Madball – For The Cause

43

Čitaćeš / slušaćeš / videćeš ovih dana mnogo različitih mišljenja u vezi novog albuma njujorškog hardcore benda Madball. Ne pamtim da sam video toliko negativnih reakcija, pa čak i otvorenog pljuvanja, jer je njihova publika jedna od najvernijih na sceni. Ipak, danas se sve izopačilo, hejtera i trolova na sve strane, pa i ne čudi.

Uostalom, Madball ovo piče već trideset godina, kada je mlađi brat Rodžera Mireta (Agnostic Front) Fredi Kricijen, pošto ih je od malih nogu pratio na turnejama, odlučio da osnuje svoj bend. Iako nisu totalno rođena braća (majka im je sa Kube inače), jer je Fredijev otac poreklom iz Kolumbije, definitivno se videlo da im je njujorški hardcore u krvi.

I zamisli sad kad neko, sakriven iza tastature koju je dobio od mame i tate, počne da pljuje po tim ljudima, koji nakon toliko godina snimanja (ovo je deveti studijski album), mnogo koncerata, napornih turneja, i dalje imaju dovoljno energije i volje da prave novu muziku. A ovog puta, Madball je izašao iz svoje sigurne zone i spremio bombu od albuma koji se prilično razlikuje od svega što su do sada uradili.

Da se razumemo, ovo je i dalje taj Madball zvuk, nema tu greške, ali odlazak gitariste Mitsa iz benda je napravio rupu koju je bend morao brzo da zapuši, a saradnja sa legendarnim Timom Armstrongom (Rancid) koji je aktivno učestvovao pisanju nekih pesama, je definitivno potez koji je čitavu priču podigao na jedan nivo iznad.

Interesantno mi je kad čitam šta ljudi pišu, jer su svi kao nešto nezadovoljni što zvuk u nekim pesmama naginje ka panku, jer je bend sinonim za metalizirane gitare. A pri tom, ne znaju da je osnova svih bendova u Njujorku stari street pank, pa čak i oi!, ali teško je to objasniti ljudima koji ne vide dalje od svog nosa. Elem, Madball je napravio hrabru odluku i ja sam potpuno oduševljen sa albumom i ne skidam se već nekoliko dana sa njega. Poput droge, album slušam nemilice, bez prekida, konstantno na repeatu.

Produkcijski je to jako dobro, utegnuto. Ne očekuj neku fensi produkciju, Armstrong voli kad je malo prljavo, ali čak i na lošim zvučnicima čućeš kako rade prsti po bas gitari. Što se mene tiče – impresivno!

Tekstualno, bend možda nikad nije bio u boljoj formi. Barem je meni sad bilo jako zanimljivo da čitam i proučavam tekstove. Album snažno počinje sa Smile Now Pay Later, u kojoj se govori i velikim farmaceutskim kompanijama. Naravno, ovo nije neki anarho debilni tekst sa parolama prepisanim iz pamfleta, već inteligentno mišljenje čoveka koji je oženjen, otac je, ima decu i gleda svet malo iz drugačije perspektive. Fredi je proputovao svet, upoznao druge kulture, ali vidi i šta se u njegovom kraju dešava, kompanije koje su pre dvadeset godina bile bukvalno male kao apoteke, danas imaju zgrade kao spejs šatlove, lova kaplje u potocima, a ljudi sve bolesniji. Par jasnih pitanja je postavljeno u pesmi, poput kako je moguće da sve više mladih ljudi ima rak, kako je autizam toliko raširen, kao da se prenosi virusom… U suštini, govori iz lične perspektive, besan što se neko bogati na bolestima, umesto da pokušava da spreči da se bolest uopšte pojavi. Teška tema i jako dobar tekst.

Fina je i druga Rev Up, koja je mnogo manje dubokoumna nego prva, jer govori o pobuni. Ipak, nisu stvari baš tako jednostavne. Fredi daje poruku mladima, a čini mi se kao da želi da jednog dana njegova deca to pročitaju i verovatno shvate na neki svoj način. Što se mene tiče, osnovna poruka je da vodiš, a ne da te vode i da ne trpiš sranja, jer te mrzi da se buniš. Interesantna tema u kojoj svi možemo da se nađemo.

Još jedna aktuelna tema o internet huliganima, trolovima i hejterima, o kojima sam govorio u uvodu, je i tema pesme Old Fashioned. Madball nije baš toliko na meti takvih jadnika, ali ponekad im prenesu iz druge ruke, pa bend sazna za svakakve gadosti / laži na internetu. Prvi deo pesme počiva na Zapatinom tekstu: Bolje da umreš na nogama, nego da živiš na kolenima, što je verovatno lajtmotiv svakog pankera / korovca koji drži do sebe.

Još jedna jako zanimljiva je i Evil Ways, gde se odmah prepoznaje vokal Ice-T-a, sa kojim je saradnja bila čista improvizacija. Nikad zajedno u studiju sa bendom, što danas očigledno više nije nikakav problem. Kratka i jebitačna, pravi Madball hit na prvu loptu.

Pesma koja je verovatno centralni momenat na albumu zove se The Fog i na njoj gostuje Tim Armstrong. Zamisli da stvarno bukvalno spojiš Madball i Rancid, svega tu ima, jako pankerski zvuči, ali na Madball način. Mislim da je ovu pesmu napisao Hoja, koji nije znao šta će sa njom, jer nije bio siguran da li će da se uklopi na albumu. Pesma zvuči totalno osvežavajuće i novo, sa odličnim rifovima i sjajnim refrenom. E, sad, ono što je zanimljivo je što svi misle da je ovo Timova pesma, a on je u suštini napisao samo refren koji on peva. Sve ostalo je smislio Hoya i naravno bend je u studiju kasnije razradio. Apsolutno hit početka leta!

Još jedna pesma koja izaziva dosta polemika je deseta For You, spora, melanholična pesma, koja je u suštini posveta onim ljudima koji nisu među živima. Ne znam o kome se sve govori, ali prvi deo pesme je definitivno o Su, Hojinoj ženi koja je umrla pre nekoliko godina.

Album završava sa najdužom pesmom, koja je ujedno i naslovna – For The Cause. Sjajan Madball klasik, sa razbijajućim bek vokalima, čestim promenama ritma i vrlo zaraznim ritmom. U fejd aut delu, nakon ove pesme ide reggae dub deo sa ženskim vokalom, idealan za fajront.

Što se mene tiče, Madball su razvalili sa novim albumom. Super zabavan, zanimljiv, sa odličnim i veoma inspirativnim tekstovima, uz produkciju Tima Armstronga koji je izvukao maksimum iz benda. Album koji se razlikuje od ostatka diskografije, ali koji će itekako imati drago mesto i kome ću se često vraćati. Ne obraćaj pažnju na hejtere, već slušaj i uživaj! Madball su obeležili početak leta što je dovoljna preporuka da ih pogledate na Exit-u ove godine.

Nuclear Blast Records
http://www.nuclearblast.de
http://madballhc.com/

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime