How Fucken Old Are NOMEANSNO?

Give it up, grandads! grafit, zajedno sa ovim iz naslova teksta, stoji na omotu poslednjeg izdanja Nomeansno-a, koje predstavlja presek izuzetno plodne 25-togodišnje karijere jednog od najznačajnijih bendova punk/hardcore/indie scene. Ni sama braća Rob (Mr. Wrong) i John (Mr. Right) Wright nisu mogli da naslute na koji će se način razviti njihovo zezanje na bas gitari, klaviru i bubnjevima s kraja 70-tih. Odrasli su u Viktoriji, gradu u Britanskoj Kolumbiji, igrajući hokej, slušajući Ramones i stvarajući neopisivo inteligentne pesme. Početak je bio skroman – singl Look, Here Comes the Wormies, koji je objavljen 1980. godine, zatim otvaranje virtualne etikete Wrong Records i objavljivanje CD-a Mama za istu, dve godine kasnije. Bez gitare, bez valjane produkcije, bez pretencioznosti, prvi album Nomeansno-a se i dalje odlično prodaje!! Prva promena je usledila odmah na sledećem izdanju, kada se zvuk upotpunio praštećom gitarom Andy Kerr-a i dobio sasvim novu dimenziju. Sex Mad/You Kill Me CD je našao put do Amerike, preko ugledne Biafrine etikete Alternative Tentacles Records, a pesme Some Bodies, Body Bag, Sex Mad, Dad i ostale, još uvek su neizostavne na koncertnim repertoarima. Andy je takođe nosio naočare – rekvizit koji karakteriše članove ovog benda. 1988. godina donosi mračne The Day Everything Became Nothing EP i Small Parts Isolated and Destroyed CD, koji su se našli zajedno na američkom izdanju. Neću nabrajati sjajne pesme od ovog trenutka nadalje, jer bi se ovaj tekst odužio još za 2 ekrana, a preporuka svima koji nisu, a žele da čuju Nomeansno, je da krenu redom i odslušaju sve albume od korice do korice. Pravi kolos među Nomeansno albumima predstavlja Wrong iz 1989. godine, koji će autor ovog teksta u svako doba dana i noći navesti među pet najomiljenijih albuma koje je čuo, a čuo je mnogo… Iz manijakalnog punk rocka u up-beat jazzy tempo, iz noisea u depresivni teški zvuk, Nomeansno šaraju po vašem mozgu svih 50 minuta ove sjajne ploče! Ritam sekcija štrika kao navijena, produkcija sasvim korektna (i primetno bolja od prethodnih izdanja), pesme se slivaju jedna u drugu čineći spoj nespojivog, jednom rečju – desetka! Da bi svima bilo jasno kako to Nomeansno rade, momci su se usnimili na koncertu u Finskoj i objavili Live and Cuddly. Naravno, svirka razrađena do perfekcije, a snaga ovog benda na koncertima verno prenešena na nosač zvuka. Ono što čini kanađane prepoznatljivim je činjenica da čak ni najverniji fan nema pojma kako će zvučati njihov novi album. Upravo toliko mnogo drugačije zvuči 0+2=1 iz 1991. godine. Fenomenalni tekstovi o ljudskim ćudima i životnim neprijatnostima uz bass-driven svirku i bolesne gitarske deonice čine i ovaj album jedinstvenim. Već tada Nomeansno puno putuju i sviraju po Evropi, a Amsterdam je postao mesto koje će od benda odvojiti Andy-ja i ostaviti braću Wright da ponovo rade kao dvojac. Rob i John strpljivo pišu nove pesme, a na snimanju albuma gitare je odsvirao sâm Rob. Why Do They Call Me Mr. Happy? je i danas omiljeni album Rob Wright-a, jer je, kako kaže, sa 140% sebe učestvovao u njegovom stvaranju. Ipak, dvojac se ponovo proširuje za jednog člana, a novi momak je Tom Holliston (i naočari), dotadašnji gitarista benda Show Business Giants.
Neiscrpna energija ovih momaka dovela je do stvaranja projekta Hanson Brothers, benda u kome John peva, a bubnjeve svira još jedan lik sa dioptrijom, Ken Kempster. Muzika Brothers-a je omaž Ramones-ima, po mnogima i ponajbolji klon legendi. Tekstovi govore o ljubavi i hokeju, a kovanica puck rock najbolje opisuje ono što isporučuju HB. Projekat se oteo kontroli, tako da hokejaši sada imaju tri izdanja. No, vratimo se matičnom bendu; 1994. godina donosi skup pesama koje su braća napisala tokom svih ovih godina, a koje nisu našle mesta na albumima – One Down and Two To Go. The Worldhood of the World (As Such) iz 1995. godine servira ponovo nekoliko brzih punk rock pesama uz ostale virtuozne ludorije na svim instrumentima. Neki su brzopleto ovo izdanje počeli da porede sa Wrong-om, ali je razlika ipak očigledna (daleko od toga da je album loš, da ne bude zabune). Usledila je trogodišnja pauza, a onda (sada već) matorci ispaljuju Dance of the Headless Bourgeoisie, album koji muzički kritičari nagrađuju samim devetkama i desetkama (mene lično nije briga, a ni njih, pa ne bi trebalo ni vas), a kada se pročita tekst 9-minutne naslovne pesme, postaje jasno da Nomeansno i dalje gaze sve pred sobom, ponajviše vreme! U novi milenijum se uletelo albumom One, čije pesme krasi sporiji tempo, a njihova struktura, zajedno sa tekstovima može se opisati rečju epic. 15-minutna obrada Bitch’s Brew Miles-a Davis-a, sporiji ritam i ljudska glupost doveli su do pitanja Da li je Nomeansno uopšte punk rock bend? Koga je briga za to, kada oni ne moraju nikome i ništa više da dokazuju. Oni i dalje stvaraju dobre pesme, a kako će ljudi to da nazovu – bole ih uvce! EP Generic Shame je uvertira za novi album, koji se uveliko sprema. Prelazak na Southern Records doneo je i pomenuto The People’s Choice izdanje najboljih (ukoliko je, a nije, moguće) trenutaka Nomeansno-a, dok se novi album ne skuva. Dedice ne odustaju lako…

Kada sam saznao za dolazak Nomeansnoa u našu napaćenu zemlju, malo sam se naježio. Možda zbog neverice, a možda zbog ludog osećaja sreće koji me je strefio tog istog momenta. Mic po mic, dan se bližio, a valjalo se pripremiti za razgovor sa legendama. Kao po pravilu, zbog gluporija na granici bend je kasnio, a mene je uhvatio strah da neće ni biti vremena za bilo kakvu priču. Tonska proba urađena za 10 minuta, Rob je veseo, kafu sa šlagom smo pokupili sa bara, cerekali se 10-ak minuta (Rob voli da se šali i kaže da je tada razgovor lakši, a ja sam za to vreme zaboravio sva pitanja koja sam hteo da mu postavim!!!), a onda smo uključili Sony-ja…

Snuffer: Rob, kako se osećaš danas, u Srbiji?
Rob: Lepo je što smo konačno došli i do ovde. Novo mesto nam uvek prija, jer turneje sviramo uglavnom na već poznatim mestima i retko vidimo nešto novo, a Beograd je novina i zato nam je posebno drago.
Verovatno se primetili naše predivne cure…
R: O, da! Već su mi oči ostale na nekoliko.
Ovih dana ste na maloj evropskoj turneji. Kako je bilo u Zagrebu?
R: U Zagrebu je uvek dobro! Stvarno se uvek dobro provedemo u Hrvatskoj, Sloveniji, posebno u Ljubljani. U stvari, sada smo ovde zbog par italijanskih festivala, što nam je dalo mogućnost da svratimo na par mesta u Austriji, Nemačkoj i, naravno, ovde. Nikada nova turneja ne bude manja od prethodne, svaka se uvećava za par mesta.

Treba li da očekujemo neki novi materijal?

R: Možda, za par godina (zagonetni smeh). Trenutno smo u procesu stvaranja albuma, jasno nam je da je prošlo dosta vremena od poslednjeg snimanja, ali… Većina pesama još uvek nema svoj puni oblik, ali uveliko radimo na njima.

Hoće li biti izdat za Southern Records?

R: Da, biće na Southern-u definitivno, dok će za USA izaći na ogranku Ipecac-a (za koju snimaju Mike Patton related bendovi).

Šta je sa Wrong Recordsom?
R: Ah, mi smo Wrong pokrenuli samo da bismo pomogli prijateljima da izdaju materijal, jer nisu mogli drugačije… To je naš mali doprinos njima, a ujedno i licenca za kontrolu naše muzike.

Imao sam prilike da čujem neka Wrong izdanja i to su stvarno dobri albumi.
R: Hvala. Ipak, više ne izdajemo nove snimke, već samo koristimo licencu.

I to je dovoljno. Kako je u Kanadi ovih dana?
R: Poprilično dobro! Scena se malo izmenjala, ali publika je i dalje dobra.

Kako se scena izmenjala?
R: Postaje sve komercijalnija, na žalost. Čim se snimi spot, tu je odmah i MTV, a onda…

Vi još uvek nemate spotova?

R: A, ne! Niti ćemo ih imati! Mi to ne volimo, mada smo uradili jedan snimak iz zezanja za Hanson Brothers i mislim da je to to.

Nisam ni znao da postoji…

R: Eto, vidiš… To je mali video, koji je nama bio OK, jer ga nismo platili. (smejurija)

A DVD?
R: I njega je neko drugi platio! (još gora smejurija)

Igrate li hokej?
R: Ja ga više ne igram! Svi kanadski momci se pale na hokej, ali ja živim u Americi (hehe) i kada svratim do Kanade svi su već mnogo bolji od mene, tako da moram uz pomoć Hanson Brothers da pokažem da sam i ja u formi!

Kada ste John i Vi počeli sa NMN? Ko je dao ideju i kako?
R: U to vreme ja sam radio malo ili ništa, ali sam uštedeo i kupio 4-kanalnu miksetu. Doneo sam je kući 1979. John je tada svirao bubanj u školskom bendu, a ja sam počeo da pišem pesme na gitari. On je svirao klavir i bubanj, a ja gitaru i bas i počeli smo da snimamo sve to…

Nepristojno pitanje, ali… ko je stariji?
R: Oh, ja sam stariji, imam 51 godinu! Čini mi se da nam to nije problem. (smeh)

Imali smo prilike da vidimo The Residents sa Demons Dance Alone performansom. Da li ste ga odgledali?
R: Ja nisam, ali John ih je gledao. On ih mnogo voli, u stvari, svi ih mnogo volimo…

Lies Can Often Give You Power
R: Oh, yes!! (smeh)

Kada ćete se vratiti? Svirate li u Evropi svake godine ili…
R: Uglavnom da, ali ćemo se sada okrenuti novom albumu, a obično svaki album promovišemo i u ovim krajevima, tako da ćemo sigurno doći opet.

Šta radite kada ne vežbate i kada niste Nomeansno? Imate li nekih zanimacija?

R: Ja sve više igram golf! Stvarno imamo sreće da možemo da zaradimo dobro od naše muzike i uživamo u životu kao bogataši! (reče on i prsnu od smeha)

Večeras ćete verovatno videti malo stariju publiku, koja vas čeka već ohoho.

R: Super! Onda je sigurno da će uživati! (i dalje se smeje nekontrolisano)

Šta je sa mlađom publikom? Imate li je na ostalim svirkama?
R: O, da! Uvek smo imali dobar miks stare i mlade publike, muške i ženske… Mislim da je to tako zato što nikada nismo svirali određenim stilom, nismo ni u kakvim šablonima, a različite pesme vole različiti ljudi. Usled toga je i publika dobro izmešana. Svi su oni Nomeansno fanovi, a ne metal fanovi ili punk fanovi. To su jednostavno ljudi koji vole našu muziku, ima ih sa svih strana, a to je ono što je nama najdraže. Uvek ima novih fanova, ali mislim da si u pravu – sviramo 25 godina, prvi put smo ovde, tako da će biti dosta starije publike.

OK, poslednje (đavola!) pitanje se odnosi na vaše tekstove, jer su itekako prepoznatljivi. Ko ih piše?
R: Zaduženja oko pisanja tekstova su moja.

Onda tebi kažem: opasno su dobri!
R: Hvala!

Malo ima ozbiljnih punk tekstova o običnom čoveku i njegovim razmišljanjima. Obično su to bezvezna naklapanja protiv vođa i ratova, kvazi bunt…
R: Mislim da je običan čovek neiscrpna tema i ja je se uporno držim!

Čini se na prvi pogled da niste toliko pozitivan bend, ali kada se vaši tekstovi malo bolje sagledaju dolazi se do potpuno suprotne strane…
R: Haha, u pravu si (ehmm)! Naša poruka je ipak pozitivna, iako pišemo o negativnim pojavama, kao što je npr. otuđivanje ili odbijanje, ali je za mene muzika upravo način da se savladaju te pojave. Zato su moji tekstovu u globalu uvek vezani za, možda zvuči pompezno, gaženje i prelaženje preko tih stvari. Uvek ću pisati samo o prevazilaženju negativnih pojava. Možda s vremena na vreme moji tekstovi ispadnu malko „doomy“, ali tako je to… (malo pozitivnog smeha)

Da li ste nekada osetili umor od svega ovog?
R: Da. Dešava se ponekad, ali idemo dalje zbog toga što je sva energija pozitivna, što je reakcija publike pozitivna, nema besnih ljudi niti tuča na našim svirkama. Uvek se oduševim kada vidim srećna lica u publici, iako možda sviramo pesmu koja ne govori o lepoj stvari.
S: Nema puno bendova kao što je Nomeansno. Hvala ti najlepše.
R: Hvala tebi i pozdrav svima koji ovo budu čitali.
Eto, jedna nezaboravna sitnica za starog snuffera, to je bio ovaj susret sa još starijim majstorima…

https://www.facebook.com/wrongrecords/
http://www.snuffer-place.blogspot.com

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime