No Fun At All – Grit

157

Švedska punk rock institucija No Fun At All je jedan od onih bendova koji mogu da slušam u svakom momentu i čiji novi album izaziva bujicu oduševljenja i nestrpljenja. No Fun At All sam upoznao u proleće turbulentne 1999. godine, zavoleo svaki rif istog momenta i do dana današnjeg nisam prestao da slušam, analiziram i uživam.

Ovaj bend postoji skoro trideset godina, što u današnje doba više i nije nešto što je neobično, ali svakako je stvar koju treba poštovati. Ipak, u trideset godina nisu izdali previše materijala, pa praktično u novom milenijumu imamo samo dva albuma. Ali, kvantitet nije bitan, već kvalitet, a No Fun At All je jedan od najboljih bendova koje je evropska melodična pank scena iznedrila. Ujedno su i deo svetog trojstva švedske scene koje uz njih čine bendovi koji su se pojavili u slično vreme, početkom devedesetih: Millencolin i Satanic Surfers. Svaki od njih je kvalitetan na svoj način, svaki mi je drag i svaki novi album dočekam raširenih ruku.

No Fun At All je u poslednjih 18 godina pravio velike pauze. Nakon sporog, i u to vreme negativno ocenjenog albuma State of Flow iz 2000, koji danas mnogim fanovima budi zaista najbolje emocije, čekali smo do 2008. godine, kada se pojavio izvrsni povratnički Lowrider. Taj album je pokazao da bend može i u poznijim godinama, nakon dugačke pauze, u svetu preterane produkcije, da iznedri album koji staje rame uz rame sa Out of Bounds, možda i najboljim evropskim melodičnim punk rock albumom ikada izdatim. Lowrider je potpuno opravdao očekivanja i držao me bukvalno deset godina, jer ga često ponovo pustim.

U međuvremenu je No Fun At All sviruckao, bio na festivalima, naravno ne i u Srbiji, raspao se 2012, pa onda ponovo okupio godinu dana kasnije. Novi album je povremeno najavljivan, ali nikako ga nije bilo dok se bend nije zvanično obratio jesenas iz studija. Obradovalo me je to jako, kao i svaki put, jer znam da im treba puno da naprave album, ali ga naprave kako treba. I odmah ću reći da je Grit još jedan biser u diskografiji koja nema mane. Ako se ne varam, šesti studijski album, produciran gotovo hirurški precizno. Iskreno, nisam ni gledao ni tražio ko je radio produkciju, koji je studio, jer mi to i nije toliko bitno. Potpuno je u skladu sa renomeom benda.

Grit počinje furiozno, kao i uvek, sa najvećim hitom. Spirit smo čuli pre nekih mesec dana, izbacili su ga kao spot i znam da sam to vrteo par dana kao ludak u browseru. Da je youtube kaseta, odavno bi se izlizala na toj traci. Ponekad pomislim da bend drži gomilu pesama u nekom sefu, pesme koju su napisali sredinom devedesetih, i sada ih izbacuju povremeno. Tako mi zvuči Spirit, kao da je skinuta sa Out of Bounds. Vrlo slična atmosfera, prepoznatljiv vokal, koji nije izgubio ni delić šarma. Ingemar Janson je pravi frontmen i čovek zbog kojeg se No Fun At All u startu diže za stepenik više u odnosu na ostale bendove. Bend je u odnosu na prethodni album dobio dva nova člana, jer su došli Stefan Brat, basista iz Atlas Losing Grip, kao i gitarista Fredrik Erikson iz Twopointeight. Koliko su se dobro uklopili reći će vreme, ali savršena produkcija i balans između gitarskih deonica i ritam sekcije je apsolutno senzacionalan.

Nakon furioznog početka, bend nastavlja u sličnom tempu sa razarajućom No Fun Intended, u kojoj Ingemar pokazuje još jednom savršen naglasak, dok se u pozadini gitare smenjuju u nekoliko sitnih solaža. Vrlo zarazna pesma.

Sledeća Runner’s High kao da je skinuta sa State of Flow. Sporija, sa vrlo lepom melodijom. Ono što je bitno reći jeste da No Fun At All uspeva da popuni zvučnu sliku i u sporijim delovima tako što je ubrzao gitare, koliko god to čudno zvučalo. Opet briljira Ingemar, na samom kraju.

The Humdrum Way kao da je posveta Bad Religionu. Meni se strašno dopala, jer nije tipična No Fun At All pesma. Ono što bend savršeno radi jeste što uspeva da uklopi brze strofe sa sporijim refrenom, nešto što većina bendova nikako ne može.

Forth je još jedna pesma koju smo slušali pre izlaska albuma. Tipičan No Fun At All hit, koji se zalepi na prvo slušanje i izlazi dugo iz ušiju. Ovde je refren brz, sa naglaskom na vokalu. Odlična melodija, uzgred.

Sledeća je Fortunate Smile, još jedna uslovno sporija pesma, koja, takođe, podseća na stil u periodu između The Big Knockover i State of Flow. U srednjem tempu, sa vrlo zanimljivim refrenima. Malo neobičnija, ali jako dobra.

Suitable Victim je ponovo brža i jako mi se sviđa što bend šara sa brzinama. Ovde je refren iznenađujuće sporiji, a bridž brži, što dovodi do neočekivanih rezultata, naravno vrlo pozitivnih.

Sucker (For A Plan) je još jedna od tih zrelijih, sporijih pesama, ali krajnje inteligentno spakovanih, sa malo bržim refrenom. No Fun At All pravi čudne i nekarakteristične prelaze, koje drugi bendovi i ne pokušavaju da upare.

Simple je prvi momenat gde sam podigao obrvu iz jednog krajnje običnog razloga: početni rif previše podseća na petu pesmu Forth. Ostalo je skroz dobro, ali ovo mi svaki put zasmeta. Srećom, poslednja trećina pesme je odlična, sa akustičnim delom i fantastičnom melodijom na gitarama. Izuzetan momenat na albumu. Bas deonica je ovde takođe odlično upakovana, vrlo stilizovana i pojačana taman kad treba.

A Wonderfull Affair počinje sporo, ali čisto da nas zavara, ostatak je možda najbrži na albumu. Refren je gotovo old skul, čak pomalo podseća na Pennywise, ali baš rani Pennywise.

Lonely Stranger je najkomplikovanija pesma, sa krajnje zanimljivim rešenjima na gitari. U srednjem tempu je, pa su varijacije u rifovima bile i potrebne. Meni strašno dobra pesma.

Album se zatvara sa You’re In Control, koja kao da ima malčice drugačiju produkciju od ostatka albuma. Možda ne toliko u produkciji, koliko u zvuku gitara, posebno u prvih tridesetak sekundi. Neubedljiv i mlak refren je ujedno i najslabiji momenat na albumu. Ova pesma je, po mom mišljenju, jedina mogla da otpadne i da je tako bilo, album bi dobio čistu desetku.

Bez obzira na mlak kraj, ja sam potpuno zadovoljan kako je jedan veteranski bend uspeo da ostane imun na sve moderne uticaje i da ostaje u svom univerzumu, veran svom zvuku i svom fazonu. No Fun At All ostaju i dalje titani melodične pank rok scene i Grit je još jedan od razloga za radost, i nedelje i nedelje nemilosrdnog slušanja na repeatu. Beskompromisna preporuka.

Bird Attack Records
https://birdattackrecords.bandcamp.com

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime