Godinu i nešto nisam bio na svirci, a i pre toga ne mogu da se pohvalim redovnošću, pa ispada da idem samo onda kad svira Potres, koji, poput moje koncertne neredovnosti, nisu svirali preko godinu i po dana, ali ipak nisu bili skroz neaktivni, već su vredno spremali novi materijal, koji će se naći, nadam se, uskoro na EP-ju sa šest pesama. Upravo je i to bio jedan od razloga što sam želeo da ih gledam uživo, taman da vidim kako neke od tih pesama zvuče na koncertu. Elem, standardno smo Mire i ja došli na vreme i za razliku od drugih bez problema našli klub, jer smo već bili u njemu. Klub Babel, nekada Lajka se nalazi na šestom spratu neke zgrade u Takovskoj, zbog čega mnogi imaju muku da nađu ulazna vrata, gde se liftom dolazi do poslednjeg sprata. Omaleni klub je prepun i kad ima sto ljudi, tako da se nisam brinuo za posetu. Iskreno, nisam ni razmišljao o tome.
Pozdravljanje sa drugarima koje, eto, viđam uglavnom samo na svirkama, pa je zajebancija mogla da počne, a vreme fino prolazilo. Pošto meni ne prijaju zatvoreni prostori leti, jer se znojim kao ludak, više vremena sam proveo na krovu, gde je zaista veoma prijatno, a pogled na gotovo ceo Beograd fantastičan. Vreme je letelo, a Potres se polako spremao za svirku. E, da, u uvodu zaboravih da napomenem da pored novog EP-ja koji spremaju, imaju i novog bubnjara. Dugogodišnjeg bubnjara Zvrleta je zamenio Terza (S.U.S.), pa je bilo jako zanimljivo da vidim kako će se uklopiti. Bez mornarske majice, kape i šminke je bio pomalo neprepoznatljiv. U opuštenoj atmosferi, vrlo lako se privikao na novi bend, a prilično krš zvuk u prve dve pesme se kasnije popravio, verovatno zato što se klub malo više popunio. Nemam dobru predstavu koliko je bilo ljudi, ali kapiram jedno 50-60. Neka me neko od pametnijih ispravi ako treba. Čak i takva broja je bila dovoljna da unutra bude prilično zagušljivo.
Potres se uglavnom držao novijeg repertoara, sa poslednjih nekoliko EP-ja, mada nisu propustili priliku i za par hitova od pre više od 10 godina. Otvaraju sa Simbolima revolucije i ako ih niste slušali na tim novim EP izdanjima bićete prijatno iznenađeni koliko je njihov fazon otišao napred. Mračni, ali veoma aktuelni tekstovi, ne odišu optimizmom, već upozoravaju na apatiju, bezvoljnost i lenjost našeg društva. Pošto nisam previše talentovan da zapamtim kako je išla set lista, ali znam da su svirali Sukobe krajnosti, Slovensku, Dozu stvarnosti, Umoran, Ponovo dišem, nezaobilaznu Lek protiv monotonije, Guns Of Brixton… Od novih stvari ne znam nazive, ali je svaka zanimljiva na svoj način.
Melodična pank rok himna (na EP sa Igorom iz Tea Break) je poprilično namučila Borka, koji ovakav vokalni izazov nije imao verovatno u celoj karijeri. Ipak, sjajno se snašao i oduševio prisutne. Sledeća se zove Ultra razbibavanje, mada ne držite me za reč. Na albumu je na njoj gostovao Vuja KBO, a stiltski je takođe prilično drugačija od standardnog Potres materijala. Hardcore punk krljačina, idealna za masovne šutke i slične koncertne aktivnosti. Treća od tih novih je prelepa punk rock melodija koju će na albumu odsvirati sa Mikijem Six Packom. Ultra melodična, sa zaraznim refrenom. Potencijani veliki hit. Ovde su bekovi razbili i pokazali nam Potres u nekom novom izdanju. Svirali su i novu ska stvar koju bi trebali da urade sa Procesom, njihovim večerašnjim gostima. Vrlo pevljiva i vesela, mnogima je odzvanjala u ušima i satima posle koncerta. Jebeš ga, da li su svirali još nešto, ne mogu baš da se setim. U svakom slučaju, Potresovci su u 40-50 minuta pokazali da imaju novu snagu i energiju, a novi EP i novi bubnjar će sigurno još više pomoći.
Ja sam jedva čekao da izađem napolje, jer ne volim zagušljive male prostore, a svež vazduh na krovu je prosto mamio sve da se na njemu nađu. Proces iz Niša sam tako odgledao, a više odslušao iz razdaljine. Nisam se do sada sa njima susretao, ni koncertno, a ni na plejeru, sem par spotova, koju su me prilično dojmili. Upravo sam te pesme i jedine prepoznao. Proces su veoma veseli, sviraju ska sa dosta rege upliva i tek-tek panka. Vrlo opuštajući, prosto teraju publiku da mrdnu guzicama i đuskaju u njihovom ritmu. Meni lično je ska neobavezan, pa sam njihov nastup više slušao, pričajući sa drugarima na krovu. Tek sam pred kraj ušao unutra, da se uverim u atmosferu u publici. Dobro su navežbani, duvačka sekcija se jako dobro čula, jedino što mi je paralo uši je bio bas, koji se od mutnine gotovo nije ni raspoznavao. Da li je tako bilo i u prvim redovima, ne znam, ali pozadi je samo pravio buku. Pošto ređe koriste distorzije, gitara se uklopila, ali generalno, sem duvačke sekcije, loš je bio zvuk. I njihov nastup je trajao nešto oko 50 minuta, što je bilo sasvim dovoljno da se zadovolji prisutna publika.
E, sad malo o negativnoj strani ovog koncerta, mada ona realno nema veze sa bendovima. Publika je bila starija, čak i od mene. Generalno ne smatram negativnim da starija ekipa dolazi, ali gde su klinci? Ja kad sam počinjao da idem na svirke tamo još u srednjoj školi u publici su uglavnom bili malo stariji od mene, pa čak i mlađi. Vrlo retko smo mogli da vidimo da u publici dominira starija ekipa. Danas se stvari izgleda menjaju. Gde idu današnji klinci, ako uopšte negde idu? Da li im je privlačniji facebook i youtube od neke svirke? I devedesetih se nije imalo para, pa su klubovi bili puni. Danas klinci gledaju drugačije na svet od nas u njihovom dobu. Masovna epidemija fotografisanja, selfija, instagram, fejsbuk, objavljivanje statusa gde, kad, s kim se jede, pije je bitnije od stava o bilo čemu, tako da i ne čudi što ih nigde nema na svirkama, ne prave bendove, ne pišu na internetu. Sve se svodi na pljuvanje, selfije i jebene statuse. Mislim da bi o ovoj temi trebali više da se pozabavimo, ako mislimo da nam scena ne postane sakupljalište jednih te istih ljudi, a da za desetak godina ne bude uopšte bendova.
Kako god se okrene, Potres i Proces su uspeli u svojoj nameri. Ko je došao da ih sluša, lepo se proveo.
