Luka Toreli je Torpedo

93

torpedo1Osamdesete godine su torpedovale sve proroke, vidovnjake, vizionare, gatare… osim onoga što ubode da će obeleženi (Gorbačov, verovatno) zadati smrtonosan udarac šansi za nekakvo socijalizovano čovečanstvo narušavanjem ravnoteže uspostavljene obostranim strahom (!?). Čak je Orvelova 1984 zamalo omanula.

Tako niko nije mogao ni sanjati da će jedna odrtavela kanta od negdašnjeg Torpeda u liku sredovečnog, lukavog, lucidnog, prepredenog i nadasve dosledno beskrupuloznog gangstera doseći do takvog priznanja kao što je nagrada za najbolji strani album na angulemskom strip festivalu 1985. godine. Nama što nam je vreme dalo mogućnost da kompariramo (a ja to sa zadovoljstvom radim), bi bilo zanimljivo da znamo ko je te godine bio u žiriju. Možda zaposleni u kući koja ga producira.

Naime, po Enrike Sančez Abuliju, je Torpeda crtao Aleks Tot, neuporedivo bolji crtač od Berneta, sve do žešćeg sukoba Abulija i Tota oko količine nekažnjenog nasilja. Žordi Berneta obilje pomenutog nasilja nimalo nije zabrinjavalo. Naprotiv. Bernet je shvatio kuda idu divlje svinje i da će riškanje po ritovima prohibicije prijati proždrljivom biću brižljivo negovane publike žedne nasilja i krvi. Ne bi bilo čudo da je ovaj strip nagrađen u Americi, ali u Francuskoj?! Meteorski uspon je i doživeo kod robusnog polupismenog Amerikanca i podignutih japija.

torpedo2Bilo bi zanimljivo istraživanje koja je to ciljna grupa publika našeg izdavača ili je naš izdavač bio dovoljno lucidan da predvidi zarazu koju šire psi rata. Kike Benlok Kastineira je 1997. godine u časopisu Red Crow #5 (izdanje na španskom jeziku) uporedio Torpeda sa zarazom koju su početkom devedesetih širili drugi psi – Psi iz rezervoara (ili Ulični psi u prevodu beogradskog distributera) Kventina Tarantina. Ovakvo poređenje je svakako neumesno, ali je i istovremeno nesporno da se u poštovaoce ovog nemilosrdnog ubice ubrajaju i veliki Džo Kubert i legendarni Vil Ajzner.

Bernet je trećinski po kadru, beline je tuširao i četkom i perom i metkom, ali mu brutalnost poteza nikad nije dosegla tako nizak nivo kao Abulijeva priča. Možda su baš zato kao tandem koji nema premca u ilustraciji različitosti karaktera duša prodanih nečastivom, sposobni da do iznemoglosti preturaju po smetlištu žanra i rešeni da ne odustaju ni po koju cenu i stigli do (ne)zasluženog uspeha.

Ostavimo na stranu, opet, sve predrasude i sagledajmo likovni aspekt ovog zapaženog stripa. U prvom prolazu za laku likovnu analizu i sa prosečnim perceptivnim sposobnostima čovek mora konstatovati: upadljiva stalnost odnosa svetlo-tamno (crno-belo), prenaglašenost jednom naučenog komponovanja kadra, opšta teskoba i kad nije u funkciji, gro plan do u čelo Vas tuče, teleća perspektiva, nemarno definisanje oblika, odsustvo ženskog pola odnosno prisutnost žene u jednoj krajnje klišeiziranoj španskoj šampita varijanti (vidi pod Alfonso Font), izbegavanje mekih linija… Ponekad mu je na teletu jedno oko u visini žirafinoj ili tele ima zečije oči, pa malo iskrene glavu kad gleda. Grupe su u klaustrofobičnim sobama, nesvedena svedenost…

Torpedo, moguće, doprinosi širenju slobode stvaranja stripa, samim tim i opštoj stvaraločkoj slobodi. Ali je i dokaz u kojoj meri komercijalizacija može lomiti kvalitet. Strip je likovno zadržao malo karakteristika mediteranskog, a po svemu ostalom je američki.

Samo da se razumemo: ništa nije toliko američko kao dobar strip.

* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #6, januara 2001.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime