Pennywise – All Or Nothing

58

Ovaj bend nije ništa izdao četiri godine i za to vreme je doživeo neke burne i korenite promene. Glavna promena je odlazak osnivača i originalnog člana pevača Džima Lindberga, koji je na neki način ušao u sukob sa gitaristom Flečerom, pa samim tim njihova saradnja više nije bila moguća. U tim danima je postojanje benda visilo o koncu, jer su svi mislili da čovek koji je bio frontmen 20 godina ne može da bude zamenjen. On odlazi iz benda i pravi Black Pacific, koji je nastavio u istom smeru kao i Pennywise sa zadnja dva albuma, indirektno nam govoreći koje tu vukao konce kreativnosti. Na njegovo mesto na opšte iznenađenje dolazi čovek sa prilično dobrim pedigreom – Zoli Teglas iz Ignite. Mrštenje većine ljudi u Srbiji na ovu vest nije bilo iznenađujuće, jer je poznato koliko čovek ima netrpeljivosti, da ne kažem mržnje prema Srbima i Srbiji. Nebitno, ja smatram da on, iako nesumnjivo poseduje izuzetan talanat za pevanje, jednostavno nije tip vokala kakav treba bendu poput Pennywise.

Ovaj album slušam već neko vreme, a u poslednja 2-3 dana intenzivno. Preslušao sam ga brat-bratu jedno trideset puta najmanje i još uvek ne mogu da se setim nekog detalja koji bi mi ostao urezan u mozak barem nedelju-dve, a kamoli nešto duže. Možda samo dobar refren u We Are The Fallen, mada ako ćemo iskreno već sam ga negde čuo, ali ne mogu nikako da se setim gde. Deseti album benda i to posle četiri godine je sramotno loš, dosadan i ponavljajuć, prepun samorecikliranja u većini delova, ali nije operisan ni od krađa rifova drugih bendova (preslušati samo početak bundovne Revolution i odmah vam na pamet padaju legendarni Peter And The Test Tube Babies). Priznajem, slušao sam ovaj album želeći da mi se svidi, jer ovaj bend iskreno volim, bez obzira na Zolija i njegove ispade. Priznajem, ali sve je to džaba, jer do osme pesme We Have It All, možete slobodno da preskačete i premotavate. Sve isti kurac, sve se ponavlja, a onda dođe i ta osma pesma i ja kao da čujem No Fun At All / Millencolin sa sredine devedesetih. Nešto mi u glavi kaže da sam i ovo čuo, ali da me sad ubijete na mestu nema teorije da se setim. Jebeš ti album u kome su mi dve najbolje pesme sumnjive da mislim da su rifovi ukradeni! I to ja koji nisam putujuća muzička enciklopedija i često ne mogu da se setim ni naziva pesama, a kamoli tekstova. Okej, vratimo se na početak albuma.

Prva pesma, jebote, pljunuti Ignite, samo nekako metiljavije, mekše,  Zoli kao da se boji da pusti glas, da ne bi ispalo da u Pennywise peva na svoj način. On nekako stidljivo želi da napravi neki svoj miks onoga što peva u Ignite i ranih vokala Džima sa prva dva-tri Penivajza. Bar meni tako zvuči.

Fast-forward na drugu, mada teško je provaliti razliku. Ova bar malo više zvuči na Penivajz. Dosta dobre gitare u pozadini, ali pesma praktično nema promenu ritma, refren zvuči kao i obični stihovi, sa tom razlikom što su malo ubačeni i bek vokali. Tek-tek, da Zoli ne bude sam. Nekako mi sve nedorečeno. Treću preskačem, četvrta bukvalno ista kao druga. Peta je ubedljivo najlošija, nekako previše popičasta i vesela za njihov, a bogami i moj ukus. Zoli pretrčava preko stihova kao Ronaldo pored Maskerana, a ja u glavi imam sliku mlađanih srednjoškolaca, zabalavljenih u prve redove i podvriske usplahirenih klinki. Ovo bre nije Penivajz! Šesta je klasičan instant-punk koji Pennywise fura zadnjih par albuma, praktično sve posle onog live izdanja, gde su zadnji put nešto kršteno izbacili.

Sedma koliko-toliko vadi stvar, mada su im gaće i dalje pune posle onakvog prosera pre par minuta. Uvod kao da je pisao neko iz AFI-ja, posle solidan miks Ignajta i drugog Penivajza, ali samo na momente. Da li je moguće da su oni četiri godine svirali kurcu i objavili ovako kršast album? Sledeće dve ćete teško provaliti da su dve, jer ide isti ritam non-stop. Brzo, pa malo Zoli prekine, pa još brže, tek po koji bek u pozadini, pa opet prekid, pa krljanje i tako u krug. All Along je neuspešan pokušaj da se uspori, jer je tu očigledno koliko se Zoli teško snalazi van sigurne luke svog matičnog benda. Njemu je potrebna brza i žestoka hardcore melodija, a ne bedni pokušaj himničnih sporih pank pesama sa bekovima koji su više pokušaji nego podrška. Sledeća je praktično nastavak priče, bukvalno isto. Čak možda i gore.

Zadnja Locked In je mali tračak nade da je album mogao da bude ovakav. E, to je već dobra pesma, jer je Zoli tu pustio glas kako zna, odradio dobar deo bekova, a i solažice u pozadini kidaju. Ali ali album ima pun kurac pesama, a ja sam izdvojio tri kao dobre, od koje su mi dve pokradene, ili sam ja utripovao u svojoj glavi. Mada, potpuno je nebitno, ali tri pesme i jedno 7-8 baš teških krševa i par proseka koji bi eventualno mogli da prođu je stvarno izuzetno malo od benda koji je drmao Kalifornijom devedesetih i mnogima predstavljao možda i najbolji skejt pank bend.

Preporuka ili ne? Nisam ni ja neki kurac da vam govorim šta da radite. Ako ste ovaj bend slušali do sada, verovatno ste preslušali i ovaj album. E, sad, ako vam se sviđa, a meni je golo govno, onda tu nešto debelo ne štima. Kako god se okrene, album će privući pažnju, bilo pozitivnu ili negativnu, a to je u današnje doba možda i najbitnije bendovima. Jebiga.

Epitaph Records
www.epitaph.com

1 komentar

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime