Joey Cape

Pre 3 godine ste imali priliku da na stranicama ovog fanzina pročitate intervju sa Joey Cape-om, frontmenom kalifornijskog benda Lagwagon. S obzirom da taj intervju nisam ja radio, a desilo se stvarno mnogo toga u njegovom životu, prvenstveno osnivanje sjajnog benda Bad Astronaut, smatrao sam da bi nov intervju bio opravdan i da bi bilo interesantno intervjuisati čoveka koji praktično 16 sati dnevno provodi uz muziku: ima dva benda, ima sopstveni studio i pomaže mlade bendove. Predstavljam vam frontmena Lagwagon i Bad Astronaut: Joey Cape.

Znam da si bio u gomili raznoraznih bendova, možeš li mi onda reći nešto više o bendovima pre Lagwagon i Bad Astronaut? Pročitao sam negde da si u bendovima od svoje trinaeste godine?
Aha, ušao sam u svoj prvi bend sam imao samo trinaest godina. to je bio bend mog starijeg brata. On je još uvek muzičar. Odličan gitarista. Bio sam bubnjar gotovo deset godina. Posle sam bio u mom drugom bendu White Rock. Zaista glupa kokainska zajebancija. Nije bila moja ideja, ustvari. Svirali smo uglavnom neki new wave. 1981. godine smo počeli da sviramo pank fazon i nazvali se Urban Assault. Bili smo odlični. Svirali smo običan adoloscentski, anti-protiv svega pank. Bilo je zabavno. U bendovima sam uvek bio najmlađi, momci stariji od mene su se bukvalno razvaljivali od dopa, mada priznajem da i ja nisam bio anđelčić. Od tada sam bio u gomili raznoraznih bendova, uglavnom metal ili pank. Kad ih se setim, osetim se veoma matoro.

Kako je bilo u srednjoj školi? Jesi li bio na faksu?
Srednja škola je bila dobra, ali i loša. Bio sam klinac tako da nisam imao jebenog pojma šta radim. Bio sam u nekoliko različitih srednjih škola. Počeo sam u državnoj, ali sam ubrzo bio izbačen. Pošto sam u to vreme bio u jednom pank bendu, imao sam trip da uopšte i ne trebam da idem u školu. Nisam išao u školu mesecima, a onda sam dospeo u popravni dom, jer su klinci iz benda sprejom vandalizovali lokalni kamp, šarajući ime benda po zidovima. To je bilo toliko debilno. Posle toga sam otišao u neku čudnu srednju školu sa samo tridesetak đaka, koja je bila neka stvarno cool alternativna škola. To je bila jedina srednja škola u koju sam zaista mogao da idem. Ispostavilo se da je to bila odlična škola, mislim, imali smo časove kung-fua, joge, išli smo na kampovanja, izlete, bili sa izviđačima, išli na jezera, ostrva, skijali dosta. Imali smo čak i časove surfinga jednom nedeljno. Iako je srednja škola mesto edukacije, mislim da je to samo prolazna stanica ka fakultetu. U osnovi, klinci u srednjoj školi ne mogu da podnesu toliku količinu informacija, a i iskreno ne žele uopšte da uče. Ja nisam uopšte želeo da idem u srednju školu, ali sam odlaskom na Sonoma State univerzitet počeo da shvatam neke stvari. Ipak, promenio sam pet fakulteta i otišao na višu trgovačku. To je bila potpuna propast. Ipak je muzika bila značajno iznad svih škola.

Šta te je nateralo da osnuješ Bad Astronaut? Da li si se umorio od Lagwagon, ili si samo želeo da istražiš sebe u novoj vrsti muzike?
Nisam umoran od Lagwagon. Samo sam imao milion ideja koje nisu mogle da se realizuju sa wagonom. Želeo sam da koristim drugačije instrumente, a da ne budem sputam muzičkim granicama. To je jedno veliko iskustvo. U suštini sam želeo da uradim nešto drugačije, jer sam predugo u Lagwagon, koji je opet sjajan bend, ali i bend koji ne dopušta neka preterana eksperimentisanja. Ja sam čovek koji obožava eksperimentisanja u muzici, a u Lagwagon sam bio osuđen na mala eksperimentisanja, na sitne promene i to mi nije bilo dovoljno. Ima toliko različitih stilova u muzici koje sam želeo da isprobam. Zaista je to osvežavajuće za bilo koga ko je bio u nekom bendu veoma dugo, jer čim radiš nešto drugačije pod drugim imenom, onda je u redu. Onda nemaš nikakvih pravila, granica i sputavanja. Nisam imao neka prevelika očekivanja, što je bilo presudno. Isto tako, poželeo sam da radim nešto sa našim starim bubnjarem Derekom, jer je on moj cimer u Santa Barbari. Svi ostali momci u bendu su mi stari prijatelji, znamo se veoma dugo, izlazili smo kao klinci zajedno, a totalno smo različiti, tako da je izuzetno interesantno biti u bendu sa takvim osobama.

Kako je biti uzor velikom broju mladih ljudi? Mislim, kako se osećaš kad čuješ da neki bend svirao kao lagwagon ili kao bad astronaut?
Naravno da mi laska, ali ja ne gledam na stvari tako ozbiljno. Ukoliko uradiš dosta albuma, uvek ćeš neko da uperi prst u tebe i reći da si mu uzor. Uglavnom gledam da ne razlišljam o tome, jer ako bi to radio, ego bi mi narastao poput planine, a onda bi otišli na mayor, prodali sto miliona albuma, imali svoj aerodrom i govorili da smo najpametniji ljudi na svetu. Što se tiče Lagwagon, veoma mi je bitno da se starim fanovima sviđa novi album. Takođe, veoma mi je bitno da se novim fanovima sviđa novi album, ali ne toliko koliko mi je bitna podrška starih fanova.

Ko su neki od tvojih uticaja?
Mnogo je lakše reći određen tip melodija ili neke specifične pesme kao uticaj. To je više od pesme do pesme, neki određeni bend ili album. Mislim da je veoma teško odgovoriti na ovo pitanje, jer je toliko bendova i pesama uticalo na mene. Uglavnom mogu da povežem neku moju pesmu sa dve tri stare. Najveći uticaj su rani pank bendovi, kao što je Bad Religion, na primer. Mislim, svi to kažu, ali zaista je za mene bila prekretnica kad je izašao Suffer. Moja prva reakcija je bila: Jebote, ovo je zakon!, zato što si pri svakom novom preslušavanju otkrivao nove slojeve u sjajnoj svirci. Kad da si ih prvo video gole, pokušao da dopreš do njih, ali si kako se više približavaš suočen sa gomilom nove i nove odeće. Ramonsi su veoma mnogo uticali na mene. Pre deset godina mi je Nirvanin Nevermind bio fantastičan album. Volim i Radiohead i ovog momka Elliot Smitha, koji je neki akustični solo umetnik. Njegove pesme su iznad svega što postoji u današnjoj muzici. Sve stvari koje slušam utiču itekako na mene. Sve što je iznad proseka utiče na mene. Znaš, svi bendovi koji ruše granice, koji pomeraju te iste granice sa takvom lakoćom, da nas teraju da radimo one stvari koje su do nedavno bile naučna fantastika sa tom istom lakoćom. Naravno, izazov je svakim danom sve veći, ali to ne mora da znači da ću uvek da zinem kad vidim neki nov progresivni rok bend ili nekog sjajnog gitaristu. Volim da slušam Dream Theather, ali im je pevač poput vrapca, pa svojim kreštanjem odbija ljude. Mnogo toga utiče na mene.

Šta ti kažu roditelji za sadašnji način života?
Veoma su ponosni na mene, ali misle da ne radim previše. Želeli bi da se smirim i da život dovedem u red. Moji roditelji su stvarno odlični ljudi. Mada, bio je period u životu kada su bili u fazonu: Muzika? Ti želiš da se baviš muzikom? Znaš da je to šansa jedan u milion. Trabunjali su kao i svi roditelji, bili zabrinuti da li ću uspeti u životu, bla, bla, bla… Ali, ubrzo kad sam sa bendom krenuo u Evropu i zaradio nešto novca, oni nisu mogli da veruju. Naravno, stvari tada nisu bile dobre kao danas, ali vremenom smo uspeli da zarađujemo od benda da imamo za život. Nikada se nismo obogatili od benda, iskreno mislim da nikada i nećemo i to mi sasvim odgovara. Ali, uspevamo da zaradimo toliko novca da naši roditelji, razumni ljudi, budu potpuno bezbrižni i da sve to smatraju uspehom. Sviđa im se muzika koju pravim, što mi je malo smešno. Moja mama uvek pravi frku kad radimo nov album, i mislim da je prvi album koji joj se nije svideo bio prvi Bad Astronaut. Mama i tata su imali najčudnije reakcije na njega. Moja mama uglavnom sedne za fotelju i preslušava album. Kada je slušala Double Plaidinum zvala me je telefonom, bila veoma zabrinuta jer joj je album bio veoma tužan. Slušala sam album i plakala, a kad se završio bila sam veoma zabrinuta za tebe. Uvek ima impresije o albumu i izuzetno mi je zabavno da je slušam. Mama i tada su razvedeni još od vremena kad sam bio klinac. Njih dvoje imaju totalno različite reakcije. Uvek je dobro videti reakcije porodice. Ali, kada je izašao Bad Astronaut, pale su najčudnije reakcije. Mama je bila u fanonu: Ej, slušala sam novi Bad Astronaut, i napravila je pokret na licu kao da je videla nešto gadno, tako da sam shvatio da joj se nije svidelo. Mislim da je album previše nejasan i dvosmislen da bi ga tek tako shvatila. Nemam pojma. Mislim da me je slušala kad sam pričao telefonom o albumu i mislila da će više biti violina i da će biti manje mračan. Tata je samo rekao da mu album nije nešto posebno dobar. Nije mu se svidela produkcija koju je radio Mark Trombino. On je miksovao album i koristio gomilu filtera na kompjuteru i svi njegovi albumi imaju naj, recimo neprijatan zvuk za uši, koji ja obožavam.

Ti dolaziš sa jednoj kraja muzičkog spektruma, dok su Mark i Derrick sa drugog. Otkud da ste se uklopili u Bad Astronautu?
Svi smo odrasli zajedno i mislim da imamo više zajedničkog nego različitog. Muzički smo veoma uspešno ukomponovani kao celina. Možda se to spolja čini da smo različiti, jer sam ja uglavnom bio u nekim pank bendovima, dok su Mark i Derrick bili u pop bendovima, ali na početku osamdesetih bili smo stalno zajedno. Ja sam tada bio u jednom speed metal bendu, oni su osnovali Section 5. Lagwagon je više kao porodica, grupa izuzetno bliskih prijatelja, dok je Bad Astonaut više grupa prijatelja koji među sobom traže svoje granice izdržljivosti.

Sa naslovom albuma Acrophobe da li ste želeli da nagovestite nešto više o vama kao individualcima ili uopšte o rock muzici? Da li ste uplašeni velikog uspeha?
Lično imam zabrinutost kad se govori o popularnosti. Uživam u svom trenutnom položaju. Nemam potrebe da se kolebam. Zadovoljan sam. Za mene je muzika jedino kreativan proces i ništa više. Čini mi se da je Acrophobe metafora. Nisam siguran da li ostali momci iz benda imaju ovu fobiju. Ja sam oduvek bio veoma ciničan prema ljudima koji menjaju svoju muziku zarad komercijalnog efekta. Tako da imam nekog razumnog skepticizma povodom toga. Šta se dešava sa integritetom benda kada postane velik? Kvalitet im pukne do neba! Sa druge strane ne mogu nešto tako da kažem za bendove koji su oduvek na mejdžorima. Neki od našim omiljenih bendova poput Radiohead, Built To Spill ili Elliott Smith su na mejdžorima. O tome možemo govoriti kao ogromnom rastu u neprirodnom okruženju, čija je posledica uništenje. Postoji pesma na prvom Bad Astronaut Unlucky Stuntman koja kroz metaforu govori o tom problemu.

Znam da si imao svoju etiketu My Records. Znam takođe da si imao i neka dobra izdanja, ali sam pročitao na internetu da prestao sa radom. Možeš li mi objasniti zašto si zatvorio, po mom mišljenju, uspešnu etiketu?
Nisam uživao da radim kao biznismen. Moja ortakinja na etiketi Jessica je želela da radi nešto drugo. Ja, sa druge strane, nisam želeo nekog drugog partnera u zločinu. Mislim da sam napravio dobru odluku što sam sve prekinuo. Nismo dugo imali novih izdanja i iskreno nije nam išlo baš dobro. Pojave mogu vrlo lako da zavaraju.

Koliko se način pisanja tekstova za Lagwagon razlikuje od ovog u Bad Astronaut? Objasni mi kako pišete pesmu?
Pišem pesme na akustičnoj gitari. Uglavnom komponujem kod kuće. Na Lagwagon probama uzmemo bazičnu ideju i pravimo aranžmane. Bad Astronaut sređuje pesme pri snimanju albuma. U oba slučaja originalna pesma je izuzetno razlikuje od finalne verzije koja se pojavi na albumu. Moj način pisanja je uglavnom isti. Čujem melodiju u glavi, napravim akorde od toga i u 90% slučajeva to bude prva strofa ili refren. Posle toga drdnam gitaru, tražim nove akorde, i tako dobijem strukturu pesme. Kod Lagwagona uglavnom donesem gotovu pesmu na probe, ali je momci rastrgnu, pocepaju, dodaju svoje delove, i neznatno promene pesmu. Bad Astronaut su samo nabacane ideje, zapisujemo dosta toga na papiriće, a kasnije u studiju razrađujemo onoliko dana dok ne osetimo da je to to. Zbog toga Bad Astronaut zvuči onako eksperimentalno, jer nemamo pojma kako će pesma izgledati dok se ne skontamo u studiju.

Šta se trenutno nalazi u tvom cd plejeru?
Chris Shiflett (Jake Jackson, ex No Use For A Name, trenutno u Foo Fighters). To je njegov prvi solo album. Veoma je dobar. Nisam imao pojma da može da piše tako dobre pesme. Mislim da su te pesme daleko bolje nego one na novom Foo Fighters albumu.

Šta radiš u slobodnom vremenu na turnejama?
Čitam knjige, gledam filmove, pišem, jedem, drkam… Šta god se čini prikladno situaciji. Ulgavnom čitam, mada sam na poslednjoj turneji najviše slušao muziku. Veoma mnogo muzike slušam. Zadnja turneja je bila kul, jer nam je to bilo tek drugi put da imamo sopstveni autobus na američkoj turneji. Dobra stvar kod sopstvenog autobusa je da možeš u letu da organizuješ svirke. Možemo da radimo duže vožnje. Po danu vežbamo u busu, a naš vozač vozi, a noću se smenjujemo, dok on spava. Kod kombija uvek neko mora da bude budan, što stvara probleme sa probama.

Koji su ti omiljeni filmovi? Negde sam pročitao da si veliki ljubitelj filmova? Koje vrste filmova voliš?
Sve vrste volim. Najomiljeniji filmovi su mi među dramama: One Flew Over The Cuckoo’s, Nest, The Sting, Cinema Paradiso, Talk Radio, Requiem For A Dream, Donnie Darko, Jesus’ Son, a među komedijama: Spinal Tap, Office Space, Shakes The Clown, Best In Show, The Jerk… Teško je odabrati omiljeni film, teško je odabrati pet omiljenih filmova. Oni su poput albuma. Ima ih previše dobrih. Od ozbiljnih filmova mislim da mi je najbolji Let iznad kukavičjeg gnezda, jer je Džek Nikolson bio previše dobar u previše dobrom filmu. Cinema Paradiso je italijanski film koji sam gledao trideset puta sigurno. Veliki sam kolekcionar filmova, a skupljam i DVD izdanja. Ponekad poželim da se više uključim u filmove, da snimim i glumim u nekom, ali mi je ipak drago što nisam. Postoji odlična nezavisna filmska scena koji jako gotivim. Postoji ogroman broj ljudi koji rade kvalitetne nezavisne filmove. Mainstream filmska industrija je korumpirana, ili jednako korumpirana i glupa kao i maistream muzička industrija. Čekaj da se setim svoje DVD kolekcija. Da! Fight Club. Taj film gomila ljudi ne voli, ali ja mislim da je jebeno briljantan. Magnolija je odličan film, Boogie Night takođe, taj momak je zakon. Heartache, prvi film koji je radio je zakon. Ne mogu da se setim njegovog imena. Citizen Kane, jedan od mojih omiljenih filmova, što će možda većina studenata filma isto reći, ali tako je, to je neviđeno dobar film. Sting je sjajan film, jedan od najboljih filmova svih vremena. Većina mojih omiljenih filmova su snimljeni kad sam bio klinja, znaš, kad me je ćale vodio u bioskop, pa postane deo života zauvek. To je zakon film, jer je sjajna gluma, ali i priča. Ima milion dobrih filmova.

Jedno vreme je priča o Napsteru bila jako aktuelna. Kakvo je tvoje mišljenje o svemu tome?
Moje generalno mišljenje o čitavoj toj tehnologiji je… hm… Pozdravljam pojave zato što je lepo videti revoluciji u industriji, pogotovo mainstream industriji, koju nešto posebno ne volim. Ne volim što se toliko o tome pričalo, pisalo, svi ljudi su govorili o tome. Nemam uopšte strah od napstera, ali nemam i neke iluzuje. Znam samo da će to biti najveća moguća stvar, znam da će imati snažan uticaj, ali mislim da će imati dobar uticaj. Najbolja stvar kod njega je što će naterati ljude da slušaju muziku, da ponovo osete pravo uzbuđenje. Čitava industrija bi trebala da se okrene naglavačke. Princip plaćanja muzičkih zvezda pogotovo. Kad bude više bendova koji će plaćati prava kroz ASCAP ili BMI, biće sigurno manje zarade, ali će biti daleko veće prodaje albuma, jer će ljudima biti lakše da dođu do muziku. Ljudi imaju sve bolje internet konekcije, mp3 je sve kvalitetniji, kompresija je bolja. MP3 nikada neće nestati i smatram da nema koristi i kukanja oko toga. Mislim da je Lars Ulrich jebena kretenčina. To je stvar koju znam sto posto sigurno. On je totalno besmislena osoba. Bože, ti momci imaju kamare para, znam ja da on može da priušti advokata i to je možda bila jedna od stvari koja ga je dovela na naslovne strane, ali on se ponašao toliko jadno i patetično, napadao je svoje fanove bukvalno. Treba prihvatiti činjenicu da će napster da bude oko nas. Etikete će početi da rade kreativnije stvari, pronalaziće način da fanovima ponude pakovanje diskova kakve ovi žele. Šta ako nama prdne da polovinu novca koji bi se inače iskoristio za pakovanje, iskoristimo za nalepnice, postere, bedževe i da neznatno povećamo cenu diska, koja je opet duplo niža nego u preodavnici. Neki diskovi su dvadeset dolara u radnji, prilično skupo, ali nema veze. Mogao bi za na primer petnaest dolara da prodaš disk, majicu, poster i šta ti ja znam još? Onda bi mislili kako bi sve to mogli zajedno da pakujemo, ali to su ipak stvari koje su još uvek daleko i trenutno su nerealne, ali će jednog dana doći do takve pojave. To je nezaustavljiva mašina. Onda će prava stvar biti ona koja se neće moći skinuti sa interneta. Muzika će biti promotivan elemenat. Možda malo lupam, ali videćeš. Tako će biti.

Vratimo se malčice na Lagwagon. Ako bi mogao da odeš u prošlost i da nešto promeniš, šta bi uradio?
U, brate, menjao bi Double Plaidunum. To je na vrhu svih promena. I dalje mislim da su na tom albumu neke od naših najboljih pesama, ali tako šugavo zvuče, tačnije mrzim kako zvuče. Ceo dan i noć smo ga miksovali. Ryan Green i ja smo bili toliko umorni, tako da smo prišli svemu tome na drugačiji način. Gitarista nam je otišao bukvalno dan po ulasku u studio. Pozvali smo tipa koga ustvari nismo znali Ken Strigfellow-a, ali znali smo ga po reputaciji, kojoj smo se divili. Mislili smo da je dobar kompozitor, dobar muzičar, i nismo mogli da verujemo da je pristao da svira sa nama, jer je njegov bend bio totalno drugačiji od našeg. Čitav pristup snimanju gitara je bio pogrešan. Od početka. Ispalo je da na snimku ima previše gitara. Želeo sam da dam zvuku drugu dimenziju. Imali smo problema tih dana, jer su nas ljudi prozivali da smo NOFX klon, da nemamo pojma, da smo klasičan kalifornijski skate punk band, itd. Nismo imali puno vremena za taj album, životi su nam bili u haosu, problemi su se nagomilali i sve se to itekako oseća na albumu. Album je snimljen za tri nedelje i miksovan za samo jedan dan. Čitava ideja sa gitarama je otišla u kurac, jer su one suviše blage, mekane. Čitav niz pogrešnih stvari smo uradili na tom albumu. Naravno, ima i nekih ranih pesama, pogotovo tekstova. Kad ih sad pogledam pomislim: Brate, kako sam bio glup. Tu su i neke melodije koje bi menjao. Naravno i one Waaaooohwwooo gluposti sa vokalima. To je to u principu.

Opiši mi idealnu devojku.
Njeno ime je Kristen i ona me čini razumnim. Dobro, svi bi to rekli za svoju devojku. Idealna devojka je ista kao i idealan dečko. Jedina razlika je da su one žene i da ih mi privlačimo. Idealna devojka je ona koja te fizički privlači, ona sa kojom možeš slobodno da pričaš o svemu i koja ima dobar smisao za humor. Za mene ako ona nema dobar smisao za humor, teško da može da bude prisna sa mnom. Moj svet se vrti oko toga. Da… i neko ko te stalno zasmejava. Malo mi je teže ovo pitanje. Možda i neko ko je veoma pametan. Moja devojka je pametnija od mene. Mislim da je super biti sa nekim ko je pametniji od tebe, bez obzira šta momci rekli na to. Kad bih imao priliku, vratio bih se u srednju školu i obratio više pažnje na časove istorije, ili jednostavno časove koji su temelj ljudskog znanja. Većina ljudskog obrazovanja dolazi od istorije, gde možeš da saznaš svakakve stvari o ljudskoj psihologiji. Nažalost, ja nisam obraćao previše pažnje na časovima, kao što sam ti rekao na početku intervjua.

Ja sam iscrpeo sva svoja pitanja. Šta imaš da kažeš za kraj?
Želeo bih da ti se zahvalim na dobrim i inspirativnim pitanja. Dobijao sam glupa pitanja u poslednje vreme i zato sam dosta vremena posvetio tvojim. Želeo bih da posetim tvoju zemlju, bilo sa bendom, bilo kao individua, da vidim ljude o kojima sam toliko slušao. Pozdravi sve i čuvaj se.

* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #9, maja 2003.