Nothington – Roads Bridges And Ruins

62

Ako bi se birao bend koji je najviše napredovao između prvog i drugog albuma Nothington iz San Franciska bi bili u vrhu liste. Pred nama se nalazi Roads, Bridges & Ruins, album koji od početka do kraja predstavlja esenciju onoga što bi punk rock trebao da bude: agresivan, ali sa dovoljno emocija da ima dušu, melodičan, ali ne i previše mekan, rokerski, ali opet na pank način. Pre par godina sam imao priliku da ih čujem na debi izdanju All In i mogu vam reći da sam ga jako brzo zaboravio. Postojanje o ovom bendu sam ćušnuo u tamne kutke malog mozga, odakle sam ga pre neki dan izvukao i setio se koliko mi nije legao taj prvi album. Bio je na momente zabavan, ali generalno takvih albuma sam se naslušao na tone. Dugo mi je drugi album stajao na hard disku, nisam ni stigao da ga preslušam i eto pre neki dan ga bacim na listu i odmah mi je privukao pažnju. Zrelost i napredak benda je strašan, bilo u tekstualnom ili muzičkom smislu. Dok je debi album uglavnom bio kombinacija sirovog vokala i brzih pank rifova sa krajnje prljavom produkcijom, drugi je sušta suprotnost. Momci su umekšali zvuk, ali su time dobili moćne melodije, u gotovo himničnom fazonu. Produkcija je uznapredovala, ali ono što je najviše škripalo na debiju, a to je bio vokal Džeja Notingtona, ovde je postalo najjače oružje. Nema toliko vrištanja, ali je i dalje dovoljno sirovo. Prve tri pesme su instant hitovi, idealni za užurbani petak i histeriju slobode vikenda. Kao da slušam idealnu kombinaciju Hot Water Music, naročito u vokalima i Social Distortiona. Sjajan kontrast bend nudi i u izuzetnim tekstualnim ostvarenjima: I’m breaking down, I’m making up, this don’t think I can fix myself / I’m waking up and it’s just too much / I just hope I live to see another day. Inače, pevača verovatno znate još iz benda Tsunami Bomb i povremeno sam slične melodije čuo i na ovom albumu. Zvuk na albumu je malčice mutniji nego što ja volim, ali bend je očigledno namerno išao na to, želeći da stvori što turobniju atmosferu. Ja zamišljam neki maleni američki gradić, gde vreme kao da je stalo i gde se i dalje priča o jednoj jedinoj tituli koju je srednjoškolski fudbalski tim osvojio još krajem osamdesetih. Ima izvesne doze šarma u čitavoj priči. Ukoliko ste ljubitelj bendova koji su strpljivi, koji ne žure i čije melodije ne asociraju na plažu, ribice u uskim tangicama i žurke, već više na depresivnost jeseni i hladnoću severa, onda je ovo bend za vas. Meni svakako jedno od dražih izdanja godine.

BYO Records
www.byorecords.com

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime