Pennywise – Yesterdays

68

Izlazak svakog albuma ovog benda čekam sa nestrpljenjem, iako su poslednjih desetak godina totalno za zaborav. Još od Land of the Free nisu izdali kršten album koji bi se slušao danima. Da me sad neko pita da napamet dam nazive albume, bez pomoći interneta ne bih znao. Dotle je došlo. A ljudi koji me poznaju svesni su koliko sam slušao ovaj bend ranije. Ipak, neobjašnjivo je to što opet očekujem od njih da nekim novim albumom ponovo izazovu sjaj u mojim očima i želju da ih ponovo slušam više od par puta koliko se album zadrži u winampu.

Prethodni album je bio apsolutno za zaborav. Odlazak originalnog pevača i dolazak Zolija su celu priču sveli na nivo debilizima i to je jedno od najgorih iskustava koje sam imao sa nekim albumom. Vrlo vrlo vrlo loše. Opet, pripisao sam to dolasku pevača koji se nije snašao i bendu koji nije uspeo da nadoknadi gubitak originalnog člana. To je mnogo velik udarac i za daleko manje bendove. Mislio sam da je to to, kraj ovog benda. Ipak, Džim Lindberg se navodno pomirio sa ostatkom benda i nova priča je mogla da počne. Super! Ja sam oduševljen naravno, jer prirodno je očekivati da će bend imati svež početak.
 
E, sad, da li sam ja kurate sreće ili njih bole kurac, u svakom slučaju, ovo nije pravi novi album. To čak nisam ni znao dok sam ga slušao nekoliko puta. Pomislih u sebi: Šta je bre ovo? Izvaljuju fore iz osamdesetih, skidaju vašingtonsku scenu, ali im ne ide. Šta se koji kurac dešava?! I onda uzmem da čeprkam po netu i izvalim da je ovo ustvari kolekcija starih neobjavljenih pesama, delom ponovo odsviranih. U prevodu: mrzelo ih da pišu nove pesme, pa su izvukli iz naftalina sve otpatke koji do sada nisu prošli. Okej, mrgude, stani malo, reći ćete vi, nije situacija baš tako mračna. I u pravu ste. Kad se ohladi glava i pogleda situacija iz perspektive, ovo je sasvim solidno ostvarenje, koje bih preporučio isključivo okorelim Pennywise fanovima, jer pruža bolji uvid u rani period karijere, još dok je u bendu bio preminuli basista Džejson Tirsk.
 
Simboličan naziv albuma je daklo imao duplu ulogu: da se obeleži povratak starog pevača, a i oda počast preminulom članu sa starim pesmama. Pesme su uglavnom sa kraja osamdesetih i sa početka devedesetih. Dakle, još iz vremena pre prvog albuma, pa i u tom kontekstu treba gledati pesme. Ništa epohalno, ništa spektakularno, uglavnom vrlo prosečne pesme, koje danas realno ne zvuče ništa posebno. Bendu može da se zameri nedostatak inspiracije da napiše nešto novo, ali s druge strane krajnje je zanimljivo videti kako su od ovih pesama koje sad čujemo došli do nekih vanvremenskih hitova, naročito sa meni omiljenog About Time.
 
Istočna pank scena je dosta uticala na rani Pennywise, i to se vidi na svakom koraku. Naravno, Bad Religion i dalje ostaju uticaj broj jedan. Politički tekstovi su i tad bili glavna literarna pokretačka snaga, a poruke su krajnje očigledne u What You Deserve, Noise Pollution i Violence Never Ending, koje prosto odišu pankom osamdesetih. Iznenađujuća je malo She’s A Winner, koju je Tirsk napisao tadašnjoj ribi. Izdanje se završava sa I Can Remember, koja se savršeno uklapa kao posveta Džejsonu Tirsku, dok se Džim Lindberg sa setom priseća vremena koje su proveli zajedno.
 
Da zaključim, ništa posebno, i neočekivano. Album koji će samo služiti da napravi most između dva albuma i da nas podseti koliko je Lindberg bolji pevač od Zolija. Samo za okorele Pennywise fanove.
 

Epitaph Records
www.epitaph.com
www.pennywisdom.com

1 komentar

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime