Prijava Registracija

Prijavite se na sajt

Korisničko ime
Šifra *
Zapamti me

Napravite nalog

Polja (*) su obavezna.
Ime
Korisničko ime
Šifra *
Potvrdite šifru *
E-mail *
Potvrdite email *
Captcha *
RELOAD_CAPTCHA

Kako sam upoznao Mad Caddies

Dok se gomila vas još uvek premišlja da li vredi ići na novi, beogradski cert kalifornijskih ska pank veterana Mad Caddies, ja ću vam ispričati zašto ću ja sigurno biti u Domu Omladine, 26. avgusta.

Mad Caddies nisu bend koji tipičan klinac u Srbiji sluša, ali ja sam ih baš u to doba počeo da slušam. I to sasvim slučajno. Kada sam u leto 1998. godine počeo da hordingujem muziku, to se značajno razlikovalo od današnjeg poimanja skupljanja muzike. Mada, pitanje je da li danas neko i skuplja muziku, kada je sve dostupno online. Tada, da bi nabavio muziku, morao si da propišaš i krv i suze i znoj i da te na kraju i usere da dođeš do nečeg novog. Kako je to bila godina u kojoj sam tek otkrivao muziku postojala su tri načina na koji bi mogao da dođem do nove muzike. Prvi: da kupujem originale, što je za 99% ljudi bilo nedostižan san, pa i za mene, plus što nisi mogao da odeš u prodavnicu i pazariš disk. Ne zaboravite da je to bilo prvo leto posle onih legendardnih demonstracija, kada smo se prilično ispuvali što se tiče nade u bilo šta normalno u zemlji Srbiji, ali i poslednje leto pred Bombardovanje. Kako god se okrene, muziku nisi mogao da kupiš sem ako nisi pun k'o Marko Milošević. Drugi način je bio da praviš fanzin, da se povezeš sa gomilom izdavačkih kuća čiju muziku voliš i da dobijaš diskove na recenziju. Ja sam još bio zelen za to, jer sam muziku tek upoznavao i iskreno nisam imao pojma, a kamoli da pišem nešto smisleno. To sam uspeo tek sledeće godine, a i to su bili pravi bebeći koraci. Ostao je samo treći način, koji je uglavnom kombinovao prethodna dva: morao si da znaš ljude koji su ili kupovali diskove ili radili fanzin i bili su voljni da ti snime / narežu / pozajme muziku. Imao sam sreću da je takvih ljudi bilo u Pazovi, a ja sam dovoljno smarao svakog ko je imao makar i jedan album. Hordingovanje je počelo, a kolekcija je počela da se uvećava. I opet podsetnik za omladinu: tada je net bio preko modema i mogao si da odeš par minuta, obično da skineš/pošalješ mejlove i odmah se skidaš da bi ostali dragoceni minuti, a skidanje muzike ili bilo kakav heavy download kakav je danas uobičajen nije dolazio u obzir. Zato sam sav džeparac trošio na prazne diskove i rezao sve do čega bi mogao da dođem.

Prvo sam otkrivao, naravno, proverene stvari, pa su kolekciju činili bendovi poput No Use For A Name, Bad Religion, Lag Wagon, onda sam saznao da ima muzike i van Amerike, pa su počeli da ispadaju biseri u vidu Millencolin, Satanic Surfers, No Fun At All, da bi onda počeo da iskopavam bendove koji su mi bili potpuna nepoznanica, poput Strung Out, Ten Foot Pole, Tilt. Zajedničko za sve ove bendove su bili omoti albuma, koji su gotovo uvek bili nacrtani, često nekog skejtera ili slično, skoro uvek pozitivno i nama u Srbiji nedostižno. Kalifornija je tad bila prestonica sveta što se muzike tiče. Meni, barem. I u gomili svega i svačega što sam rezao, naletim na roze omot, skroz u retro fazonu. U startu sam ga odbacio, jer mi se na prvi pogled nije svideo (vrlo površno, ali lepo sam vam rekao da nisam imao pojma). Sva sreća, pa je drugar od koga sam snimao stvari bukvalno insistirao da taj bend uzmem i snimim i da neću nikako pogrešiti. U pitanje je bio prvi album Mad Caddies pod nazivom Quality Soft Core. Čak i kad sam ga narezao, nekako sam uvek pronalazio razloge da ga ne pustim, zbog glupog omota. Pošto je tad bilo sve manje-više skupo i nedostižno, a meni dugogodišnji ink-jet stampač otišao kod Manitua u večna lovišta, sledeći štampač koji sam nabavio je bio crno-beli koji me je kasnije služio kroz sve godine fanzinašenja. Elem, roze omot Mad Caddiesa je kasnije postao crno-beli i u toj neverovatnoj slučajnosti nekako došao u moj cd plejer i magija je mogla da počne.

Sam sebe sam udarao u dupe što ga nisam ranije puštao, jer je to bio jedan od najboljih debi albuma koji je Fat Wreck Chords izbacio, a izbacio je bogami klasike žanra. Sve ono što sam voleo kod drugih bendova, je bilo i ovde, samo su žanrovski bili mnogo šareniji i veseliji. Od klasičnog sporog ska ili regea kojih sam se prilično ježio do tada, ja sam naleteo na bend koji je svirao punokrvni melodični pank sa gomilom duvačkih instrumenata. Naravno, kao klincu, kom je sve to novo, ovo je bila bomba na kvadrat. Jebote lebac, Mad Caddies su mi bolji od svega, tada pomislih. Slušao sam kao ludak tih pola čuke i koji kusur muzike, disk se izlizao od slušanja (kasnije nabavih i original, ali to je druga priča).

Dragocene minute na netu sam koristio da skinem tekstove od omiljenih bendova i njihove biografije, tražeći možda još neki album. Drugi album niko nije imao, što je bilo krajnje depresivno za mene, pa sam tek dve godine kasnije, kada sam uveliko dobijao novu muziku direktno od izdavača, došao u posed njihovog sledećeg izdanja, a to je bio letnji EP The Holiday Has Been Cancelled. Tada je EP bio praktično tabu, nešto što niko živi ne izdaje. Kod nas su bendovi teško dolazili do bilo kakvog izdanja, a tamo u svetu izdaju disk od 5 pesama. Meni to bilo bacanje prostora na disku, koliko god to vama smešno zvučalo. Taj EP je doneo potpunu promenu u zvuku, mnogo su zvučali ozbiljnije, produkcijski strahovito napredovali. Kasnije sam došao u posed i drugog albuma, koji je, očekivano, doneo probleme u kreativnosti sa kojima se suoči svaki bend nakon uspešnog debi albuma. Karijera im je potom krenula uzlaznom putanjom sa albumima Rock the Plank (2001), Just One More (2003) i Keep It Going (2007). Iako nikad nisam imao onaj osećaj sreće i zadovoljstva kao kad sam čuo njihov prvi album, uvek sam im se rado vraćao. Na ovim albumima su svoje uticaje itekako širili, pa pored pank roka imamo i klasičan hardkor, sving, džez, rege, polka, pa čak i kantri.

Kako se moje zanimanje za muziku smanjivalo negde u to vreme, tako je i njihova studijska karijera počela da nestaje. Sedam godina nisu izbacili ništa vredno, a onda 2014. godine Dirty Rice, prilično dosadni i praznjikavi album, naročito za njihove standarde. Ipak, nešto morate znate. Kao i svaki bend sa Fat Wreck etikete, Mad Caddies pomalo žive od stare slave i besprekornih koncerata. Sedmočlana postava je zaista spektakularna, njihova diskografija, kada se probere, donosi nešto što je potpuno neponovljivo, taj dašah kalifornijskog vazduha i bezbrižnosti koji nama, ovde, tako sada, očajnički treba.

26. ću biti u Domu Omladine. Lokalni support čine takođe bendovi koji istinski volim. Tea Break su uz nas već petnaest godina i kako godine idu, tako i oni rastu. Muzički, vizuelno, tekstualno, prosto je fascinantno koliko su daleko otišli od EP-ja iz dvehiljade i neke, koji sam prilično ispljuvao. Danas je to bend koji, nažalost, iz raznoraznih okolnosti, nije na mnogo većoj stepenici popularnosti, ali i to je priča na neku drugu priliku.

Potres je bend koji sam zavoleo još odavno, dok su svirali značajno drugačiji fazon. I ove godine slave 25 godina postojanja. Dvadesetpet godina, jebote! Nekad smo mislili da je ta cifra nedostižna za nas smrtnike, a sad shvatamo da je to samo momenat u našem životu. Potres završavaju EP koji će s ponosom predstaviti pred vama i Mad Caddies i verujem da ćete biti itekako iznenađeni kvalitetom novih pesama.

Da li vredi doći na Mad Caddies i čvariti se na avgustovskoj vrućini? Ako ste stariji poznavalac ovog bendova, verovatno ste odavno odlučili i jedino što može da vas spreče su klasične stvari (kinta, obaveze...), ali ovaj tekst ionako nije namenjen vama. Ovaj tekst sam napisao u nadi da će neki klinci, baš poput mene, otkriti ovaj bend na preporuku starijeg drugara. Bez predrasuda, dođeš sa poverenjem da ćeš čuti bend koji nije slučajno na sceni preko dvadeset godina.

Ako ništa drugo, bacite uši na linkove ispred i poslušajte kako zvuči ovaj bend i nadam se da se vidimo u DOB-u.




JoomlaMan