Pozorište senki

127

Nasa gospa od mraka

„Gospođo, gospođo, video sam je! Video sam je na prozoru kako se besciljno osmehuje dok grad spava!“

„Varaš se sinko.

Sonja je davno otišla iz moje kuce…“

Nastavio sam da je tražim. Bio je mrak. Mrak sto je uvek budio uznemirenost i strahove; sto je uvek bio nepoznat i crn i uvek je bio sam. Onaj ko noću nikada nije lutao ulicama i bulevarima grada verovatno neće ni razumeti ovu priču. Nikada neće znati da, noću, u pustoj ulici zatvorenih prozora, čovek ne može biti sam. Secanja; tragovi prošlosti sto formiraju senke iza nas; sto stoje iza. Praćeni njima mi lutamo, hodamo ispunjeni strahom i osećajem prisustva; i nikad, ali bas nikad, se ne usuđujemo osvrnuti. Da pogledamo u lice prošlosti.

U ulicama sa nama, živela je i ona. „Nasa gospa od mraka“. (Koju smo voleli)

Pomerala se kao senka u ledenom vazduhu noći. U ocima je nosila svecu. Na snegu nije ostavljala tragove.

Uglavnom je ona stajala iza nas. Terala nas da se suočimo sa duhovima. Samo mi ne bismo okretali glavu. A znali smo, da nas iza čeka njen osmeh, lepši od svih, dug i proziran. Uzalud. Nismo imali snage.

Bio je to jedan od onih dana kada sam se osećao možda srećan bez nekog određenog razloga. Mirno sam išao ulicama i dremao u hodu. Jesen je bila na svom početku, sunce je bacalo svetlost kroz odavno osušeno lisce kestena.

Bolele su me oci.

Osećao sam se mirno, umorno posle neprospavane noći. Ptice su se čule, reka je bešumno tekla. Grad je bio hladan. Nejasna izmaglica lebdela je u vazduhu; leno sam koračao. Bio je ovo jedan od retkih dana kada sam voleo sunce.

Zavlačio sam se po starim dvorištima, razrušenim kucama. Kroz ruine su se probijali zraci. Naslonio sam se na jedan stari zid okrenut reci i dugo, predugo gledao. Nisam osećao ništa. Čuo sam da me neko zove.

Okrenuo sam se.

Stajao nepomičan.

Video sam nju.

A onda sam se okrenuo i počeo da trčim, i trčim. Sto pre, ka gomili, uleteo sam u gomilu, pomešao se sa njom, srce mi je lupalo, još uvek sam osećao njen osmeh iza sebe. Te noći se nisam vraćao kuci. Sa prvim zracima jutra otišao sam u krevet.

Ceo sledeći dan secao sam se. I shvatao. Ponovo sam izašao u mrak. Ali.

Bilo je drugačije. Nikoga nije bilo (iza mene). Po prvi put u životu, bio sam potpuno sam.

Užasnut, osvrtao sam se okolo. Praznina. I mrak. Vratio sam se kuci.

Velika je nesreća ne moći biti sam, ja nisam umeo da se nosim sa tim. Od tada je tražim svako veće. Izađem u noć, stanem pod svetiljku, posmatram senku i čekam. Niko ne dolazi.
Cesto smo, inače, išli prijatelji i ja po krčmama. Tada mi se činilo da osećam je osećam. Možda je to bilo zbog ljudi.

Vreme je prolazilo, nisam je našao. Počeo sam da se bavim poslom malo ozbiljnije i uskoro sam postao vrlo zauzet čovek. Nisam vise lutao napolju; a i kada bih se našao na ulici sam misli su mi isuviše bivale ophrvane drugim stvarima da bih ista primetio. Ponovo je bilo toplo septembarsko veće. Na terasi sam video nju.

Prišao sam, ponudio je pićem. Rekla je da siđemo dole.

Povela me je, nekuda, ulicama kojima sam i ja nekada davno išao. Obednom mi je grad izgledao stran. Stigli smo do jedne stare taverne i seli ispred. Konobar je doneo pice. Kroz retko drveće video sam tamnu traku reke. Rekla je:

„Nekada davno sve je nestalo u magli i dimu. Sve reci koje su bežale od stvarnosti. Sve reci koje su mazale oci i bivale plasirane u stvarnost. Sve reci sa kojima su ljudi osećali i saosećali.

A ostala su samo osećanja. Nema i večna. Ona su izbrisala i najmanje zrnce vlasti i napravila duhovni mir. Ona su otvorila oci i učinila da se vide sve nepravde ikada učinjene. Izasla su iz čaure i razlila se po svetu. Ušla su u glave i posejala radost, sreću, tugu ili tamu; izrezala slova večnosti. Stvorila su Osećajne. I činilo se da ih ništa neće zaustaviti.

Ali došla su nova vremena i novi ljudi. Oni su izbrisali osećanja iz umova. Isušili su mora, izmestili reke, sravnili planine. Sve prilagodili sebi. I srušili su i najmanji otpor. Zarobili su stvarnost, učaurili je u neprobojne konce i zamazali oci svih onih koji su želeli da shvate. Napravili maglu oko ljudskih dusa i veliko nepoverenje među njima, zaveli strahovladu i učinili da ljude preplavi tama.“

Čudno. Pustio sam je da priča.

„Tražio si me K.. Dugo. Nije me mnogo ljudi videlo do sada. Ne žele da se secaju prošlosti i dela. Zaboravi secanja i bićeš srećan, jer ćeš imati samo to ispred sebe. Nećeš vise okretati glavu nazad, zaboravićeš mene, priče, istine. Bićeš na dugom, mirnom usamljenom polju. Prijatno sam i bez briga. Zašto ne?“

Gledao sam je. I shvatao… sve sumnje sa kojima se nisam želeo suočiti. Sve ovo vreme sam želeo vise. Zabranjeni gradovi nestaju u rekama zaborava.

Nastavila je:

Neću vam reci šta je dalje rekla. Otišao sam sa njom.

Iz mračne ulice se ne vidi ceo svet. Pod svetlostima velegrada da. Videćete papirne spomenike, prazan ponos. Poželeti da zaboravite mržnju. Presečete liniju od krive prošlosti, i onih sto su (nam) doneli ništa. Pustiti senke da padnu na njihove puteve,

i onda ne bude vise ničeg.

Grad je lebdeo u lakoj magli. Uzeo je mantil i rukavice i izašao u jednu od svojih uobičajenih noćnih šetnji. Nov stan u centru pružao je na stotine mogućnosti – gomile malih okolnih uličica, bez ljudi, sa bledim svetiljkama i pokojim psom. Puštao bi da ga put nosi, ne razmišljajući kuda, i svako veće otkrivajući nove detalje i nove građevine, tako slične jedne drugima. Cesto bi zastajao, da osmotri ponešto – gravuru, reljef, ili možda samo ulicu ostalu iza sebe; tako je jednom video posebna vrata.

Prvi ulaz da se razlikovao od ostalih, uramljen drvenim daskama o koje je bila okačena tamno crvena čoja. Iznad je stajao natpis ‘Pozorište ulice Z.’. Od šest stakala na vratima, dva su bila polu slomljena. Pored je stajao izlog sa repertoarom. Ušao je.

Pod pod njegovim nogama je zaškripao. Paučina je visila sa zidova. Pod slabim sivim svetlom, hodnik je vodio pravo. Po zidovima su visili portreti (barem je on mislio da su bili portreti, bili su toliko zamrljani od vlage i prašine da se sa njih malo šta moglo razaznati). Blago stepenište je zavijalo nadole i pred njim se stvorila sala. Crvene udobne stolice i crvena zavesa, bledo žuti zidovi sa lozama i galerijama, sve je bilo uobičajeno. Začudilo ga je sto nigde nije naišao na blagajnu. Seo je i video. Zavesa je bila u zakrpama. Sa zidova je otpadao malter, svetlost je bila otprilike kao i u hodniku, jedino stolice, crvene stolice, mada je sa njih odisala neverovatna starost, bile su savršeno očuvane i ispravne. Dva reda ispred njega sedeo je čovek sa šeširom čvrsto umotan u svoj mantil. Nagnuo se:

– Izvinite, šta je večeras na programu?

– Pest. Ne uznemiravajte.

Trgao se. Ispod sala koji je skrivao lice osetio je hladnoću. Čovek se vratio u stari položaj.

Prigušeno svetlo je postalo još mračnije. Predstava počinje. Zavesa se lagano razmakla i na sceni se videla noć. Zvezdano nebo u pustoj ulici, i dugačak put napred. Svetlost je dopirala iz prozora, slabo obasjavajući staru okolnu arhitekturu s početka devetnaestog veka. Ulica se u daljini blago zavijala nadesno. Izgledala je tako stvarno.

Potpuno se udubio u prizor. Osetio je hladan vazduh u prostoriji. Jedan detalj, jedan krupni detalj mu je vezao pažnju: Zvezde. Jedino sto je razbijalo realnu sliku. Nije ih u gradu video već godinama. Skoro je zaboravio i da postoje. Pogledao je čoveka ispred. Senke su se izdužile. Čuo je hiljade tihih glasova oko sebe.

Scena se promenila. Muškarac i devojka su stajali na vrhu brda u noći. „Dođi ovamo,“ pozvao ju je. Pred njima se prostirao vidik. Na vrhu brda bili su sasvim sami, i napušteni. (Mnogo je prošlo otkako su krenuli na put – a kraj se još uvek nije nazirao.) „Tamo, vidiš, tamo“, pokazivao joj je. „misliš gde je ona suma?“ „Da, tu, samo malo levo. Iza tog pregiba cini mi se da je nas cilj. Izdrži još malo.“ „Ionako sam ti rekla da ću te pratiti gde god išli.“ „Uvek možeš da odustaneš. „I ti.“ „Da. Hajdemo.“

Vetar je bio snažan. Koračali su sami putem, trava se oko njih povijala. Nisu govorili. (Put je na njihovim licima ostavio trag, koji ni on ni ona nisu želeli da skinu.) Stakleni pogled je gledao napred.

Do sume su stigli kada je mesec odavno već prešao svoj zenit. Životinje su ih posmatrale. Put je vodio u mrak. Zakoračili su.

Ponovo su senke postale veće, a vazduh još hladniji. Video je vesala na vetru gde je nekada bila suma. I ljubav. Ljubav kao krv. Video je pad, i ugašeno svetlo. Usamljenog čarobnjaka, i devojku na litici. Čoveka koji je hteo da bude jaci od smrti. Propast ideala. Razgovore i čekanja. Traženja. Polako, scena se vraćala na prvobitno stanje.

Povezivao je. nije ovo bilo slučajno pozorište senki, senke su mrtvi, mrtvi za ovaj svet (i taj čovek ispred njega je mrtav), zaboravljene duše koje pohode pozorišta u koja su i skitnice odbile da uđu. Užasni miris napuštenosti oseća se u njima. Svako može ući u ta pozorišta, ali ne žele ljudi da stupe u dodir sa tim svetom, koji su pokusali da zaborave. A duše, na pozornici, žele da ostanu na svetlu, ne žele da budu sami, zaboravljeni. U smrti je sve gotovo.

Scena je ponovo bila postavljena kao na početku. Razmaknuta zavesa, i ulica koja je u daljini blago zavijala na desno. Ustao je i zakoračio na scenu. Put je vodio u beskraj.

Na litici

Uvek je stajala na litici, ispod je bilo more, udaralo o stenje; saginjala se i uzimala prašinu u obe ruke, onda je puštala da je razvejava vetar. I to se stalno ponavljalo, iznova i iznova, stalno bi se mogla videti u cik zore, na litici, sa prašinom u svojim rukama koju bi odmah zatim razvejao vetar. Svakog jutra ona bi se budila rano i ne misleći ni na šta, pogleda uprto u daljinu, prašina bi se razvejavala u njenim rukama na vetru. Godine su prolazile, a vreme kao da je stajalo.

A onda, jednog jutra, uzela je prašinu u ruke, ali se prašina nije razvejala. Niti su joj kosa i haljina kao ranije lebdele na vetru.

Jer vetra nije bilo.

Osvrnula se oko sebe. Vise nije bilo poznatog predela, planina iza nje bese nestala; umesto nje stajala je ogromna gusta suma; livada je opustela, na njoj nije vise bilo cveća, stene su se pretvorile u prah, vazduh je postao tezi.

Zatim je videla reku životinja planine kako kreću na put, i kako one najslabije zaostaju i ostaju pored puta. Iznad nje ptice su odlazile nekuda. I ljudi su otišli. Stajala je sama.

Onda je i ona nestala. Vetra vise nije bilo. Samo tisina. I ona je nestala bez traga i ceo kraj je opusteo. Mesto je postalo mrtvo.

Dva dana kasnije ribar je izronio dugu crnu ešarpu iz reke.

NA RASKRŠĆU

Bila je duboka noć. Lutao je po ulicama, gladan. Nije pamtio kada je jeo poslednji put kao čovek. Pre rata bio je inženjer jedne državne fabrike, sa solidnom platom, zenom, bez dece. Nije bio mobilisan zbog radnog mesta – stručni kadrovi bili su neophodni u tim vremenima.

U drugoj godini rata, kada mu je zena umrla, preselio se u stan na periferiji grada. Godinu dana kasnije, prilikom jednog bombardovanja, fabrika u kojoj je radio sravnjena je sa zemljom. Ostao je bez posla, i ubrzo je otišao na front.

Po završetku rata, kada se vratio u grad, u svojoj kuci je zatekao potpune strance, izbačen je na ulicu. Kasnije su mu dali nešto novca, primorali da potpise ugovor o prodaji kuce, u nju se uselio neki general, šta li. Kao podstanar time se izdržavao nekoliko meseci, pokušavajući da nađe posao, bezuspešno. Ekonomska kriza koja je zahvatila zemlju obezvredila je i ono malo novca sto mu je preostalo, a dodatnih prihoda nije bilo.

Sada je živeo po napuštenim opštinskim stanovima, dok ga policija ne bi izbacila iz njih. Zapušten, neobrijan dugo, vucarao se stalno noću po gradu kao i gomile drugih – u potrazi za hranom i toplotom.

Tako ga je zatekla i ova noć. Celog dana padala je kiša, gazio je po baricama na putu, ne primećujući ih. Glava ga je bolela. Mislio je o ženi, o danima koji su prošli, o životu koji ne sluzi vise ničemu. Želeo je vise od svega da zaboravi sve, da se probudi kao neko drugi. Ponovo je želeo da živi.

Mesec je sijao.

Kiša je ponovo počela da pada. Samo njemu je već bilo svejedno. Nalazio se u opustelom delu grada – svi radnici su odavno spavali. Poče da ga prožima nelagodnost. Trebao je društvo za razgovor, bilo kakvo. U daljini je čuo lavež.

Nije ni primetio da je došao do glavne raskrsnice. Oslonjen na banderu stajao je čovek. Prišao je da ga pita za cigaretu. Čovek je podigao glavu.

Činilo mu se da takvo lice vidi po prvi put u životu. Upale oci, duboko u lobanju, užasnog, uznemirujućeg sjaja. Mršava i visoka figura, nosio je šešir na glavi. Mantil mu je dosezao asfalt, imao je crni džemper i nosio šal. Počeo je da govori:

„Teško se sreće neko u ovo doba. Retko se prolazi ovuda. U slučaju krajnje nužde, uglavnom, ovo je prečica do mnogih mesta.“

„Zapravo, ja i ne idem nigde. Nemam gde. Sam sam.“

„Nije dobro biti sam. Ne toliko. Samo mislim da to već znaš.“

„Pitao sam te samo za cigaretu!“

„Izvoli.“

Šibica je bljesnula, i, u trenutku, učinilo mu se da je čovek imao crvene oci. „Od plamena“, pomisli.

„Pa, zašto si onda ti ovde sam?“

„Čekao sam tebe.“

Tisina. Kiša.

Pogledao ga je u oci:

„Mene?“

„Da.“

Čovek se u trenutku grohotom nasmejao, i odmah ućutao.

U daljini je zalajao pas.

„Zašto mene?“ upitao je.

Čovek je ćutao.

Ponovo je tisina pritiska trg. Nije se čuo ni pas, ni vetar. Osećao je vatru u grudima.

„Nemam novca. Možeš da proveriš.“

„Znam.“

„Pa šta želiš onda?“

„Došao sam da to pitam tebe.“

„Ne razumem.“

„Znaš li koliko je ljudi ove noći u istom položaju poput tebe. Znaš li koliko njih još imam da sačekam. Ne pravi se glup.“

„Znaci… ti si .. došao po mene?“

„Ne, budalo. Druga dama radi taj posao. I daleko je ona od tebe, ni ne možeš zamisliti koliko. Došao sam da ti ponudim dogovor.“

„Da“

„Šta bi sada najviše želeo na svetu“

„Krov i hleb, recimo“

„I?“

„Mnogo toga. Posao, slavu. Osvetu.“

„Otkupiću ti staru kucu, za početak.“

„Želeo bih to da vidim, zaista“

„Ne brini, taj general je moj veliki dužnik“, reče smeškajući se. „A i neće mu biti lose bez nje. A mogao bih ti i dati i dobar posao, bez problema“

„A, zauzvrat, tražiš…“

„Oh, ništa posebno, šta god imaš“

„Nemam ništa“

„Ne, ne. Uvek nam ostaje nešto – čovek nije rođen da ne poseduje. Samo mi trebaš ponuditi“

„Daj mi dokaz da je tako. Zašto bih ti ja verovao uopšte?“

„Pa i ne moraš. Nije ni vazno. Možda ćemo se sresti jednog dana ponovo“

Okrenuo se i posao.

„Stani! Stani, ne idi! Daj mi malo vremena!“

„Nije mi to običaj, ali, neka ti bude. Dođi sutra na ovo isto mesto, tacno u ponoć. Čekaću te.“

A onda je nestao u mraku.

Fridrih je stajao dugo. Ukočen, nepomičan. Kroz glavu su mu ponovo promicale slike iz života – kakav je bio nekad. Zapravo, ovo sad, i nije se moglo nazvati životom. Skoro da mu ništa nije ostalo, i zašto onda i to ne bi predao, za nekoliko godina u miru i slasti. Ionako se navikao na mučenja. Put ga je lagano vodio preko mosta. I šta sad, iskušenje je ionako preveliko. Ubeđivao je sebe da se vrati na raskršće, da prihvati sve uslove. Samo, nešto mu nije dalo. Ono sto je povratkom trebao da izgubi, upotrebljavalo je poslednju snagu da ostane, da se spasi. Kao vođen nevidljivom rukom, popeo se na ogradu. Čuo je vriske, buku još par trenutaka. A onda je sve zaćutalo.

* * *

Sledeće večeri, usamljeni čovek je stajao na trgu. Svetlost je padala na njegovu crnu odeću, oci su mu sijale u mraku. Vreme je prolazilo.

Začuli su se prvi petlovi. Čudan osmeh mu je zatitrao na usnama. Zatim je sa poslednjim obrisima tame nestao i on.

Na vrhu brda stajao je usamljen čarobnjak

Na vrhu brda stajao je usamljen čarobnjak. Bio je u dubokom snu, dugom. Legenda je govorila da će se probuditi onoga dana kad zasija sunce; ali sunce je cesto sijalo od tada a on je spavao još uvek. Visok, uspravan, prekrštenih ruku. U ocima nije imao zenice.

Govorilo se da je on u davna vremena imao veliku moć, neprevaziđenu. Uživao je sve počasti koje je jedan čovek njegovog reda mogao imati, kao najcenjeniji i najveći. Život mu je bio dug, duzi nego sto inače zaslužuju obični smrtnici, i otkako se prvi put pojavio u svetu svakog jutra se peo na to brdo i gledao prizor oko sebe. Posmatrao je tu promenu, kao čovek za sva vremena. Nejasna je priča o tome šta je video tog jutra, ali narod pamti da sledećeg dana sunce nije izašlo. Ni sledećeg ni onog posle njega. Bili su to dani straha, kada se ne izlazi iz kuce i ništa ne pita. Prošlo je neko vreme, i kada se magla razišla, sa svojih prozora svi su ugledali staru priliku čarobnjaka kako stoji. Samo je ovaj put bio drugačiji.

U njegovim ocima nije bilo zenica. Bio je hladan i mračan. Ljudi su govorili o velikoj nesreći (kao i uvek u zla vremena), velikoj magiji. Govorili su da čarobnjak nije mrtav, i da stoji tu čekajući sunce da izađe ponovo; govorili su da je on sebe svojom čarolijom zatvorio u kameni kavez na vrhu brda. I to je bilo tacno.

Sunce je otišlo tada daleko od njega. U ta losa vremena cak ga ni on nije mogao videti. skamenio se tu sa namerom da mu ponovo dođe. Čekao je tako dugo, čekao. Stopio se sa svojom maskom. Zašto se i pomerati, vraćati nazad u svet, ko zna, možda sunce neće ni izaći. Izgubio je svaku volju.

Čekajući Sunce.

DOLINA

Na prostranu dolinu je padala noć. Govorilo se da je u proleće prelepa. Svejedno, sada pod snegom, na njoj se ništa nije primećivalo.

* * *

Bila je kasna zimska noć. Vraćao se sa dugog puta i zurilo mu se da podigne nagradu. Poslodavac nije zalio novca, a i zašto bi. Ti papiri su mu bili veoma potrebni, za neku od brojnih ucena verovatno. Samo on bas i nije mario mnogo. Hladnoća mu je prodirala u kosti. Možda sam ipak trebao da ostanem u krčmi, mislio je, ali i ovako kasnim. Spremala se oluja.

Vetar je zavijao. Umotan u šal jahao je kroz noć. Da barem nije bio sam… Pre nego sto je krenuo na put, rekli su mu prijatelji da ni slučajno ne prolazi tim krajem pa makar i kasnio dosta, i da zaobilazi sela i usamljene kolibe. Mislio je da su glasine neosnovane, ali ipak se nelagodno osećao tu. U daljini se video blesak vatre. Zurio je da se skloni iz tog čudnog pejzaža, ali mu mecava sada i nije ostavljala neki izbor. Uputio se ka svetlosti.

Ušao je dublje u sumu.

Senke su oko njega igrale. Crveno svetlo mu je stalno bilo pred ocima. Kao da ga je posmatralo. Čuo je strahovit smeh za trenutak, a onda ponovo samo tisinu.

Vatra je postajala jaca. Video ju je, na proplanku ispred nekog sela. Samo, nije bilo ljudi. Nigde. Prišao je. Turobna tisina je pritiskala mesto. Poželeo je da vikne.

I tada, obednom, sve se ugasilo. Sve je nestalo: i proplanak, i selo, i vatra. Zavrištao je. Plameni krug se stvorio oko njega, konj se propeo i zbacio ga u sneg. Ponovo je zavladao mrak, čuo je samo topot kopita koja se udaljavaju. Čuo je glasove. Uzalud je pitao ko ide.

Kada se probudio, bio je paralizovan. Nije mu trebalo dugo da shvati da je to od konopaca. Bio je privezan za jednu stenu na istom onom proplanku od malopre, i dalje sam. Mecava je besnela oko njega, nije se videlo ništa. Vikao je, drao se, a sve je nosio vetar. Ponovo je video svetlost, samo ovoga puta hladnu. Odblesak oka, ili noža možda? Video je mesec kroz oblake. Pustite me, vikao je, pustite! Moram stici na vreme! Neću da ostanem ovde, pustite me! Čuje li iko! Hladnoća ga je još vise obuzimala. Odvratna bespomoćnost. Osetio je jak bol. Onesvestio se.

Otvorio je oci ponovo, malo kasnije. Još uvek je padao sneg i još uvek je bio privezan za istu stenu. Nije vise bilo ni drveća oko njega, samo duga bela cistina. Otimao se, zapomagao, ništa nije pomoglo. Gde sam do đavola ja? pitao se. Obednom, kao da su se nevidljive ruke stvorile oko njega. Počeo je da se guši. Čulo se zavijanje.

* * *

Mecava je preko doline besnela sve jace. U nepreglednom belom snegu ležala je mrlja. Možda je nekada bila čovek. Pažljivo istraživanje, svejedno, nije pokazalo ništa.

OBIČAN DAN

Bilo je kasno popodne. Na vestima su javljali o mogućim protesnim okupljanjima u gradu. Ugasio je televizor i otišao u kuhinju. Napravio je kokice, otvorio pivo, pustio kasetu malopre uzetu iz video kluba i zavalio se u fotelju.

Deset minuta potom začuo se zamor gomile. Ispod njegovog stana u centru grada narod se skupljao. Uskoro je otpočeo i protesti miting. „Ovo je bila bogata zemlja, naša zemlja, a pogledajte gde smo dospeli“, grmeo je govornik. „Zar svi još uvek moramo slušati jednog moćnika!? Ne! Došlo je vreme da to promenimo, došlo jek novo vreme…!“ Spoljašnji zvuci nadglasavali su zvuke televizora. Nezadovoljan, okrenuo je broj telefona i besno rekao „ne mogu da gledam film!“ da bi zatim stao na prozor. Nije prošlo ni pet minuta, a začule su se policijske sirene. Specijalni uniformisani odredi navalili su na sve sto im se našlo na putu. Tukli su, ubijali, hapsili. Blokirali su sve prolaze i bekstva nije bilo. Nekoliko najsrećnijih sklonilo se po haustorima i podrumima okolnih zgrada (ali to je samo odgodilo istražni zatvor, kada se vrate kucama, za noć-dve doci će i po njih), ostali su bili prepušteni egzaltiranim specijalnim jedinicama. Rafali su očekivali kroz noć, pod uličnim svetiljkama odvijala se tragedija iz jednog cina, ljudi su počeli da mole za milost, ali zveri nije mogao niko zaustaviti.

Za pola sata sve je bilo gotovo. Beli spomenik na Velikom trgu je postao crven. Krv je plivala gradskom kanalizacijom, plivala je ulicama, padala je kiša, ali ništa je nije moglo sprati. U njegovom stanu zazvonio je telefon. „Možete nastaviti da gledate film“, rekao je glas. Zadovoljan je uključio televizor. Javljali su o hiljadama mrtvih, desetinama hiljada zatvorenih, neverovatnom, istorijskom bilansu današnje borbe. Na licu mu se pojavio smešak. Otvorio je još jedno pivo, seo u fotelju, i na daljinskom upravljaču ponovo pritisnuo pleh.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime