NOFX – Pump Up The Valuum

69

Dugo jedan album nije bio toliko najavljivan kao novi NOFX. U početku je trebao da izađe još u februaru, ali su se nešto predomišljali i dosnimili nekoliko pesama, da bi album na kraju izašao u junu. Za NOFX svi znaju da su nepredvidljiv bend, pogotovo posle fenomenalnog The Decline EP-a, koji je izašao krajem prošle godine na Fat Wreck Chords-u. Uglavnom, velika većina ljudi mi je govorila da je NOFX trebao da se raspadne posle So Long… i da bi onda bio pravi bend. Međutim, ja sam protiv toga jer znam da su još uvek bend koji ima dosta toga da kaže. The Decline je oduševio sve, ili barem nije ostavio nikog ravnodušnim. U čitavoj takvoj atmosferi se očekivao novi album. Na internetu su jedna po jedna pesma bile puštane samo u delovima, tako da su ljudi kako-tako mogli da steknu predstavu o čemu se radi. Ja nisam želeo da se cimam i da skidam MP3 fajl-ove, već sam mirno (?!) sačekao da mi stigne album. Naravno, pre toga sam čitao recenzije na internetu, jer su fanzinaši u Americi dobijali nešto ranije promo diskove i primetio da se većina ljudi slaže u oceni da je ovo jedan od boljih NOFX izdanja. To je, naravno, bio dobar predznak da je album dobar, ali nisam želeo da donosim nikakve zaključke dok mi disk ne stigne. I eto, konačno i u ovu vukojebinu zvanu Srbija je stigao Pump Up The Valuum, spreman za pljuvanje… pardon recenziranje. Na albumu se nalazi 14 pesama u trajanju od 32 minuta, sasvim standardno za NOFX. Omot je urađen perfektno, sa isečenim slikama, pa lepljenim preko svega i svačega, tekstovi su ručno pisani i to rukom Fat Mike-a, koji je pisao i nešto o tome zbog čega više ne daje intervjue. Na prvo slušanje veoma podseća na The Decline, a ponajmanje na predhodne albume. Razlog ovoj mojoj konstataciji leži u činjenici da nema nijednog jedinog refrena (!) na celom albumu, što je bio slučaj sa The Decline. Pesme na Pump Up The Valuum su i dalje veoma brze, ali je melodija malo promenjena, pa tako neko ne može da kaže da je ovo klasičan NOFX album. Ne, daleko od toga. Ovaj album se potpuno izdvaja od na primer Punk In Drublic ili White Trash…, ali to nikako ne znači da je najlošiji. Daleko od toga. Ovaj album je meni jedan od njihovih najboljih, tekstualno sigurno ubedljivo najjači. Fat Mike je autor svih pesama i tekstova, mada je preterano opterećen lezbejkama i kurvama, što je posebno upečatljivo na My Vagina i Louise. Kompletan album je odličan, pa nisam siguran koju pesmu da izdvojim, ali prvih nekoliko se izdvaja svojom zaraznošću, a to su: What’s The Matter With Parents Today?, Take Two Placebos And Call Me Lame, Dinosaurs Will Dye (koja govori o nekim većim fanzinima koji su prodavali intervjue NOFX-a, većim mainstream magazinima, što je izazvalo bes benda i dovelo do toga da više ne daju intervjue; više o tome čitajte na njihovom sajtu) , Stranger Than Fishin i bla, bla, bla… Pomalo mi je žao što nema više trube, što nema ska i rege pesama, ali verovatno je i to bila samo prošlost. Dakle, za sve ljubitelje NOFX, ovo je normalno obavezna nabavka, a ostali… a ostali nek’ rade šta već ‘oće.

Epitaph Europe: P.O. Box 10574, 1001 En Amsterdam, The Nederlands.

* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime