plažu po bini i odjedared spontano ispaljuje verovatno najbolju definiciju za Snuff: Znate li još jedan bend da svira od Northern Soula do trash metala?. Kad je eksplodirala What Ever Happend To The Likely Lads zaboli smo se u prvi red i đipali i pevali pun gas, tu nije bilo Duncanovog vokala što je, sa jedne strane, zasenilo čitav ugođaj, a sa druge nas motivisalo na jače dranje dobro znanih stihova, We're all arseholes, We're a bunch of wankersu poslednjoj Arsehole.

Propagandhi (Main Stage) – Kako god bi okvalifikovao njihov nastup u superlativima, nikad ne bi moglo da ispadne precenjeno u odnosu na ono što su oni izbacili na bini. Da je čitav festival rangiran na jednu piramidu na samom vrhu, potpuno izolovani su Kanađani, sve ostalo je ispod i ni sa jedne strane piramide ni blizu. Ako bi radio rekonstrukciju nastupa po fazama, u prvoj fazi su se obrušili na prisutne kao što talasi uzburkanog mora nadiru na tropske grebene, u drugoj fazi su nas poklopili kao Blagoje Popović Firga Slobodana Boba Mihajlovića u Pavićevom Vrućem Vetru, dok su u u poslednjoj finalnoj fazi prešli preko nas kao onomad Crvena Armija preko Evrope. Istresli su međ ostalim i: A Speculative Fiction, Back To The Motor League, We Thought Nation-States Were a Bad Idea, novu, a poznatu Victory Lap, sem nje još jednu novu (Failed Imagineer za koju je u međuvremenu isteran i spot) i, pred sam kraj, Anti-Manifesto. Na kraju je Chris tražio da mu masa preko Vibera pozdravi sinove Frensisa i Čarlija (njemu je bio rođus, pa smo mu onako đuture nas par iljada i čestitali u glas). Muškarci su posle poslednjeg tona momentalno utekli sa bine, dok je gitaristkinja Sulynn Hago strpljivo ćaskala i fotografisala se sa svakim fanom pojedinačno, pa i s mojom malenkošću.

21729471 10210196034878331 971645130 nPunk Rock Karaoke with Pigs Parlament (Beach Stage) – Ove godine su pripremili preko 80 klasika punka, tako da dernek nikako nije mogao da omane. Za razliku od predhodnih godina, sad nije slučaj da se menjaju samo pevači, već pevač može da dovede i svog bubnjara, gitaroša. Ala su pevali i svirali ljudi, svaka im čast! Skoro do petice smo ostali tamo, a nije ni četvrtina pesama odsvirana. Najbolji je bio neki tip (ko će više pamtiti odakle?) koji je pevao Do What You Want (Bad Religion).

NOVITETI 2017. Na Main Stageu dodatni krug rasvete gore iznad cele bine, American Socks Acoustic sessions, Punk Rock Yoga svako prepodne od 11 časova i, naravno, Yuzu mexican lager – the official Punkrock holiday craft beer made in Bevog brawuhaus brewery.

Jedna od najčešćih zamerki koju upućuju organizatorima festivala je ta da ponavljaju izvođače koji su već svirali u Tolminu. Zato ne budite lenji i glasajte za imena koja nikad ranije nisu svirala a aktivno rade, kao, na primer: The Gaslight Anthem, Off With Their Heads, Me First And The Gimme Gimmes, Mighty Mighty Bosstones, Slackers, Red Hare, The Valkyrians, The Movement, Rancid, CJ Ramone, Crunch, Body Count, Red City Radio, Mad Caddies, Frank Carter, Living End, Fucked Up, OFF!, The Interrupters, Uke Hunt, Hot Water Music, Autonomads, Refused, Dag Nasty, Dead To Me, Nothington, Bollweevils, The Menzingers, Only Crime...

JoomlaMan