Neverovatno, ali je prošlo pet godina od poslednjeg Propagandhi albuma Potemkin City Limits. Šta se desilo u međuvremenu? Doveli su Dejvida Guilasa (ex-Giant Sons) na mesto druge gitare 2006. godine, ugasili su etiketu G7 Welcoming Committee pre dve godine, a nedavno se razišli sa Fat Wreck Chordsom. Vreme je tranzicije očigledno, ali ne i za muziku ovog benda, jer je Supporting Castle veoma dobar album, možda i najzreliji u diskografiji ovog benda. Muzički bend nastavlja tamo gde je stao sa prethodnim albumom. Možete očekivati pedesetak minuta žestokog melodičnog hardcore punka, tehnički savršenog, sa gomilom komplikovanih solaža i nečega što su mnogi kritičari nazvali progresivnim melo pankom. Bilo kako bilo, Propagandhi je bend koji se razlikuje od većine melodičnih bendova uz koje smo odrasli. Produkcijski su ponovo na visokom nivou, iako su ga snimali sami u svom Illegal Combatant studiju, a miksujući kod Bila Stivensona u čuvenom Blasting Room-u. Suština je da je sve cakum-pakum, a opet dovoljno pankerski da se oseti bes i ta posebna atmosferičnost koja ih karakteriše na zadnja dva albuma. Pesme su opet relativno dugačke, pogotovo za pank pojmove. Nove fanove će možda zbuniti pesme na granici pet minuta, ali stari fanovi su upoznati sa gomilom eksperimentalnih delova na albumu. Mnoga mišljenja su podeljenja kada je muzika ovog benda u pitanju, ali to nije ništa u poređenju sa onim drugim delom ovog benda, oko koga su se lomila koplja i u prošlosti, a danas je to još izraženije. Uzmite sad olovku i papir i zabeležite sledeće reči: Bog, religija, droga, meso, korporacije i kapitalizam, suština života. Sad bacite pogled na listu i otkačite svaku stavku koja vas lično zanima. Upravo su ove teme ono što pokreće svet Propagandhi. Ukoliko smo često kritikovali hrišćanske pank bendove koji svet prikazuju kroz striktno verovanje, pritom, totalno nehrišćanski razapinjujući svakog ko se ne slaže sa tim, isto tako moramo da učinimo i sa drugom stranom. Za Propagandhi je sve crno-belo. Meso je ubistvo, Bog je laž, ratovi su loši, narkomani sjebavaju svoj život i ljude oko sebe, ljubav sve pobeđuje, a suština života je da uživaš u životu. Kad se sve ovo stavi na papir primeti se čudna kontradikcija da bend daje previše pažnje suštini života, svrsi žrtvovanja, a ako slučajno neko gleda u drugu stranu ili se ne slaže previše sa njihovim mišljenjem odmah je popljuvan. U principu, većina levičara tako razmišlja. Nije sve ni tako loše u njihovim tekstovima. Ima tu i onih mali stvari koje čine naš život tako neverovatnim. Recimo potresna Incalculable Effect govori o šestogodišnjoj devojčici koja pokušava da se izbori sa činjenjicom da je njen staratelj klasičan narkoman koji joj je oduzeo dečiju nevinost i prerano uveo u svet odraslih. Her life goes on despite the fact. Her mom lays fucked up on the cement. It’s an ugly fucking world. Šteta što nemaju više takvih običnih tema, sa kojima bi svi mogli lakše da saosećamo. Pošto su svi u bendu vegani, meso je jedna od glavnih tema i tu su mišljenja najviše podeljena, ako ne računamo religiju. Ukoliko vam tekstovi ovog benda ne smetaju, definitivno ćete uživati u zaista fenomenalnoj muzici i zrelom melodičnom pank roku. Ako vam, sa druge strane, tekstovi čine najbitniji deo ikonografije jednog benda, a ne slažete se sa porukama koje vam ovaj bend šalje, onda je bolje da se i ne upuštate u avanturu slušanja Propagandhija. Ja samo mogu da kažem da mi je žao što tekstovi nisu malo više ličniji, ali i pored toga sam jako uživao slušajući ovaj album. Definitivna preporuka za sve Propagandhi fanove.
Smallman Records
www.myspace.com/smallmanrecords
www.myspace.com/propagandhi
