Dok7 dolaze iz Niša i predstavljaju bend koji je skrenuo pažnju na sebe svojim debi albumom Dobar dan. U glasovima u anketi čitalaca fanzina Get on the Stage su proglašeni za najslušaniji bend 2010. godine. Sve ovo je bilo sasvim dovoljno da pevaču Vladimiru pošaljem pitanja za intervju, a njegove odgovore pročitajte u redovima koji slede.

Za sve one koji nisu iz Niša predstavi sebe i ostatak benda.
Zovem se Vladimir, sviram gitaru i pevam glavne vokale. Sa mnom u ekipi su Milutin koji takođe svira gitaru i prateći je vokal. Među nama najmlađi član, Matejić, koji svira bass gitaru i peva prateće terce, a četvrti član je bubnjar Bratislav koji je u bendu nepunih godinu dana. Dok7 se bavi proizvodnjom isključivo melodične muzike pod uticajem hardcore – punka sa tekstovima koji govore o dokolici članova.

Pričaj mi nešto o svom detinjstvu, gde si odrastao i kako je tekao tvoj život do momenta kad je nastao Dok7?

Kao mali svirao sam gitaru, završio nizu muzičku školu u Aleksincu. Otac mi je poginuo u saobraćajnoj nesreći kada sam imao 9 god. Majka me je učila da budem roker i non stop servirala kasete tipa Bajaga, Ruž, Vampiri, Kerber itd. Iz Niša se selim za Beograd u 8 razredu. Krećem da idem u grafičku školu na Novom Beogradu i upoznajem svakojake ljude. Ispostavilo se nekako da sam ja spontano počeo da izlazim sa pankerima. I tako jednog dana cura mi donosi 2 kasete NOFX i Green Day i cela priča kreće kada meni to postaje zavisnost. Školu sam završio na bombonjere i cveće, i to jedva. Posle tog školovanja vraćam se natrag u rodni grad. Pravim ekipu i 4 do 5 god sviram sa 2 ortaka, zanemarivši sve ostalo. Zbog trauma iz detinjstva i blagih opijata odlazim na rehabilitaciju koja traje dve i po godine.Tada se niotkuda pojavljuje gitarista Milutin koji me poziva da se pridruzim bendu. Dok7 u tim trenucima mi je bio lek za dušu, a i mnogo više od toga. Krećemo sa radom svakog dana, sa nadom da ćemo jednog dana možda svirati negde.

Kako si se upoznao sa ostatkom benda i ko je došao na ideju da se osnuje bend?

Upoznali smo se krajnje spontano. Ja upoznajem Milutina i posle kratkog druženja on me poziva da sviramo zajedno. Ostatak ekipe sam uglavnom upoznao u bendu jer ih je Milutin znao od ranije i tako pozvao da nam se pridruže.

Šta znači uopšte Dok7?
Dok7 apsolutno nama nema nikakvog značenja. Kolebali se oko naziva koji bi bili pogodni i u nedostatku inspiracije odlučili se za taj, jer smo tada imali hrpu istoimenih nalepnica koje nam je poslala drugarica iz inostranstva.

Da li ste odmah svirali melodiju ili je do toga došlo postepeno?

Počeli smo da sviramo kao neki tipičan punk bend, drali se na mikrofone i svirali oštro. Vremenom sve to počinje lagano da biva drugačije i na površinu izlaze melodije i harmonije. Počinjemo da sviramo melodičnu muziku ne znajući kako i zašto.

Možete li da se setite kada vas je muzika privukla u smislu da želite da nabavljate još sličnih stvari i dublje uđete u priču? Šta ste prvo slušali?

Slušao sam domaći rock, dublje sam ulazio u priču kada sam bio srednjoškolac i imao par godina sviranja gitare iza sebe. Tada sam u najveće slušao punkić.

Da li ste bili u nekim drugim bendovima ili vam je ovo prvi bend?

Svako od nas je bio u po nekom bendu i tematika istih se vrtela uglavnom oko panka.

Pevate na srpskom. Da li smatrate da domaćoj sceni fali mnogo više takvih bendova, pošto je već 15-20 godina opšti trend da svi bendovi hardcore punk usmerenja pevaju na engleskom? Kakvo je vaše mišljenje o tome?

Da bi tačno, iskreno i pto jasnije rekli pta hoćemo, tekstovi se pišu na maternjem jeziku. Mi mislimo da bolje dobar tekst na srpskom nego srednje žalostan na engleskom 🙂 Primetili smo da je danas poprilično zastupljeno da domaći bendovi furaju priče na engleskom i da to relativno loše zvuči. Mi ne želimo da se to desi s nama.

Prošli ste kroz nekoliko personalnih promena od osnivanja. Da li bi mogao ukratko da pomeneš sve što se dešavalo od osnivanja benda?

Naša zvanična priča kreće 2006. godine. Osnivač benda je gitarista Milutin, koji sa dva nepoznata lika (Deki-bass, Mitrovski-bubanj) počinje da svira i troši svoje vreme, pokušavajući da stvori nešto kreativno. Shvativši da tu nema leba odlučuje se na korak da u bend dovede Andru (tada lokalni lik koji je pržio melodiju od vajkada) kao pojačanje(for the win) :). Bend kao takav svira godinu dana i kada iz  njega izlazi nepoznati lik br. 1 (Deki). U celu priču upada Matejić (Milutinov ortak iz detinjstva koji do tada u životu nije svirao bass). Marta 2007. Milutin odlazi na služenje vojnog roka, dok preostala trojka nastavlja sa radom i pokušavaju da naprave svoju prvu svirku. Sticajem neraščišćenih okolnosti u tome ne uspevaju i tada nepoznati lik br.2 (Mitrovski) dobija otkaz. Znatno oslabljena dvojka nekako nastavlja sa radom željno iščekujući Milutinov povratak. Usled nedostatka ritam sekcije pozivaju na druženje svog prijatelja Marka Tomovića koji prebiva u bendu do 2008. Da ne tupimo više o članovima, najveći problem smo imali sa bubnjarima koje smo redovno menjali, sve do kraja 2009. godine kada Bratislav upada u bend. I tačka.

Kako uopšte izgleda proces pravljenja jedne vaše pesme?

Uglavnom Vladimir je zadužen za emotivne krize u pesmi, Milutin zadužen za malo zajebaniji tekst, Matejić ni sam ne zna šta hoće (on je doktor), a Bratislav sluša.

Šta mislite o trenutnom stanju srpske hardcore punk scene? Koliko se scena promenila u odnosu na ono od pre desetak godina? Da li možeš da uporediš nišku scenu sa beogradskom?
Mislimo da Srbija i okolina ima dobre punk bendove. Scena pre 10 godina je uglavnom ista, novi bendovi nemaju mnogo sanše da izađu na površinu, jer sami ljudi ne žele da čuju ništa novo. Beogradska scena je dosta jača od niške, dal je to zbog veličine grada i mentaliteta, ali Niš je uvek imao par bendova koji mogu da naprave dobro zezanje u klubu.

Pričajte mi nešto o iskustvu u snimanju albuma Dobar dan. Koliko su se vaša iskustva promenila u odnosu na novi materijal koji trenutno snimate?

Usled neočekivane pobede na Medijana balkanrock festu u Nišu 2010. i Ćupinom memorijalu otvoriše nam se vrata Matchbox studija gde nam je obezbeđeno snimanje 3 stvari u studijskoj atmosferi. Za razliku od toga, Dobar dan je sniman na home production foru. Studio nam je bio Matejićeva soba. Mikseve, pojačala, zvučnu izolaciju zabaravite. Od studijske opreme smo imali jedino zvučnu karticu i volju na pretek. Proces snimanja i produkcije je trajao samo godinu dana:). Dok je snimanje trajalo, imali smo konstantne korekcije i usavršavanje kako studijskih veština tako i same muzike. Kada je taj proces završen, kreće faza traženja izdavača koja traje godinu dana. Tada nam u susret izlazi Nišcafe. Bili su jedini voljni da bez ikakve novčane nadoknade izdaju i ozvaniče prvenac benda Dok7. Fala drugari!

I kad smo to već pomenuli recite mi kakvi su uopšte planovi za novi album? Gde ste stali i kad bi mogli da očekujemo izlazak?
Trenutno radimo na novom materijalu, a što se snimanja tiče, finansijska situacija je zešće zajebana, te je sve relativno.

Kakva je vaša saradnja sa bendovima iz Niša? Da li se pomažete? Kakvi su vaši odnosi sa bendovima van Niša?

U Nišu trenutno ima dosta aktivnih bendova, ali saradnja je blago rečeno nikakva:). Ima dosta zavidnih ljudi, mada iskreno ne vidim poentu istog. Izdvojili bi par bendova sa kojima imamo korektan odnos i drugarsku priču, ali ne bi da imenujemo. Van Niša još uvek širimo poznanstva, ali bi izdvojili Noviot Pochetok iz Skoplja i Fast As we Go Far iz Novog Sada. Generalno nam fali više saradnje i voljni smo da ugostimo ljude sa strane i budemo ugošćeni, naravno.

Koliko si zadovoljan sa onim što ste postigli u prvoj deceniji postojanja? Šta bi menjao?
Zadovoljni jesmo, ali ne preterano, jer nismo imali dovoljno šansi za dokazivanje (tv, radio, novine, spotove, reklame, čuda, bogovi, avioni kamioni). Menjao bi samo menadžera koga nemamo i marketing koji nam ide traljavo 🙂 znači što više svirke i druženja.

Fanzini su praktično izumrli, a na internetu se skoro sve svodi na facebook. Da li smatraš da je novoj generaciji klinaca potreban zin koji će biti u toku sa dešavanjima, i na domaćoj i na stranoj hardcore sceni?
Mi imamo fanzine koji to rade veoma dobro, ali malo je glupo što klinci, ljudi i ostala populacija ne žele da budu u toku i da čuju nešto novo.

Papirni fanzini zasluženo odlaze u penziju. Da li smatraš da je to zaista kraj takvom vidu komunikacije? Kod nas je ionako već 10-tak godina jako loša situacija sa fanzinima.
Mislim da je to realnost, mada da li se to nekima svidelo ili ne, ja lično volim da imam fanzine u svojoj kolekciji koji bi me nekad vratili u prošlost.

Koliko za vas znače recenzije po magazinima/fanzinima? Da li zbog toga osećate obavezu da i dalje napredujete i napravite još bolji sledeći album?
To je nama nešto najbitnije i pod obavezno za muzičko obrazovanje.

Ako bi morao da izdvojiš neki stvarno zanimljiv momenat sa neke svirke, koji bi to bio?

Beer fest 2008. Niš. Organizatori nas pozivaju da krenemo sa nastupom, penjemo se na binu i provaljujemo da nam bubnjar fali. Milutin ga zove na mob:

– Alo brate gde si ti?

– Ej evo me kod Arčija na gajbu (3km od bine). Šta treba?

Brate, evo nas na binu treba da sviramo!

– Lelele, evo dolazim! (sledi kašnjenje od 20 min).

hehehe e to je definitivno ostalo u sećanju:)

Kao i većina bendova u Srbiji verovatno ste imali negativna iskustva na svirkama. Da li bi mogao da kažeš nešto o najgorim i da možda neki drugi mladi bendovi saznaju na šta bi trebali da obrate pažnju prilikom organizovanja koncerata?

Bilo je par negativnih situacija. Npr.

Situacija 1: Došli na festival (nećemo da imenujemo gde). Stavili nas zadnje, jer su lokalni, da kazem „bendovi“, morali da se dokažu svojim sugrađanima i odsviraju celokupan repertoar sa svih 30 obrada, ne mareći za goste koji su prešli par stotina kilometara. Penjemo se na binu, 1 pesma, 2 pesma i kraj. Svirka se prekida. Vreme je isteklo…

Situacija 2: Dolazimo na binu, binska oprema – 3 vokmena. Dogovoreno piće za bendove – flaša od 2l piva (dosta vam je momci), putni troškovi: – ej momci, pa znate kako, morao sam da dam kintu i Janku i Branku, evo za vaš aplauz.. YEEEeeee

I tako je nastala pesma I dalje pokusavam 2010. Sve u svemu, jedini savet je kada se dogovaraš, dogovori se detaljno i konkretno. Nismo u stanju da sklapamo ugovore te zavisimo od nepisanih reči. Surova istina, ali je to škola koju svi plaćamo.

Koliko su se uticaji bendova koje ste slušali pre desetak godina promenili u odnosu na ono što slušate danas? Da li imate i neke muzičke uticaje van šablona Epitaph/Fat Wreck?

Naravno, slušamo sve što nam padne pod ruku. Ne ograničavamo se i nemamo granica, ali ipak smo mi pankeri američke škole :). Mada Fat Wreck bendovi danas su znatno sporiji i nisu inovativne melodije današnjice.

Svirali ste u dosta gradova. Šta za vas znači kad odete u neko mesto gde ne poznajete nikog, a u klubu svi znaju vaše tekstove? Kako se osećaš kada svi horski pevaju vaše pesme?
Iskreno do sada nam se nije desilo da publika horski peva naše pesme van Niša. Josš smo mladi bend za to. Elem, uvek se nađe par ljudi koji nas tekstovno isprate tokom svirke i to u nama budi jedan neizreciv osećaj. Širimo pozitivnu energiju i gde god svirali većina publike to prihvati. To je naš cilj i ka tome težimo.

Šta radite pored sviranja u bendu? Šta vas okupira u životu?
Vladimir se bavi blejanjem, Milutin šljaka kao komercijalista, Ivan je student medicine, a Bratislav je Vladin kolega 🙂

I za kraj poruka za čitaoce Get on the Stage fanzina.
zzzz svima Dok7

 

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime